Drugi Festival srpskog podzemlja: Kvalitet underground-a izbija na površinu
Helly Cherry
Sinoć (13.2) je u Domu omladine Beograd održan drugi Festival srpskog podzemlja.
Pokazatelj da Srbija ima mnogo underground bendova je i taj što je na Under i Ground bini nastupilo 16 autorskih bendova, a možemo da nabrojimo još gomilu koja zaslužuje istu priliku.
Muzički program na Ground bini, kao i celom festivalu, otvorili su Raskid13. Devojčice su stajale spremne da čuju ovaj bend. Zbog problema sa žicama, bend je nastupio sa gitarom manje, ali bez obzira na taj peh i na još uvek mali broj publike u DOB-u, uspeli su da održe sjajnu svirku i pružili su priliku publici da se razigra na samom početku. Muzika Raskida je prilično odudarala od bilo čega što se moglo čuti kasnije tokom večeri.
Nakon njihovog nastupa, u klubu Doma omladine nastala je prava koncertna atmosfera. Deadly Mosh je među publikom imao mini bazu fanova, koji su se potrudili da, zajedno sa bendom naprave žestoku atmosferu. Šutke su bile konstantne, dok je snažan vokal parao vazduh.
Dishumanity je bio sledeći bend koji je zakoračio na Ground stage. Usledila je dobra tura mračnog HC punk-a i D-beat-a. Bend je imao žestok nastup, tokom kojeg se atmosfera u klubu dodatno užarila. Istakla se prilično jaka ritam sekcija, a dobili smo dokaz i da bendovi kod kojih bubnjar ima jako težak posao, s obzirom na to da je ujedno i vokal, još uvek nisu izumrli.
Uz Proleće sam procvetala. Oni su bili jedan od bendova koji su mi najviše prijali ove večeri. Iz nekog meni nepoznatog razloga sam uvek volela te bendove sa žestokim punk instrumentalima i naracijom umesto pevanja. Slušala sam ih sa uživanjem, u polutransu. Vuklo me je da pažljivo slušam tekst svake pesme, a u glavi mi i dalje odzvanja „Bolje biti sam sa sobom nego sam bez sobe”.
U drugoj polovini večeri nastupio je novosadski War Engine i sa sobom doneo turu hardcore thrash-a. Prošlo je nekoliko godina od kada sam prvi i poslednji put čula ovaj bend uživo. U međuvremenu je došlo do izmena u postavi, a i utisak koji ostavljaju je totalno drugačiji. Bend odlično vlada binom i svira onako kako najbolje ume - žestoko.
Poslednji put sam prišla Ground bini za vreme nastupa benda Blankfile. Vratili su zvuk hardcore punk-a u salu, a čini mi se da je publika tokom nastupa ovog benda bila najzagrejanija. Pevali su gromoglasno zajedno sa bendom, a ograda naprosto nije mogla ostati na mestu.
Uporedo sa dešavanjima na Ground bini, održavala su se i ona na Under bini, u sali Amerikana. Ground stage je Under-u preoteo slavu, s obzirom na to da je u velikoj sali veći deo večeri bio minimalan broj ljudi, dok je klub pretežno bio pun.
Pokazatelj da Srbija ima mnogo underground bendova je i taj što je na Under i Ground bini nastupilo 16 autorskih bendova, a možemo da nabrojimo još gomilu koja zaslužuje istu priliku.
Muzički program na Ground bini, kao i celom festivalu, otvorili su Raskid13. Devojčice su stajale spremne da čuju ovaj bend. Zbog problema sa žicama, bend je nastupio sa gitarom manje, ali bez obzira na taj peh i na još uvek mali broj publike u DOB-u, uspeli su da održe sjajnu svirku i pružili su priliku publici da se razigra na samom početku. Muzika Raskida je prilično odudarala od bilo čega što se moglo čuti kasnije tokom večeri.
Nakon njihovog nastupa, u klubu Doma omladine nastala je prava koncertna atmosfera. Deadly Mosh je među publikom imao mini bazu fanova, koji su se potrudili da, zajedno sa bendom naprave žestoku atmosferu. Šutke su bile konstantne, dok je snažan vokal parao vazduh.
Dishumanity je bio sledeći bend koji je zakoračio na Ground stage. Usledila je dobra tura mračnog HC punk-a i D-beat-a. Bend je imao žestok nastup, tokom kojeg se atmosfera u klubu dodatno užarila. Istakla se prilično jaka ritam sekcija, a dobili smo dokaz i da bendovi kod kojih bubnjar ima jako težak posao, s obzirom na to da je ujedno i vokal, još uvek nisu izumrli.
Uz Proleće sam procvetala. Oni su bili jedan od bendova koji su mi najviše prijali ove večeri. Iz nekog meni nepoznatog razloga sam uvek volela te bendove sa žestokim punk instrumentalima i naracijom umesto pevanja. Slušala sam ih sa uživanjem, u polutransu. Vuklo me je da pažljivo slušam tekst svake pesme, a u glavi mi i dalje odzvanja „Bolje biti sam sa sobom nego sam bez sobe”.
