Jedan od najprodornijih underground bendova na našim prostorima, novosadski dreDDup će uskoro slaviti 20 godina rada. Njihova muzika vas tera na razmišljanje i ples. Publiku dele na samo dva tabora – oni koji ih podržavaju, vole i one druge. Njihovo viđenje industrial zvuka je prepoznato u svetu, nastupali su sa mračnim svetskim zvezdama, ali ne beže ni od žurke u zadimljenom klubu. Razgovarali smo sa sa frontmenom Mihajlom Obrenovim.


Helly Cherry: Za slučaj da neko ne zna ko si, predstavi se ukratko. Ovo će, ujedno, biti i najkraće pitanje.
Mihajlo: Frontmen massacre industrial benda dreDDup. Po struci sam filmski i pozorišni reditelj – radim spotove i kratke eksperimentalne filmove. Organizator sam underground festivala Scena Fest i  vlasnik nezavisne online etikete Crime:Scene Records. Tokom godina radio sam preko 300 organizacija koncerata alternativnog zvuka i snimao mnoga izdanja bendovima. Mnogi me znaju sa koncerata, ili kao DJ Inkvizitora ili kao lika koji je nevidljivi pomagač mladih, underground  i čudnih bendova. Volim glasnu muziku, volim ekstremne stvari, beskompromisan sam, oštar i generalno simpatično ciničan. Hahaha… U svakom slučaju, sa mnom bi vam vikend i pecanje bili potpuno nadrealni, hahahahaha!

Helly Cherry: Okupio si novu postavu DreDDup-a, što je i povod ovom intervjuu, ali usput da ispipamo puls čitalaca. Na Wikipediji stoji da je dvocifren broj ljudi prošao kroz razne faze benda; koja je ovo zvanična postava po redu i šta te je nateralo na taj korak?
Mihajlo: Da, DreDDup se tokom ovih godina menjao, kako žanrovski tako i estetski. Mnoge zvučne i žanrovske barijere smo probijali i istraživali. Nekako su se na svake 4 godine dešavale bitnije promene u bendu. Ja sam uvek bio za to da se ide u nepoznato, da se istražuje, eksperimentiše, menja, ide napred, probaju različiti ukusi i mirisi. Neki članovi to jednostavno nisu mogli sve ispratiti, razumeti, jednostavno nisu uspeli sebe pronaći više u svemu tome ili te promene u sebi samima. Znaš, mnogi ljudi su ušuškani u mišljenje većine – tako da smo se tokom godina i razišli u muzičkom smislu jer mene ne interesuje mišljenje većine. Underground nije onaj brz automobil sa dobrom reklamom i dobrom ribom na haubi, to većina muzičara koji se etiketiraju kao deo istog ne shvataju, I onda im rđa, dim i truckanje počnu smetati. Mi koji smo ostali u undergroundu i negujemo ga - uživamo baš u tim nepravilnostima i lepoti neobičnosti, u prljavštini i dečijoj iskrenosti. Sa većinom starih članova sam ostao u dobrim odnosima, kroz bend je prošlo oko 58 ljudi. Neki su bili duže, neki par meseci u bendu. Svako je doprineo energiji benda svojom unutrašnjom energijom na određeni način. Ovo je sad ne znam ni ja više koja postava po redu, ako računamo neke stabilnije – rekao bih šesta. Nije to ni važno više toliko - bitno je da bend živi evo već 20 godina. Da mi je neko to rekao na početku smejao bih se. Da li ću ja ili neko drugi biti član tog benda dalje, da li će zvuk biti ovakav ili onakav, to je potpuno nevažno, jer je energija stvorena odavno i ona sama upravlja i oblikuje zvuk benda, muzičke misli članova i vodi bend na putovanja. Mi smo samo veza sa ovim svetom dok sam dreDDup dolazi iz onostranog. Mogu da potvrdim svima da je nova postava benda onaj dreDDup koji je meni lično nedostajao.Veoma sam srećan što poznajem ove ljude i što ćemo zajedno uskoro stati na binu pred publiku i fanove.

