Listajući skoro spisak osoba koje su učestvivale u našoj rubrici "Kako sam postao..." skontali smo da su igrom slučaja do sada u njoj gostovali samo muškarci. U želji da ispravimo ovu malu "nepravdu" poželeli smo da ovoga puta o sebi i svojim uticajima govori i jedna devojka. Prva osoba koja nam je pala na pamet je i opštenarodno poznata i priznata Zombijana koja se već jednom prilikom našla na našim stranicama. Iako je uglavnom znate po njenim radovima, ovo je prilika da upotpunite sliku o njoj iz jednog drugog ugla. 
Šta je ono što je uticalo na nju i njen unutrašnji svet. Samo za vas, Zombijana iz prvog lica...


Bendovi, muzičari i albumi


No doubt - Tragic Kingdom. Ovo je moj prvi omiljeni bend, još dok nisam imala internet i kada sam slušala bilo šta, koji je zapravo bio kvalitetan. Tagic Kingdom je ujedno i prvi album koji sam čula i baš sam se zaljubila u isti. Pošto za Gwen i dalje mislim da je najdivnija žena u javnosti, kasnije sam se zaljubila u njen solo album LAMB. To me je oblikovalo tako što sam počela da se interesujem da naučim engleski jezik što bolje, pa da ne moram da prevodim pjesme.

Panic! at the Disco -  A fever you can't sweat out. Taj album je stvarno a fever you can't sweat out. Panic! je bio moj omiljeni bend nekih 7 godina, bez konkurencije. Naučili su me da muzika ne mora da bude samo o ljubavi, ili samo u jednom žanru i uveli su me u taj slatki emo i pop punk koji i danas najviše slušam. Jako je tužno što je samo jedan čovjek ostao u bendu, te me više bend ne interesuje (ne interesuje me zbog muzike koju stvaraju, da se razumijemo).

Misfits - Famous Monsters. Oni su mi nešto kao all time favorite band. Zbog njih sam i dobila ime Zombijana, zbog njih sam otkrila i sajkobili, zbog njih sam i nacrtala puno radova, tako da tu nema puno toga da se kaže. Inače Famous Monsters je najbolji album, volim Danzinga, ali Graves priča bolje priče.

Brand New - Daisy. Brate, imaju lisicu na kaveru. Taj bend je nešto najdivnije što se desilo emo muzici, kao i taj album. Jednako ih volim kao prvog dana, a od njih sam naučila da u svakom trenutku znam da ću da umrem jednom. Dobro to svi znaju, ali nemaju svi konstantnu svijest o tome. Ja imam jer sam emo (true for life). Nekako šta god da urade biću tu da ispratim (kao i za svaki bend osim Panica jer su me za srce ujeli).

Twenty One Pilots - Vessel. Prošla godina mi je bila jedna od gorih do sada, ali je jedna od boljih što se tiče muzike, jer sam konačno odlučila da preslušam ovaj bend. Ovo mi je do daljnjeg omiljeni bend na svijetu. Tylera želim samo da zagrlim i da mu se zahvalim za svaku riječ koju je napisao i za način na koji ih izvodi. Ono što njih dvojica prave je toliko uticalo na mene da mi je u potpunosti promijenilo doživljaj svega, a i način razmišljanja. Ima puno bendova koji pričaju i o depresiji i svakakvim sranjima, ali ni jedan do sada, a čula sam ih baš puno, nije kao ovaj bend. Toliko iskrenosti pri izvođenju pjesme gdje čovjek odmahuje glavom da se ne bi zaplakao, još nisam vidjela i jedva čekam da ih nekad vidim uživo, jer ono što oni rade na koncertima takođe je neopisiv doživljaj, vjerujem.

Have Heart - The things we carry. E u ovom, pokojnom, bendu imamo još jednu osobu koju bih samo zagrlila i zahvalila se za sve što je uradio u okviru ovog benda. Ne moram baš da dužim priču o njima, jer mi njihove pjesme toliko znače da nešto od toga imam na koži zauvjek (Watch me rise je ta pjesma). Patrick kida i dalje u ostalim bendovima, ali ono što je uradio u Have Heartu je neuporedivo sa svim ostalim. Samo da vidim tog penala koji će da kaže kako nisu HC enough pa da ga raspalim nogom po čelu.

