Kako sam postao... Ivan Glišić

Ivan Glišić je sve: pesnik, pisac, panker, filmadžija, slikar - you name it. Decenijama, koliko postoji nezavisna kulturna scena na našim prostorima, ljudi su dolazili i odlazili, ali Ivan je uvek bio tu, njen aktivni učesnik. Bez imalo preterivanja, on je jedan od retkih svedoka svih dešavanja na našoj kulturnoj sceni. Osoba koja je jedna od prvih donela pank u bivšu Jugoslaviju, radila prve fanzine, osoba koja je imala problema zbog toga što je panker, ali i neko ko je imao dodira sa mejnstrim kulturom. 

Iza njega je bezbroj knjiga, fanzina, bendova, tekstova i akcija. I danas je aktivan i nema nameru da staje. I kako da nam posle svega ne bude čast i zadovoljstvo da ga ugostimo na našim stranicama? Dajemo reč Ivanu...

U vreme mog odrastanja slušale su se partizanske i brigadirske pesme, kancone, šlageri, latino-američke. Moji drugari i ja smo uleteli u rnr i bili njegovi prvi ratnici, voleli smo anarho bendove The Who, The Pretty Things, The Kinks. Oni su, po meni, bili preteča punka. Kad sam sredinom sedamdesetih boravio u Londonu uleteo sam u punk, bilo nas je šačica iz cele ex Yu, pa smo  tako punk preneli u ex Yu, imali smo Punk Prisnu Porodicu, ali o nama se sada malo zna, proganjani smo, oduzimani su nam demo snimci, fanzini, knjige, desetkovani smo i u ratovima po raspadu Yu, pa mnogi novi punski rodjeni devedesetih i kasnije misle počelo je od njih… O tim našim starijim vremenima imam moje fanzine ‘Mozak u tegli’ i ‘Luvattua maa/Obećana zemlja", i punk romane ‘Čizme slobode’, ‘Mars punk struggle for life’, antologiju punk pesama ‘Deca starog Bakunjina’, koju sam priredio sa Satanom Panonskim.

Odrastali smo i uz  naše i ruske socrealističke filmove, američke vesterne o dobrim kaubojima i zlim Indijancima, bio je i poneki o teškom životu radničke klase, kao Pazolinijeva dva ‘Akantone’ i ‘Mama Roma’, koji su delovali na pojavu takvih naših, koje su vlasti proglasile Crnim talasom i bunkerisale, kao filmove Živojina Pavlovića, Makavejeva i Žilnika. Pavlović je bio Šapčanin, pa smo se poznavali. A Žilnik iz Novog Sada, pa smo se družili jer je Novi Sad tada bio prestonica ex Yu punka, i imao jedini u Yu prodavnicu isključivo punk ploča, knjiga, fanzina i opreme, Maksimum rokenrol, koju je držao punks Voja Žugić.  Žilnik je krajem osamdesetih nameravao da snimi film po mom prvom punk romanu ‘Rock and Roll Warriors, ali rat nas je omeo. No, nedavno je režiser Siniša Dugonjić snimio film ‘Pojačalo i gitara’, po autobiografskoj priči Slobodana Tišme, frontmena bendova Luna i La strada. Ja sam glumio njegovog oca… A kad sam predavao srpski i engleski, vodio sam u školi Kino sekciju i snimalo smo kratke filmove. I dobijali nagrade na festivalima…

Pedesetih godina čitali smo ‘Politikin zabavnik’ sa stripom o Flaš Gordonu, isecali smo šlajfne o ludoj Porodici Tarana  iz ‘Večernjih novosti’, imali listove ‘Panorama’ i ‘Kekec’, sa Princ Valijantom i sa Gru Gru. Ja sam voleo zagrebački ‘Plavi vjesnik’. Padao sam na stripove Andrije Maurovića po klasičnim romanima, ali još više na stripove o ludom kauboju Koko Bilu, italijanskog crtača Benita Jakovitija, ludačenje u pozitivnom smislu, spika Koko Bil sa svojim konjem, sa sedlom, pištoljem, čizmama i mamuzama, pozdravljaju ga kaktusi, prete mu ptice lešinari, dozivaju ga salame i kobasice da ih kupi… Otuda skoro u svakoj mojoj knjizi ima strupova na moj scenario, crtaju ih naši punksi…