Helly Cherry: Iako se zvučna slika tvog benda karakteriše kao 'massacre industrial', šta je zapravo uticalo na to da se baviš istim? Pričaj malo o počecima benda u tom smislu. Koliko mi je poznato, prilično si otvoren što se tiče muzičkih žanrova.
Mihajlo: Ljudi vole da etiketiraju bendove i svrstavaju ih u neke obeležene kutije jer se tada valjda osećaju sigurno i ne ispadaju glupi kod stvari koje ne razumeju. Ja muziku delim na onu koja je istinita i doživljena i na onu za koju smatram da je obmanjivačka i neproživljena. Sad, pošto na bend i muziku gledam kao na živo biće, na energiju koja je živa, sasvim je logično da se ona shodno vremenu menja, odrasta i sazreva. Kao i dete. Počeli smo skromno, u drugoj polovini devedesetih. Dva drugara koji su slušali pank, a opet voleli i neku tada modernu elektroniku. Živeli smo izolovano od grada i vreme je trebalo nekako ispuniti a muzika nas je spajala. Sasvim je logično bilo da probamo i sami nešto da napravimo i iskoristimo mladalačku energiju za nešto kreativno. Tada je kompjuterski software postajao sve moćnije oruđe a nama je opet bilo zanimljivo da sve to izučimo i da se prosto igramo sa zvukom, da snimamo, deremo se, miksamo i imamo probe – te da se ponašamo kao da smo bend kakav mi sami želimo negde da slušamo uživo i gledamo!  Iz tog perioda postoje gomila nekih kasetnih snimaka koji meni danas ne znače puno muzički ali su mi svakako vredna sećanja i prvi koraci našeg benda. E sad, šta je tačno uticalo da radim ovakvu muziku, ne znam. Bili smo mladi, želeli smo što više divljeg seksa i deranja na ljude. Valjda nas to i dalje drži. Hahahaha… Ja sam počeo tu muziku da radim nekako spontano, nisam bio upućen u tu “industrial” scenu toliko, slušao sam pank i hardcore i voleo elektroniku. Znao sam za Laibach, Bile i eventualno Nine Inch Nails tada na početku. Tek kasnije sam otkrio celu lepezu bendova koji su radili istu muziku kao i ja i to davno pre mene. Vremenom sam i slušao svašta nešto i pronalazio sebe u tome ili to u sebi. Tu su krenuli i naši eksperimenti sa žanrovima, hteo sam probati sve što je bilo “big NO” u nekim nepisanim zakonima žanra. Tako smo odmah našim igranjem sa zvukom odbili većinu “trve” ekipe koja ne ide dalje od šablona. I to mi je svakako drago, jer ljudi zatvorenog uma i ne bi trebalo da dolaze na naš koncert – oni tu ništa neće videti, a kamoli osetiti. Tu negde 2009. godine sam potpuno odbacio žanrovske okove i distancirao se od te modernije industrial rock scene jer u nju više i ne verujem. Tu danas svakako ima mnogo isfrustriranih tipova i još više primitivaca koji glume neko ludilo i mahom poziraju. Nije to ona scena koju ja volim i koju poštujem, zato u poslednje vreme i slušam sve više starijih umetnika i neku novu potpuno marginalizovanu muziku. Kada me neko pita šta mi to sviramo, moj odgovor je uvek “demonska elektronika sa masakr industrial prizvukom”, pa sad nek on dalje mozga šta je to ustvari. Meni je kod muzike, kako moje, tako i nečije druge, na prvom mestu bitan balans između tame i svetla i poznavanje istih. Bez tog balansa, ne vidim neku proživljenost kod autora a samim tim ni emociju. Ako je previše svetlo, ne valja, ako je previše tamno, ne valja – mora da postoji balans, bar ja to tako doživljavam. Većina novih autora, po mom mišljenju, preskače emociju i bavi se tehnikom, što je svakako pogrešno – doduše postoje i oni koji prave šablonsku i konstrukciju emocije pa to prodaju kao pravu – a to je još gore. Ne znam ko je gori, ti bendovi ili njihova masa koja od toga pravi umetnost.  Zato je ipak žanrovska raznolikost nešto što je potrebno, što ljude ipak tera na razmišljanje, na unutrašnji sukob, na drugačiji doživljaj. Isto kao što ne želiš da ti svaki dan bude isti, svako dete bude isto, svaki seks bude isti, ukus hrane koju jedeš  - isto tako treba tragati za muzikom koja nije pitka i za koju je potrebno razumevanje, a da bi razumeo najčistije svetlo, svakako moraš proživeti i najcrnju tamu.

