Autor: Aleksandar Gajić
Izdavač: Ammonite 
Broj strana: 194 
Pismo: Ćirilica 
Format: 21 cm

Devedesetih godina prošlog veka setićemo se Ammonite Records-a kao jednog od značajnijih izdavača tadašnje alternativne kulture. Iako je muzičko izdavaštvo evidentno u krizi, i traži neki novi put da dođe do slušalaca, Ammonite je uspeo da se na neki način prilagodi i proširi svoje delovanje.

Jedan od vidova novih aktivnosti je i izdavanje knjiga. I na ovom polju ostaju dosledni sebi i prezentovanju značajnih, ali skrajnutih dela. Setićemo se, pre dve godine objavili su Bernajsovu Propagandu (o kojoj smo već pisali), po prvi put na srpskom jeziku posle skoro 90 godina od njenog originalnog izdavanja.

Nedavno su nam predstavili još jedno delo koje će, kao prvo te vrste i tematike na našem jeziku, već sada je izvesno, otaviti značajan trag.

Aleksandar Gajić, viši naučni saradnik Institututa za Evropske studije, za predmet svoje kulturološke studije odabrao je vrlo aktuelnu temu heroja i antiheroja u popularnoj kulturi. Danas, verovatno više nego ikad je primetan tranzit od heroja, kao centralne figure današnje umetnosti, ka antiheroju. Upravo zato se ova studija pojavljuje u pravom trenutku analizirajući kako i zašto je došlo do ove promene u savremenoj kulturi. I ne treba da čudi što je na naslovnoj stranici studije jedan od najprepoznatljivijih likova današnjice.

Studija započinje ukratko uvodom koji govori o nastanku popularne kulture i njenom odnosu sa "visokom". Kada i kako je nastala popularna kultura, koja je bila njena uloga, da li je i na koji način ona (zlo)upotrebljena. Da li je popularna kultura vrsta reakcije, svojevrsna pobuna društva na želju visokih slojeva za dominacijom. Da li je jedna vrednija, duhovnija, a druga prizemnija, jednostavna, da li visoka teži da suzbije popularnu kulturu, ili one mogu postojati paralelno. Sva ova pitanja su razmatrale razne škole čiji su se stavovi razlikovali i menjali u skladu sa vremenom i okolnostima u kojoj su nastajale. Jednostavno, odnos popularne i visoke kulture je svakako bio vremenom sve dinamičniji. Danas je evidentno da je popularna kultura dominantnija. Koliki je uticaj popularne kulture govore i činjenice da je Džon Kenedi kao omiljenog junaka isticao Džemsa Bonda, a kraj kreveta je uvek držao neki od romana Jana Fleminga. Obama je jednom prilikom izjavio da mu je najdraži strip junak Spajdarmen, dok je Ronald Regan koristio lik Ramba da "probudi naciju".

Bez obzira o kojoj kulturi govorili, centralno mesto većine dela bio je heroj kao oličenje svih poželjnih osobina, kao arhetip, moralni uzor i predvodnik zajednice. Još od predmodernih, sve do modernih dela. Iako su heroji čak i u modernoj kulturi u početku imali centralno mesto, popularna kultura je u 20. i 21. veku donela zaokret. Heroji su svoje mesto počeli ustupati antiherojima. Analizirajući likove popularne kulture i njihove osobine Gajić na savršen način prikazuje ovaj tranzit. Njegovi primeri su kralj Artur, predmoderni heroj čiji je lik centralno mesto našao i u popularnoj-modernoj kulturi; strip junaci (Posmatrači, Srebrni Letač...) gde je ovaj tranzit možda i najbolje objašnjen kroz zlatno, srebrno i bronzano doba stripa; ljudi sa margine (Volter Vajt, Džek/Džo iz Boričačkog kluba); ali i čitav grad poput Springfilda iz Simsonovih.

Šta je uslovilo ovaj tranzit, da li je on prirodno nastao ili je možda veštački stvoren, koji su uzroci i posledice, zašto su antiheroji privlačni i zašto je lakše identifikovati se sa njima, su samo neka od pitanja na koja Gajić pokušava da da odgovore. I još jednom, verovatno to čini u pravom trenutku jer antiheroji više nisu samo u popularnoj kulturi i "tamo negde". Oni su svuda oko nas. Samo malo pogledajte oko sebe.

Nenad Popović