Moja generacija je mnogo čitala, Fokner, Hemingvej, Selindžer, Keruak, Barouz, još ne beše tv da zaluđuje. Mnogo se tada u nas prevodilo i objavljivalo, skoro bez censure, da ne poveruješ. Ja sam 1960., na ekskurziji kupio u Zagrebu roman ‘Žestok život’, Pazolinijev, o mladima u Rimu, koji čekaju na posao, koje tajkuni eksploatišu a vlasti guraju u alkohol, kradju, drogiranja i ubijanja. Kad sam počeo da studiram engleski, priklonio sam se engleskom piscu D. H. Lorensu, pacifisti, koga engleski kritičlari i kolege nisu uvažavali, jer engleska književnost je aristokratska, a Lorens je bio sin rudara, pa gde dete rudara može da piše. Ja sam se poistovećivao s njim, bio sam sin stolara pa su i meni mnogi kritičari i urednici govorili gde dete radnika može da se bavi umetnošću. Čak su mi knjige kao i Pazoliniju i Lorensu, rasturane u slogu u štampariji, recimo o progonu rokera - ‘Jer znala je mama mene će skrckati Levi elementi’, i ‘Zdravo Kolumbo ovde Amerika, o progonu rokera i o lošem stanju u tadašnjoj prosveti, moji memoari u obliku romana. Pa sam objavljivao u Nezavisnim izdanjima Slobodana Mašića, ili  samizdat, do dana današnjeg, kada opet ne možeš da objaviš ako nisi član nekog klana, tajnog društva, neke jake političke stranke.

Prvi koncerti, 1963., prvih rnr ex Yu grupa ‘Juniora’ i ‘Silueta’. Pa 1965., Prva i Druga gitarijada u Beogradu, i  kada sam iste godine pobedio na takmičenju jugoslovenskih diskofila u Sarajevu. Pa kad smo Rajmond Ruić, basista bendova Roboti, Delfini i Wheels of Fire, Josipa Lisac i ja osvojili, 1969., sve sve nagrade na Takmičenju muzičke omladine Evrope u Burgasu, Bugarska. Kada sam 1974. proglašen za najboljeg tekstopisca u Yu, za ‘Ulicu jorgovana’ koja nedavno našla kao glavna pesma u filmu ‘Smrdljiva bajka’, Žarka Lauševića. Kada sam 1975., gledao u Londonu koncerte The Adverts i Sex Pistolsa, pa sredinom osamdesetih  bend ‘Pogreb’ i svirke omiljenih mi Patarena, u zagrebačkom podrumu ‘Jabuka’, pa kad je Treći program tv Beograd 1989. snimio jednočasovni dokumentarac o punksima u Srbiji, o bendovima ‘Autopsia’, ‘Napred u prošlost’ i o meni. Kad sam 1993., imao u Beogradu promociju romana ‘Ura ura matura’, bilo je nekoliko stotina punksa, pa se promocija otegla od 17 do 22h, kako bi po smenama svi ušli u knjižaru u Knez Mihajlovoj. Kad mi je dramska redakcija Radio Beograda, postavila moja tri romana, Čizme slobode, Plastičlno lice, Šljamhaus, u adaptaciji Ivana Velisavljevića. Svirke novosadskih punk bendova u sada srušenoj Žutoj kući, a u novije  Ruma  Punk Fest… Sirova smjesa, punk bend iz Osijeka snimila je moju pesmu 'Puš maj kar', zemunska rnr grupa Copy&Paste pesmu 'Balada o Džimi Hendriksu', a Dario Seraval, frontmen benda slovenačkog Borghesia, pesmu 'Hej radniče', kao gost na CDu niškog benda Figurative Theatre, a istu pesmu kao spot snimila je i grupa 'Horkestar'...

Ima mnogo toga, ovo je mrvica, na mom šest decenija dugoj plovidbi vodama undergraunda… 

____

Pročitajte i ostale tekstove iz serijala "Kako sam postao..."