Helly Cherry: Tvoji izdavački poduhvati: u kom je statusu Crime:Scene Records, nekadašnji Dark:Scene? Pamtim period od 2007., pa do 2010. godine kao najintenzivnije, to je bar moj lični utisak; tematske kompilacije, između ostalih i pesama Lepe Brene...
Mihajlo: Crime:Scene vuče korene još od 2002., kad smo radili neke DIY kompilacije novosadskih bendova, prvi Scena Fest i imali fanzine, webzine etc…. Godine 2007. je nastao Dark:Scene forum, okupilo se dosta ljudi iz tih “dark” projekata i bendova, rodila se potreba da se sva ta energija nekako uobliči i predstavi negde. Pojavio se Dark:Scene records koji je dakle izdavao isključivo muziku bendova sa područja stare Jugoslavije. Evo već, deveta godina postojanja i 160 izdanja, i posle mi neko kaže da ta scena ne postoji. Heh… Namerno sam promenio ime izdavačke kuće 2010. godine u Crime:Scene Records, jer mislim da je “mesto zločina” najbolji opis mračne muzike Balkana. U razrušenim zemljama i u najgorim životnim uslovima uvek postoji iskreni krik koji postane najčistija umetnost. Zato mislim da je nepravedno jedna cela mračna scena zaboravljena iza svih ovih “shoping centrova” zvuka. Crime:Scene je tu da očuva i sačuva od zaborava bendove koji su imali šta da kažu i sledili druge putokaze.

Helly Cherry: Malo o sceni, pretpostavljam da ti je to omiljena stavka za razmatranje. Da li može postojati muzička scena onakva kakvom je ti lično zamišljaš, a njena manifestacija i otelotvorenje u Scena Festu, koji organizuješ ovih godina?
Mihajlo: Pravo da ti kažem, već godinama se borim za tu neku scenu za koju smatram da je nepravedno obezvređena od strane mnogih ljudi na pozicijama i od strane medija. Neprijatelj te scene je moćan i poseduje puno veza, prevoznih sredstava, puno političkih dogovora i putuje mahom vazdušnim linijama, dobro se oblači. Mi, ostali, smo bosonogi, skromni, obični pešaci, odrpani hodamo po prašini, po zemlji, ponekad vozimo bicikle i imamo vremena da se prošetamo kroz park. Ponekad nas zrak sunca ogreje i srećni smo. Sreću nalazimo u malim stvarima. To nas i razlikuje od mejnstrima koji mahom nema vremena, živi kapitalistički, nema obraza, čuje ono što želi da čuje, čiji je ego i sopstveni spomenik bitniji od budućnosti i mladosti, čiji su akti koristoljubivi, čiji je imidž na nivou već pomenutog shopping centra. Retko sam naišao na slučaj da je muzičar iz jednog veoma poznatog benda uradio duet sa nekim mladim potpuno nepoznatim bendom, ali većina poznatih navodno jako podržava sve te male i nove bendove, samo što reči i dela ipak nisu isto. Podržavaju isključivo svoje klonove. Kada tako nešto budem čuo a nadam se i video, da je neki muzičar bez trunke sujete i svemirskog ega, sišao među nas, smrtnike, znaću da se stvari menjaju u ovoj zemlji. Do tada, postoji jedan veliki zid između “stare scene i njihovih drugara na pozicijama” i nove scene koja više ne zna kome da se obrati. Mnogi mladi bendovi svoju muziku nesvesno obezvrede, prihvataju da sviraju u nekim bezveznim terminima domaćih festivala, troše energiju da budu večni support, gost ili predgrupa…. Od toga na kraju dana nemaju ništa. Par lajkova i vjuova više i to je to. Jedina stvar koja može pomoći alternativnoj sceni i mladim bendovima ove zemlje je da joj mediji daju isti tretman kao i ovoj drugoj koja se lobirano gura. Da se da ista šansa i jednoj i drugoj muzici, da publika vidi da postoji i nešto drugo, da oseti to drugo i da počne da razmišlja i iz drugog ugla. Dok se to ne desi, imaćemo večno jedne te iste bendove i jedino će prolaziti novi bendovi koji su klonovi tih popularnih, jer publika razume i prepoznaje jedino taj zvuk. Sve ostalo delovaće im odbojno i nerazumljivo. Scena Fest se trudi da pokaže da je žanr jedna nevažna stvar i da kvalitet benda ne zavisi od geografske lokacije, da treba negovati raličitosti. Imali smo tu sreću da budemo svedoci da se bendovi na Scena Festu osećaju dobro i da se prijateljstva rađaju a nikako zidovi i virus ugroženosti, kako je to slučaj kod nekih većih festivala – jer svaki bend je ovde dobio isti tretman, u svaki je uloženo isto energije i to bi tako trebalo da bude i kod drugih festivala. Imam utisak da je najveći problem scene upravo ta ugroženost koja je proistekla od manjka prostora u medijima. Da kojim slučajem postoji dovoljno prostora za sve, ne bi bilo problema – ovako je “da komšiji crkne krava” stil a veći bendovi nemaju gotovo nikakav rispekt prema mlađim – zbog toga im mlađi vraćaju istom merom. Muzička scena kakvu ja zamišljam kao normalnu, postojaće tek onda kad ovde pukne jedna atomska bomba. Hahahaha.

