Prozapadnim vrednostima, preispitivajući svaki kamen balkanskog područja, opisujući ovo podneblje, napadajući inteligentim opaskama stereotipe i preporučujući književno samovaspitanje, ali sa previše osvrtanja na devedesete godine dvadesetog veka, autori opisuju svoje subjektivne persone u svetu dalekom od našeg.

Ovo je svojevrsan opit, dijalog između dva autora koji preispituju vrednosti, ali se priklanjaju ratnim sećanjima i specifičnim odnosom između njih dvojice, pominjući Dostojevskog, Evolu, Internet, Evropu, Rusiju, ruine zapadne civilizacije koja se lagano urušava, pod sopstvenim korumpiranim teretom. Ipak ovo je vrsta prisećanja na ranije događaje koji su obeležili kraj 20og veka, ili stoleća, koje je bilo burno za sve narode, specifično za naše, koji su dosta propatili u ratnim godinama, koje su, dalje postale etalon vrednosti naše današnjice.

Ipak, moram se osvrnuti na 2000e, koje su donele progres, tehnologiju, koja u svakodnevici prosečnog čoveka i građanina ne znači ništa, ali istovremeno predstavlja sredstvo u kome se praćakamo svi mi, u praćenju globalnih trendova i trenutnim paralažama, kojima su zadojeni svi narodi bivše jugoslavije. U to vreme smo bili srećniji, ali sada, prikazom ove knjige pokušavam da otkrjem drugosrbijansku svest, koja je iako inteligentna, previše zakopana u prečitavanju, prekopavanju po sećanjima, ovih dvaju pisaca koji se naravno, zajedno, slažu i ne slaži, vide i ne vide, pišu i ne pišu, bez neophodne doze optimizma koja je neophodna da bi se preživelo.

Ovde nema previše pripovedanja, više različitih svakodnevnih iskustava dvojice autora koji, u saradnji, pokušavaju da pomognu u shvatanju moderne serbijanske realnosti. Naravno, to je izlizana floskula, ali događa se u današnjosti, koja nezaustavljivo kasni za prošlošću, uspeva da dohvati budućnost, sa idealima, ali bez dovoljno savremenosti, dva autora se hvataju u koštac sa modernošću, prihvatajući sistem kritičkog ispitavanja svega što postoji u svakodnevici ljudi sa balkanskog podneblja.

Ilija Đurđanović