Da li zbog želje da Dikaprio konačno dobije Oskara, Tarantinovog dugoočekivanog povratka i Met Dejmonove, sada već epizodne, uloge u svemiru, dva prošlogodišnja filma ostala su prilično nezapažena od strane mejnstrim publike. Uprkos tome što je „Bruklin” ušao u trku za Oskara u kategoriji za najbolji film i što je mlada zvezda ovog filma, Sirša Ronan, nominovana za najbolju glavnu glumicu, i uprkos tome što su neponovljiva Kejt Blančet i Runi Mara nominovane za najbolju glavnu i sporednu glumicu u novom ostvarenju Toda Hejnsa, izgleda da je žanr romanse izgubio na popularnosti. Ipak, „Bruklin” i „Kerol” predstavljaju pravu vizuelnu poslasticu kako za filmofile tako i za modne poklonike.

Rađen prema istoimenom delu irskog pisca Koluma Toubina u režiji Džona Kroulija, „Bruklin” prati životni put Ajlis Lejsi koja napušta rodnu Irsku kako bi pronašla svoj „američki san”. Odil Diks-Mirou, poznata kostimografkinja koja je doprinela čaroliji filmova „Obrazovanje” (2009), „Jedan dan” (2011), „Dug put dole” (2014) kao i mnogih tv serija, inspirisala se fotografijama Vivijen Majer, porodičnom arhivom i večnom elegancijom Grejs Keli što joj je pomoglo da na filmskom platnu verno oživi stil mlade Irkinje. Promene u Ajlisinom životu su se odrazile i na njenu garderobu; sa malim koferom u ruci i jednim parom cipela do haljina živahnih boja, novog kaputa i kupaćeg kostima, odeća slikovito upotpunjuje priču o devojci koja odrasta i koja istovremeno pokušava da se uklopi u novi, nepoznati svet. Iako vremenom osvežava svoj izgled, Ajlis je i dalje devojka iz radničke klase bez preterane ekstravagancije, ali sa izgrađenim stilom.

Ekranizacija romana Patriše Hajsmit „Cena soli” (kasnije objavljen kao „Kerol”) predstavlja pravi praznik za oči. Hejns je prethodno iskustvo režiranja drama smeštenih u 50-te godine sa nezaboravnim protagonistkinjama stekao tokom snimanja „Daleko od raja” sa Džulijen Mur, filmom ovenčanim sa četiri Oskara. Ovaj put, radnja je smeštena u Njujork 1952. godine gde se upoznajemo sa Kerol Eird, Terezom Belive i njihovom ljubavnom pričom.

Za kostime je bila zadužena Sendi Pauel, veliko ime u svetu kostimografije; dobitnica je tri Oskara za dizajn kostima u filmovima „Zaljubljeni Šekspir” (1998), „Avijatičar” (2004) i „Mlada Viktorija” (2009) i nominovana je za svoj rad na filmu „Kerol”. Ovo je njena treća saradnja sa Hejnsom, a takođe je i stalni saradnik Martina Skorsezea.
Pauel je za kostime Tereze i Kerol našla inspiraciju na stranicama tadašnjih časopisa Vogue i Harper’s Bazaar.

Tereza se oblači kao tipična devojka koja nema puno novca i radi kao prodavačica; pomalo boemski, umetnički, sve što nosi je zbog udobnosti i praktičnosti, a ne da bi ostavila poseban utisak. Dok se mogu praviti paralele između New Look stila Ajlis i bitnik stila Tereze, jasno se vidi razlika između njihovih jednostavnih haljina i krojenih odela po meri zanosne Kerol. Krzno, broševi, marame, tašna od aligatorske kože - to je ono što izdvaja Kerol iz njujorškog sivila.

Međutim, iako Kerol može sebi priuštiti luksuz, njena garderoba je svedena i sofisticirana sa odmerenim detaljima i po kojim komadom nakita. Njen društveni stalež je očigledan, ali to ne ističe u prvi plan.

Kako svaka epoha poseduje svoj specifičan šmek, tako i revolucionarne 50-te odlikuje doza individualnosti, pojavljivanje novih stilova i više slobode u izboru. Pune suknje, definisan struk, „mačkaste” naočare samo su neki modni komadi koji su izdržali test vremena i koji su i dan-danas u trendu. Upravo zbog te činjenice, „Bruklin” i „Kerol” mogu danas poslužiti kao sveže modne inspiracije.

Za više detalja pogledajte intervjue sa obe kostimografkinje koje je uradio Fashionista.com (intervju sa Odil Diks-Mirou, intervju sa Sendi Pauel).

Nina Bovan