Helly Cherry: Moram pohvaliti tvoje spisateljske sposobnosti, sudeći po Facebook profilu, koji neretko napuštaš kad ti dopizdi. Statusi ti često prelaze u filozofsko-moralne rasprave, vrlo iscrpno i prostim jezikom plastično objašnjavaš pojave u svojoj okolini, a nađe se tu i koja nadrealna situacija sa babama i drugim vragovima. Ukoliko ti Laguna ponudi ugovor, da li bi objavio zbornik svojih FB misli pod njihovim okriljem? Ozbiljan sam.
Mihajlo: Hehe, o tome nisam nikada razmišljao. Ja obično napišem neke reči i rečenice onako kako ih u tom trenutku doživim, sad da li su primitivne ili filozofsko-moralne, ne bih znao. Znam samo da one ljude ili izbacuju iz takta ili opijaju, nema sredine. Kažu ljudi da je Twitter za mene stvoren, ali pravo da ti kažem, ja ne vidim svrhu tog servisa. Laguna i ugovor? Hehehe…. Nemam pojma, kako bi se to uopšte zvalo onda u nekoj zbirci misli? Morao bih da razmislim. Pravo da ti kažem nisam nikad ni razmišljao o tome, jedina stvar o kojoj sam razmišljao je da se napravi dečija knjiga za odrasle o Velikom Gumenom Medi. Za tako nešto imam inspiracije, a Veliki Gumeni Meda je uspeo da baš puno ljudi da zarazi ciničnim humorom.

Helly Cherry: Neka mi čitaoci oproste na subjektivnosti. Šta misliš o Subotici, kao gradu i mestu za svirke, pošto često navraćate? Pomenuću i snimanje emisije 'Fraktura', što mi je posebno drago, interesuju me utisci.
Mihajlo: Suboticu obožavam! Imam baš puno dragih ljudi tamo i redovno volimo da otprašimo koji koncert. Prvi put smo tamo nastupali mislim 2006. godine i od tada, veza dreDDup-a i tog grada je neraskidiva. Kod Subotice najviše volim tu mračnu melanholiju koja je prisutna a opet toliko vedrine i nekog pravog underground osećaja. Kad se nađeš tamo na koncertu, kako nekog drugog benda, tako i svog imaš pravi osećaj živih subkultura i iskrenosti u publici. Imamo tamo svoju publiku, definitivno, i doći ćemo svaki put kad nas neko tamo pozove. ‘Fraktura’ je bilo jedno super iskustvo i jedna odlična emisija, ne znam da li ide još uvek. I malo je takvih ljudi kao što su Edvard i ekipa koji još uvek drže baklju podignutu i bore se za domaću scenu okruženi ovim medijskim i intelektualnim mrakom, bez ikakvih političkih zaleđina. Nadam se da emisija živi i da nastavlja. Malo je emisija na televiziji gde današnji klinci mogu videti nešto što im može promeniti ugao gledanja. Takvih emisija treba da bude više, nadajmo se da će ih i biti.
(Na žalost, ‘Fraktura’ kao emisija se više ne producira. prim. aut.)

Helly Cherry: Siguran sam da imaš neku ohrabrujuću poruku za mlađe naraštaje?
Mihajlo: Naravno! Osluškujte uvek svoj instikt i radite stvari koje vas ispunjavaju i čine srećnim. Smejte se, volite i živite život punim plućima. Ako pokrećete svoj bend, gledajte da pevate o stvarima koje ste doživeli ili proživljavate – neka muzika oslikava te stvari i neka svaki ton i zvuk budu vaš iskreni unutrašnji krik i osećaj – nemojte sebe doživljavati kroz druge! Nemojte kopirati druge, ubijajte idole u sebi, menjajte se i učite, živite danas. Nemojte ići nizvodno i nemojte slepo pratiti aktuelne trendove i razmišljanja. Pronađite vanvremenske autore i vanvremenske misli, oni će vam najviše pomoći u životu. Naučite da prepoznate i razumete rukopis maestra. Volite različitosti i ispoljite svoju različitost na najbolji mogući način! Naučite da volite svoje nesavršenosti. Budite hrabri. Poštujte i razumite kritiku. Budite skromni. Budite večno dete nezaprljano zakonima čovečanstva. Budite iskreni ali i oštri. Naučite da razlikujete vredne trenutke od nevažnih.  Nemojte gubiti vreme na ispravljanje krivih Drina i uklonite energetske vampire u startu. Ne zaboravite – svaki čovek ima prava da uništi svoj život na najlepši mogući način. Jedite gumene bombone. Živi se samo jednom, što je dovoljno da učinite svoj život besmrtnim!

Pozdrav od Inkvizitora!

Intervju pripremio Desya Lovorov