Duguju li portali bendovima išta?
Helly Cherry
U prethodnom tekstu „Novinari i njihova odgovornost za propast scene“, analizirao sam medije, odnosno njihovu masovnost koja je kritičko i istraživačko novinarstvo svela na aktuelnost i senzacionalizam. Napomenuo sam i činjenicu da je muzičko novinarstvo dovedeno na stupanj amaterskog, pa onda možda i nemamo pravo da se previše ljutimo. Znamo onu narodnu: „koliko para, toliko muzike“. Mnogim ljudima i dalje nije jasno kako stvari funkcionišu u medijima sličnim ovom našem pa bih zato sada hteo da stvari predstavim iz drugog ugla, ugla nas iz medija.
Kako oni zapravo funkcionišu u sadašnjim okolnostima? Uzmimo za primer Helly Cherry Webzine. Šta se ovde promoviše? Muzika, film, strip, književnost… Šarenoliko. Ako se zadržimo samo na muzici, videćemo da tu ima dosta intervjua, recenzija, najava svirki, noviteta i tako dalje. Ista koncepcija je i na ostalim portalima u Srbiji. Svaki od njih se svakodnevno dopunjava novim sadržajima. Primećujete da nekolicina istih ljudi piše tekstove, dok ih uglavnom jedan čovek objavljuje na sajtu. I onda se nekad zapitate: „A zašto vi to radite, je li vam to stalni posao, koliko zarađujete…?“ Evo i odgovora: „Radimo iz ljubavi prema ovome, nije nam stalni posao već hobi, a što se tiče zarade – prećutaću. Da. Odgovor ćete naći kad sami pokrenete nešto slično i budete na našem mestu." Mislim da je pošteno sa moje strane.
Ono što me je iniciralo na ovu kolumnu je komentar na jednoj drugoj kolumni gde se raspravljalo o sličnoj temi. Parafraziram čoveka: „Vi portali ste krivi za sve. Vi ste umišljeni i ne radite ništa. Tražite od bendova da vam šalju pres klipinge, umesto da vi jurite bendove i pišete o njima. Oni vam dostavljaju sve na gotovo (copy-paste). Vidim, objavljujete vesti o stranim popularnim bendovima, a domaće neafirmisane ignorišete. Sigurno vas ti stranci jure i šalju pres klipinge…“ Nije doslovno ovako, al suština je identična. Pa ’ajde da sve to razjasnimo.
Prvo. Internet nije što i tradicionalna pošta i ne treba ti kućna adresa. Ne moraš da pišeš pismo, šalješ i posle čekaš odgovor na njega, tj. nekoliko dana da uopšte stupiš u kontakt sa bilo kojim novinarom. Dakle, sam možeš da sastaviš mejl i za pet minuta završiš sav posao iz toplog doma. Dalje. Ti poznati bendovi (pa čak i neki kod nas) o kojima dotični odozgo govori imaju svoje agencije koje im rade marketing, tako što šalju cirkularne poruke na sve strane sveta. E sad, ovde se postavlja pitanje zašto i domaći, manje poznati bendovi moraju da šalju te objave za medije? NE MORAJU. Isto kao što ni mediji NE MORAJU da pišu o njima. Niko od nas nije u obavezi da radi bilo šta. Vi ako sutra prestanete da svirate, niko vas neće zbog toga osuditi, jer ste to i do sad radili iz ljubavi. Zašto onda ne bismo bili svi jednaki? Ja kao slobodni novinar pišem o onome o čemu želim. Prema ličnim afinitetima. Bukvalno ono što se meni svidi. Priznajem, uradiću to ponekad i za nekog prijatelja (mislim na faktografsku vest, ne na kritički tekst), ali ni ja, ni još stotinak novinara entuzijasta na ostalim portalima u Srbiji, ne dežuramo po ceo dan na fejsbuku i ne pratimo šta svaki mogući bend radi. Sve i da hoćemo, priznaćete to nije moguće. Iz tog razloga mi nije jasno to dogmatsko shvatanje kako portali cenzurišu, tj. neće da pišu o određenim bendovima.
