Tokom koncertnog i klupskog zastoja koji nas često posećuje tokom završetka zimske sezone svirki i koncerata, poželeo sam negde da odem, gde nema sezona, već program traje stalno. Setih se Firčijevog studija u Kineskoj četvrti, što je na relativno kratkoj razdaljini od mog stana, pa sam odmah odlučio da odem i vidim kakav se program sprema. Pošto je bilo podne, u studiju sam zatekao samo Firčija, koji je vršio poslednje pripreme za večernju svirku. Posao je priveo kraju, a ja sam ga usput pitao ono što me je zanimalo, i dobio vrlo široke i kvalitetne odgovore. 

Foto: Slobodan Antić
HC: Već kao klinac, počeo si sa violinom. Na koji način se cela priča okrenula i kako si završio kao bubnjar jednog poznatijeg jugoslovenskog rok benda?
F: To je bar jednostavno, čuo sam Hendriksa jedan dan i to me je potpuno zavelo i od tog dana sam intenzivno počeo da slušam rokenrol, tranzicija je bila očigledna. Kako sam stigao do EKV-a? Upoznao sam Milana još davne 1978. u Novom Sadu dok je bio u bendu Limunovo Drvo, tu smo se sprijateljili i posle nekoliko godina druženja potpuno je prirodno da će ljudi koji se druže nešto zajedno uraditi.

HC: Reci mi, posmatrajući publiku osamdesetih, i ovu danas, šta se promenilo? Mnogi današnji roditelji su slušali tebe i bendove koji su uz tebe svirali, da li njihova deca nastavljaju tradiciju, ili su se okrenula modernim muzičkim sadržajima?
F: To stvarno misliš da je pitanje na koje treba dati odgovor (smeh)? Moj opšti pogled je nažalost ovih dana vrlo crn. Mnogi veličaju te osamdesete, stavljajući ih u neke sfere fantazije, ja imam drugačije mišljenje. Mišljenja sam, da je to valjalo, ostavilo bi i nekog traga na sve ovo. Upravo to su roditelji koji su izrodili debile današnjice. Pobeda je očigledna, iako je to uvek samo bitka, nikad nije rat. Tako da kod mene nećeš naći nikakvu nostalgičnu priču po tom pitanju. Osamdesete su samo par godinica u celoj dekadi koja je zasvetlucala malo u tunelu Jugoslavije.

HC: Kada smo već kod dece i stanja danas, kako gledaš na sve te stvari? Na omladinu, muziku danas, trendove? Da li neko sa muzičkim mentalitetom osamdesetih može danas da preživi?
F: Život, muzika, umetnost, svi oblici izraza ljudskog postojanja su sinusoide, nekad si gore, nekad si između, nekad si gore, i tako dalje. Jednostavno prihvatam to kao da smo sada dole. To znači da vladaju kojekakvi „pločopuštači“ koji misle da je stiskanje dugmeta na kome piše „play“ umetnost, koji su jednostavno roboti koji misle da nešto rade, zato što nažalost nisu dovoljno udahnuli života da bi shvatili šta sve postoji. U neko vreme logičnijih odnosa, onaj koji je puštao ploče nije bio neko ko je mogao bilo šta drugo da radi. Ali hajde, svestan sam ja da se to odmah okrene protiv tebe i da odmah dobiješ silne napade šta ti ovo, šta ti ono, da je tako, ne bi toliko ljudi volelo to... Ne mislim da je išta dobro ovih dana, u eri smo raznoraznih adolescentsko-tinejdžerskih idiotizama koji su očigledni, ne mora to da bude ni pitanje ni odgovor, dovoljno je čovek da uključi TV pa da vidi gde smo. Ne treba niko da se čudi što je masovni egzodus mladih u svet. Inače je globalizacija takva, ne odlaze samo srpska deca u svet, odlaze i turska i mađarska i nemačka. Po meni je to dobro. To večno ognjište nikom ništa nije donelo. Treba videti kuću u kojoj živimo. Treba videti i spavaću sobu, i dnevnu sobu i otići do komšije, upoznati svet u kojem postojimo. Držanje svog plota me nikad nije zanimalo.

