Kada sam prvi put video žutu traku koja deli Fejkerov spot za pesmu „Gold“, pomislio sam na uvodnu špicu Linčovog filma „Lost Highway“. Možda je ta asocijacija bila režiserski isplanirana i već u tome se nalazi jedan od kvaliteta ovog spota, jer u njemu je sve suprotno od napetosti, akcije i drame koja se javlja u filmu. 

U prošloj epizodi smo dali domaći primer za spot snimljen u jednom kadru, a ovaj muzički video može da posluži kao primer za svetsku produkciju. Sva lepota je u jednostavnosti. Kada gledate ovaj spot osećate se kao da ste na zadnjem sedištu nekog automobila i kroz zadnje staklo vidite put koji ostaje iza vas. Dve žute trake sijaju u mraku kao pozlaćene. Onda se pojavljuju tri devojke na rolšuama, dovoljno seksipilne da vam drže pažnju, taman toliko nevine da to ne bude vulgarno, i počinju da igraju uz muziku. Nisam neki veliki ljubitelj spotova u kojima se akcenat stavlja na koreografiju i đuskanje plesačica, ali u ovom slučaju osećam stvarno zadovoljstvo dok ih gledam kako igraju, jer su njihovi pokreti sinhronizovani sa muzikom, a voze se na rolšuama ispred kamere koja se takođe kreće u istom pravcu kao i oni i sve me to prenosi u atmosferu putovanja i uravnoteženog klizanja niz asfalt u nekoj američkoj pustari. Ne znam šta bi rekli denseri i ljudi od tog zanata, ali i ta koreografija mi je fascinantna, sviđa mi se kako kruže i prelaze preko duple žute linije, iznova se približavajući i udaljavajući od kamere. To je glavni šmek ovog spota, a to je potpuno u saglasnosti sa Fejkerovim stilom i muzikom, jer on na jednoličnim matricama gradi svoje pesme koje vas uvuku u svoj gruv i drže vas u ritmu dok njegov glas pripoveda. Tako glavni kadar menja tek tri puta, jednom da naglasi prelaz u pesmi (01:59), drugi put u švenku pri prelazu na završnu scenu (03:22) i treći put u vraćanju na put (03:39), samo što je kretanje kamere sada promenjeno – krećemo se unapred.

Nema ničega komplikovanog i nabacanog u ovom spotu. Sve je u saglasnosti sa muzikom i osećajem koji ona izaziva. Taj prizor pustog puta sa tri zanosne devojke koje plešu ima u sebi nečeg melanholičnog, ali je uživanje ipak osetno, a ta neuhvatljiva radost u tuzi i plivanje kroz samoću je ono što je odlika Fejkerove muzike i tekstova. Pošto je položaj kamere nepromenljiv, imate dovoljno vremena da uživate u samom prizoru, primećujete detalje, možete da se prepustite igri ili samo da posmatrate put koji se udaljava od vas. Zbog te udobnosti u sadržaju koji nam se prikazuje, završnica spota je prilično iznenađujuća. Kada se kamera okrene ka putu kojim idemo, nailazimo na slupan auto, fejk jelena pored njega i na suvozačevom sedištu Fejkera koji izgleda kao da će da overi svakog trenutka. Primetićete da je šoferka naprsla i da ima rupe poput onih od metkova, što daje na sadržaju spota jer morate da se zapitate šta se tu zapravo dogodilo. Krupan kadar na Čet Fejkera dok izgovara refren kao recitaciju je vrlo upečatljiv jer posle onog totala puta i devojaka koje se kreću, sada imamo krupan plan i potpuno statičnu scenu u kojoj je muzičar u fokusu. Ovo je vrlo lep način da se u spotu istakne glavni lik, a da to ne bude prepotentno i usiljeno.

Nakon te scene, kamera se vraća i sada sa leđa gledamo devojke na rolšuama. Nebo je promenjeno, vidi se da sviće, scenografija grada dolazi do izražaja, a taj osećaj da se put ipak nastavlja, bez obzira na sve, daje savršenu poentu na ovu pesmu. Na kraju, ako ste i imali neke asocijacije, kao ja na Linčov film, uvidećete da je ovo originalno delo i da se ističe svojom upečatljivom jednostavnošću koja je obuhvatila i iskazala sve što jedna pesma potencijalno nosi. Da je ovo neko takmičenje, zlato bi pripalo režiseru Hiro Muraiju (Hiro Murai) koji je u vizuelni sadržaj pretočio esenciju Fejkerovog muzičkog izraza. 


Prethodne tekstove iz ovog serijala možete pročitati ovde.

Andrea Kane