Portali pišu o određenim bendovima (konkretno ovde imate recenzije albuma i intervjue), ali, ti isti novinari ne mogu da sastavljaju SVIMA VAMA najave za koncerte ili vesti o izlasku novih pesama. Kome nije jasno, ovaj sistem je zamišljen kao samoposluga. Kako bi bilo da u jednom marketu deset kasirki uslužuje sto kupaca tako što im idu od rafa do rafa da donesu traženo. Bukvalno tako. Ako ti neko daje slobodan prostor, onda ga, iskoristi. Poruke sa linkovima za fb event ili youtube link od pesme (sa molbom, „e, objavite, značilo bi nam“) više i ne otvaram. Kad ti čoveče nisi u stanju da za jednu tako prostu vest kažeš sam o svom bendu dve rečenice (možeš i sto, niko ti ne brani), onda lepo plati nekoga da ti to uradi. Da, to na Zapadu tako funkcioniše, a i kod nas se školuje hiljade menadžera. Veruj mi, svaki će ti se odazvati za minimalan honorar. Mada i ne mora. Valjda si pismen da napišeš nešto ovako:
„Mi smo bend taj i taj. Snimili smo novu pesmu, koja je prvi singl sa nadolazećeg albuma tog i tog. Postojimo već toliko i toliko godina. Do sada smo uradili to i to. Sviramo u postavi…“
Mi naravno nećemo uraditi uvek kopi-pejst toga, već ćemo urediti tekst na osnovu tih informacija. Bendovi moraju da shvate da mi nismo fejsbuk medij, tj. da ne kačimo pesme sa jutjuba na fejsbuk stranicu, već objavljujemo vesti na sajtu. E za to nam trebaju informacije, jer ne možemo da pišemo iz glave, niti imamo para da dolazimo na vašu adresu da vam ih kleštima iz usta izvlačimo. Drugo, uz svaku vest poželjno je da se objavi poneka fotografija. To što imate nekoliko fotki na fejsbuku koje bi preuzeli nam može napraviti i problem. Ako objavimo vest sa fotografijom na koju nemamo prava, vrlo lako možemo dobiti tužbu od fotografa za povredu istih. Ako nam vi pošaljete, onda nam vi garantujete pravo da objavimo tu fotku.
Želeo bih ponovo da se dotaknem i famoznih recenzija, koje lično smatram najvažnijim u ovom poslu. Na prethodnom tekstu sam imao zamerku tipa: „A zašto bi neko morao da pravi fizička izdanja albuma i tako ih šalje novinarima na recenziranje“. Odgovor je isti – NE MORA. Samo bih voleo da neko razume i te ljude što pišu o albumima. I sami znamo koliko se nove muzike pojavljuje na internetu, bukvalno na dnevnom nivou. Ako bi svaki bend koji snimi nešto novo kontaktirao tog novinara i zatražio mu recenziju, prirodno je da on ne bi mogao sve to da uradi. Sve i da je plaćen za taj posao, i da mu je to stavljeno pod imperativ. I onda dolazimo do toga da je taj čovek nabeđen, da je razmažen jer želi fizičko izdanje, a ne mp3 album… Možda u ovome i leži odgovor zašto je zamrla muzička kritika i zašto su sve recenzije na modelu pozitivne kritike. Normalno da pišemo samo o onome što nam se dopadne, a na drugo ne želimo da trošimo vreme i energiju. Međutim, ukoliko neko odvoji svoje vreme, „pukne“ tih 50 dinara na slanje albuma, naravno da ćemo se posvetiti takvom izdanju, sve i da je nešto najgore snimljeno na zemaljskoj kugli. Jednostavno, to što se neko potrudi da dođe do nas nam govori da je bendu stalo do svoje muzike i da je prezentuje medijima. Ali to automatski ne znači i pozitivnu kritiku albuma koji nije dobar.
Ono što me je iniciralo na ovu kolumnu je komentar na jednoj drugoj kolumni gde se raspravljalo o sličnoj temi. Parafraziram čoveka: „Vi portali ste krivi za sve. Vi ste umišljeni i ne radite ništa. Tražite od bendova da vam šalju pres klipinge, umesto da vi jurite bendove i pišete o njima. Oni vam dostavljaju sve na gotovo (copy-paste). Vidim, objavljujete vesti o stranim popularnim bendovima, a domaće neafirmisane ignorišete. Sigurno vas ti stranci jure i šalju pres klipinge…“ Nije doslovno ovako, al suština je identična. Pa ’ajde da sve to razjasnimo.
Prvo. Internet nije što i tradicionalna pošta i ne treba ti kućna adresa. Ne moraš da pišeš pismo, šalješ i posle čekaš odgovor na njega, tj. nekoliko dana da uopšte stupiš u kontakt sa bilo kojim novinarom. Dakle, sam možeš da sastaviš mejl i za pet minuta završiš sav posao iz toplog doma. Dalje. Ti poznati bendovi (pa čak i neki kod nas) o kojima dotični odozgo govori imaju svoje agencije koje im rade marketing, tako što šalju cirkularne poruke na sve strane sveta. E sad, ovde se postavlja pitanje zašto i domaći, manje poznati bendovi moraju da šalju te objave za medije? NE MORAJU. Isto kao što ni mediji NE MORAJU da pišu o njima. Niko od nas nije u obavezi da radi bilo šta. Vi ako sutra prestanete da svirate, niko vas neće zbog toga osuditi, jer ste to i do sad radili iz ljubavi. Zašto onda ne bismo bili svi jednaki? Ja kao slobodni novinar pišem o onome o čemu želim. Prema ličnim afinitetima. Bukvalno ono što se meni svidi. Priznajem, uradiću to ponekad i za nekog prijatelja (mislim na faktografsku vest, ne na kritički tekst), ali ni ja, ni još stotinak novinara entuzijasta na ostalim portalima u Srbiji, ne dežuramo po ceo dan na fejsbuku i ne pratimo šta svaki mogući bend radi. Sve i da hoćemo, priznaćete to nije moguće. Iz tog razloga mi nije jasno to dogmatsko shvatanje kako portali cenzurišu, tj. neće da pišu o određenim bendovima.