U drugoj polovini večeri nastupio je novosadski War Engine i sa sobom doneo turu hardcore thrash-a. Prošlo je nekoliko godina od kada sam prvi i poslednji put čula ovaj bend uživo. U međuvremenu je došlo do izmena u postavi, a i utisak koji ostavljaju je totalno drugačiji. Bend odlično vlada binom i svira onako kako najbolje ume - žestoko.
Poslednji put sam prišla Ground bini za vreme nastupa benda Blankfile. Vratili su zvuk hardcore punk-a u salu, a čini mi se da je publika tokom nastupa ovog benda bila najzagrejanija. Pevali su gromoglasno zajedno sa bendom, a ograda naprosto nije mogla ostati na mestu.
Uporedo sa dešavanjima na Ground bini, održavala su se i ona na Under bini, u sali Amerikana. Ground stage je Under-u preoteo slavu, s obzirom na to da je u velikoj sali veći deo večeri bio minimalan broj ljudi, dok je klub pretežno bio pun.
Prvo što se moglo čuti u Amerikani je bio žestok zvuk old school deathrash metala. Ashen Epitaph se nisu štedeli, a s obzirom na to da je ovo bio drugi nastup večeri, odmah nakon što smo raskinuli sa Pančevcima, bio je to prilično nagao prelaz. Iako je tada još uvek bilo malo ljudi, bend je svoj nastup održao profesionalno, a reč koja mi je tokom slušanja ovih momaka konstantno odzvanjala u glavi bila je preciznost.
Sledeći bend bio je The Father of Serpents. Sama pojava benda, kao i deo scenografije u vidu stalka za mikrofon u obliku zmijskog skeleta, odlično su se uklopili uz doom gothic zvuk. Dok su se smenjivali scream i duboki vokali, zvuk violine je umirivao mašineriju osmožičane gitare. Sve je bilo sjajno uklopljeno. Manjak svetla na sceni do kraja je doprineo stvaranju tog ambijentalnog momenta.
Nakon ovoga, došao je red na dozu hardcore-a. U salu sam ušla u momentu kada je pevač benda, Milan Tasković, najavljivao pesmu o bendu i tome kako su počeli - „T-error '93”. Ono što mi se sviđa kod zvuka ovog benda su jake bass linije. T-error mi je tokom celog nastupa imao neku HC pankersku energiju koja je divljala sve vreme.
Tibia je u žanrovskom smislu malo primirila atmosferu na Under bini. S obzirom na to da do sada nisam imala priliku da ih čujem uživo, bila sam prijatno iznenađena. Žanrovski mi prilično odgovaraju i bili su pravi mali odmor za mene na ovom festivalu, najviše zbog prijatnog i melodičnog vokala. Nakon njihovog nastupa mi se „All The Right Words” toliko motala po glavi, da sam morala da je pustim čim sam došla do kompjutera.
Ono što definitivno nismo očekivali da vidimo i čujemo na Festivalu srpskog podzemlja su akustične Rune. Upravo to je bilo ono što smo zatekli. Četiri od pet članova Runa sa stolicama i akustičnim instrumentima na bini. Od Runa sam očekivala da naprave spektakl. Spektakl sam i dobila... Samo u malo drugačijem obliku. Naime, bend je pred svirku ostao bez bubnjara, te su se, umesto da ispale, odlučili da se ipak pojave. Ovo je najverovatnije prva i poslednja akustična svirka ovog benda. Pred nekolicinom publike odsvirali su četiri pesme. Bilo je krajnje simpatično. Sjajna prilika za mali predah. Bez obzira na akustične instrumente i to što ovo nisu bile Rune u onom svom gromoglasnom izdanju, publika se i dalje penjala na ogradu i glasno pevala sa bendom. Rekla bih da su se svi dobro zabavili.
Poslednji bend koji sam ispratila na Under bini i ujedno celom festivalu bili su Vox Populi. Nastup ovog benda odlikovala je interaktivnost. Ubedljivo najbolji kontakt sa publikom ove večeri. Šutke su bile konstantne, a publika je neretko dobijala mikrofon da peva sama.
Osim muzičkog programa, na festivalu je bilo i nekoliko izlagača čiji su se radovi mogli videti u hodnicima Doma omladine. Takođe, publika je mogla da kupi band merch, stripove ili muziku na bilo kom nosaču zvuka.
Kompletna organizacija festivala srpskog podzemlja je bila odlična. Zvuk je bio veoma dobar, a preklapanja svirki na binama su bila minimalna, tako da je onaj ko je želeo mogao da isprati skoro sve. Jedina stvar koja, po mom mišljenju, manjka je činjenica da su dve bine možda ipak prevelik zalogaj. Publike nije bilo ni izbliza dovoljno, a s obzirom na to da je većina više vremena provela u klubu, Amerikana je izgledala poražavajuće prazno.