HC: Ono što mene lično najviše zanima je kako gledaš na sve ove cover i tezga bendove koji neizostavno sviraju i dobro poznati „Krug“? Oni su čuli samo za tri slova koja imenuju bend, i ništa dalje od toga. Da li je to eksploatisanje, ili te to uopšte ne dotiče previše?
F: Ne eksploatiše se, kad jednom napraviš nešto, to postane javna stvar, ne možeš zabranjivati ljudima da rade, to je samo Balašević uradio (smeh). U svakom slučaju, dobro je da se izvodi, pa makar ko da izvodi. Muzika je takva, ona je namenjena svima,  ja nemam s tim nikakav problem, to mogu da posmatram samo u pozitivnom smislu. Doduše, ima druga stvar koja je meni zasmetala kad sam video da je pre par godina ovaj hromozomski nedostatak Kitić napravio pesmu koja se zove "Oči boje meda". Nemam energije za komentar. Treba se boriti na nekom potpuno drugom nivou, ovo su sve ispljuvci sitnih gluposti. Kada je uređeniji sistem, stvari su na mnogo višem nivou. Poznata je stvar da poslednjih nekoliko dekada ni jedan narod na ovim teritorijama ne mari ni za jedan oblik kulture. Ovo je sada pay-back time devedesetih. Pogledaj šta se dešava s muzejima, sa izrazima kulture koji su opšte shvaćeno drugačiji nego oni koji se dešavaju i sve će ti biti jasno. Sve je ovo direktan proizvod nacionalističkih, debilnih rastavljačkih ideja. Za shvatiti je potrebno nekoliko dekada, a mnogo duže se plaća ceh.

HC: Baviš se proizvodnjom bubnjeva, pa mi reci kako si došao do patenta za lakše i preciznije štimanje doboša? Da li se ideja izrodila kao neophodnost ili potencijalni biznis?
F: Bilo je to ranih osamdesetih godina, tad sam uvek čačkao nešto sa mehanikom, jednostavno potreba za boljim instrumentom je dovela do toga da smislim neku inovativnu caku. Kao i sve ostalo, priroda je pretvorila to u biznis koji i dan danas imam. Malo je tehnički komplikovanije, a to je princip štimovanja perkusionih instrumenata i potreba je dovela do toga. To je bila neophodnost koja se razvila u potencijalni biznis. O temi štimovanja perkusija bih mogao da napišem disertaciju do koje mere je dubok taj problem štimovanja, koliko je star i koliko neshvaćen. Odgovor je uvek u praktičnosti i ažurnosti rešavanja problema, i onda se lakše i brže koncentrišeš na ono što je srž. Štimovanje je jedan ozbiljno komplikovan proces, arbitrarno se desi ili ne desi sasvim slučajno. Pod punom krivičnom i materijalnom odgovornosti tvrdim da je bubanj nemoguće naštimati svesno! Moraš juriti za nečim i ako te posreći, posrećilo te je. E, sad, jedini bubanj koji se zaista štima lakše je moj, to naravno zvuči kao „puvanje“, zato što je princip takav koji ja često poredim sa idiot kamerom – hteo, ne hteo, slika je oštra, a teže ti je da namestiš mutnu.

HC: Pored toga, poseduješ prostor za druženje pod nazivom Firchie Think Tank Studio. Prvo, odakle takav naziv? Ako sam dovoljno upoznat, prostor radi na principu donacija, znači da je samoodrživ. Bez obzira da li doveo lokalni bend, ili ex-YU rok zvezdu, prostor je uvek prepun, a utisci maksimalno pozitivni. Kakva je saradnja sa muzičarima, ko ti je sve gostovao i koga planiraš da dovedeš?
F: Vrlo je nameran naziv, okružen sam uvek prijateljima sa kojima imam isto mišljenje i često se sastajemo upravo zbog potrebe za zajedničkim razgovorima koji proizilaze iz tog istovetnog razmišljanja. Stari termin, u bukvalnom prevodu znači rezervoar za razmišljanje u kojem se istomišljenici okupljaju. Iako je originalno politička konotacija, kod nas nije. Gostovali su ljudi od Dade Topića, preko inostranih gostiju, jer mi nemamo ograničenja. Planovi su veliki, otvaramo i veliku salu za preko hiljadu ljudi, zaista planiramo jednu bogatu kulturnu aktivnost, ali ne samo koncertnu, nego izistinski multimedijalnu. Od bioskopa, pozorišta, performansa, klasične muzike, big bendova, džeza, rokenrola. Jedino mogu da ti kažem da nikad silikoni neće doći do naše bine.

HC: Za kraj, odgovori na pitanje koje ti nisam postavio, a možda si želeo da ga postavim, a takođe, ukoliko želiš, ostavi kakvu poruku čitaocima?
F: Kao i sve, i ja pripadam sinusoidi. Ne planiram preterano svoj život i budućnost. Dođite u Think Tank da se družimo, ovde ima mnogo dobrih stvari i jeftinog hladnog piva, šta ćeš bolje! Novi prostor je fenomenalan, napravićemo sedmodnevni program. Od internet kafea, do klope, projekcija, predavanja, radionica, koncerata, svega što možeš da zamisliš, a što bi bilo zanimljivo za kulturni život ovakve jedne naseobine. 

Firčijev Think Tank lokal nalazi se u Novom Sadu, u tzv. Kineskoj četvrti, za sve informacije o dolazećim događajima posetite zvaničnu FB stranicu.

Sa Firčijem razgovarao Tihomir Škara