Portali pišu o određenim bendovima (konkretno ovde imate recenzije albuma i intervjue), ali, ti isti novinari ne mogu da sastavljaju SVIMA VAMA najave za koncerte ili vesti o izlasku novih pesama. Kome nije jasno, ovaj sistem je zamišljen kao samoposluga. Kako bi bilo da u jednom marketu deset kasirki uslužuje sto kupaca tako što im idu od rafa do rafa da donesu traženo. Bukvalno tako. Ako ti neko daje slobodan prostor, onda ga, iskoristi. Poruke sa linkovima za fb event ili youtube link od pesme (sa molbom, „e, objavite, značilo bi nam“) više i ne otvaram. Kad ti čoveče nisi u stanju da za jednu tako prostu vest kažeš sam o svom bendu dve rečenice (možeš i sto, niko ti ne brani), onda lepo plati nekoga da ti to uradi. Da, to na Zapadu tako funkcioniše, a i kod nas se školuje hiljade menadžera. Veruj mi, svaki će ti se odazvati za minimalan honorar. Mada i ne mora. Valjda si pismen da napišeš nešto ovako:
„Mi smo bend taj i taj. Snimili smo novu pesmu, koja je prvi singl sa nadolazećeg albuma tog i tog. Postojimo već toliko i toliko godina. Do sada smo uradili to i to. Sviramo u postavi…“
Mi naravno nećemo uraditi uvek kopi-pejst toga, već ćemo urediti tekst na osnovu tih informacija. Bendovi moraju da shvate da mi nismo fejsbuk medij, tj. da ne kačimo pesme sa jutjuba na fejsbuk stranicu, već objavljujemo vesti na sajtu. E za to nam trebaju informacije, jer ne možemo da pišemo iz glave, niti imamo para da dolazimo na vašu adresu da vam ih kleštima iz usta izvlačimo. Drugo, uz svaku vest poželjno je da se objavi poneka fotografija. To što imate nekoliko fotki na fejsbuku koje bi preuzeli nam može napraviti i problem. Ako objavimo vest sa fotografijom na koju nemamo prava, vrlo lako možemo dobiti tužbu od fotografa za povredu istih. Ako nam vi pošaljete, onda nam vi garantujete pravo da objavimo tu fotku.
Želeo bih ponovo da se dotaknem i famoznih recenzija, koje lično smatram najvažnijim u ovom poslu. Na prethodnom tekstu sam imao zamerku tipa: „A zašto bi neko morao da pravi fizička izdanja albuma i tako ih šalje novinarima na recenziranje“. Odgovor je isti – NE MORA. Samo bih voleo da neko razume i te ljude što pišu o albumima. I sami znamo koliko se nove muzike pojavljuje na internetu, bukvalno na dnevnom nivou. Ako bi svaki bend koji snimi nešto novo kontaktirao tog novinara i zatražio mu recenziju, prirodno je da on ne bi mogao sve to da uradi. Sve i da je plaćen za taj posao, i da mu je to stavljeno pod imperativ. I onda dolazimo do toga da je taj čovek nabeđen, da je razmažen jer želi fizičko izdanje, a ne mp3 album… Možda u ovome i leži odgovor zašto je zamrla muzička kritika i zašto su sve recenzije na modelu pozitivne kritike. Normalno da pišemo samo o onome što nam se dopadne, a na drugo ne želimo da trošimo vreme i energiju. Međutim, ukoliko neko odvoji svoje vreme, „pukne“ tih 50 dinara na slanje albuma, naravno da ćemo se posvetiti takvom izdanju, sve i da je nešto najgore snimljeno na zemaljskoj kugli. Jednostavno, to što se neko potrudi da dođe do nas nam govori da je bendu stalo do svoje muzike i da je prezentuje medijima. Ali to automatski ne znači i pozitivnu kritiku albuma koji nije dobar.
Na kraju, voleo bih da svi ljudi o kojima pišemo ukapiraju bar delić ovoga iznad. Niko ovde nikome ne traži lovu za par redova, čak ni „hvala“, već samo razumevanje. Mi ovo radimo u službi vas, potpuno dobrovoljno, ali to ne znači i da smo robovi bez ikakvog prava da kažemo ponekad i NE.
Sad se postavlja pitanje, čemu ovako obiman tekst… Zar nije sve ovo lakše objasniti direktno svakome ko se javi? Verujete – nije. Mnogo je bendova (što je odlična stvar) i svi zaslužuju promociju, makar informativnog, ako ne i kritičkog tipa. Ukoliko svakome ko nas kontaktira moramo po sto puta da objašnjavamo šta i kako da uradi, i da ga molimo da nam dostavi informacije o svom bendu, onda je to gubljenje i našeg i vašeg vremena. A možda i nije trebalo da pišem sve ovo, jer ionako će većina pravu istinu protumačiti onako kako njima odgovara.
Dejvid