Rose's Pawn Shop- The Arsonist. Sreća moja što nemam više 15 godina i ne vežem muziku za ljude, jer bi me ovaj bend baš povređivao i baš bih ga mrzjela. Kantri i bluegrass slušam kad se umorim od svega i kad baš ne želim da razmišljam, nego hoću nešto što ima banjo i odmara mozak. To mi je muzika za budućnost kad budem živjela u kolibi u šumi sa lisicom.

Muziku najviše volim i baš sam se raspisala, te ovim drugim stvarima neću posvetiti toliko pažnje, jer sam pis of šit.

Reditelji i filmovi


Previše sam toga pogledala... Imdb kaže 1545 filmova da je pogledano. Dosta filmova gledam da bih im dala 1 na imdb, a i zato što brat ima loš ukus.

Vince Gilligan je čovjek kojem želim da zauvjek stvara i da ja to sve zauvjek gledam. Najveći sam fan i mislim da niko nije napravio tako dobre priče na koje ja moram glasno da reagujem dok gledam. Volim ga.

Volim Sweeney Todda. Sjećam se kako je jedna poznanica rekla - to nije film, to je mjuzikl, obrazovana mlada dama. Volim taj film jer ima estetiku koja meni odgovara, ima Tim Burtona, ima dobru priču, ima Alana Rickmana, ima dobre pjesme, volim i ćao. Isto kad smo na času engleskog u srednjoj, kad je film tek izašao, igrali asocijacije iz nekog razloga i svi su pokušavali cijeli čas da pogode taj film koji sam ja zadala i niko nije pogodio jer su nenormalni i svi su bili u fazonu - pa naravno, Andrijana zada film koji ne postoji......Mrš. Naravno- kad sam bila mala da je Tim Burton prdnuo meni bi svjetlucale oči, sad se to malo promijenilo jer mi smeta što reciklira stvari.

Omiljeni film mi je  Frankenštajn  sa Borisom Karlofom (koji je inače jedini Frankeštajnov monstrum i samo on to može da bude). Ne moram puno da objašnjavam zašto.

Volim Lajanje na zvezde jer ga znam na pamet, i jer nije sranje (meni) kao svi ostali domaći filmovi. Takođe mislim da je njegov žanr neka fantastika, nije realan - nemaju gotičarku i metalca u ekipi. Idealna neka srednja škola.

Stripovi


Osim Politikinog zabavnika postojao je Mikijev zabavnik. To se fino meni kupovalo, pa ja to sve pročitam za pola sata i budem tužna jer sam pročitala, a to izlazi samo jednom nedeljno,  pa onda svaki dan ponovo pričitam. Mislim da ništa od stripova nisam voljela kao to, tako da ove ostale stripove kao što su Betmen, Zagor, The Walking Dead i slično neću ni pominjati, jer Mikijev zabavnik zauvjek u srcu.

Takođe su na mene ostavili utisak stipovi iz časopisa Bravo, đe slikaju nekakve momke i đevojke i tako od tih slika prave stripove, ja i dan danas razmišljam koja bi to osoba mogla da smisli, a kad smo kod Brava - team Huper.

Pisci i knjige


Kad sam bila mlađa više sam čitala. Omiljena knjiga ikada mi je - Frankenštajn. Koliko sam kreativna pucaću. Ali jeste - čitala sam je još kao manja jer smo je imali u kolekciji knjiga za djecu (?!) koje su se dobijale uz neke dnevne novine. Volim Stivena Kinga, trenutno ponovo čitam Pet Cemetary. Volim priče koje je pisao Edgar Alan Poe,  Lovecrafta, ovo sigurno niste očekivali. Eto, ne zovem se Zombijana na kraju samo zbog Misfitsa.

Događaji


U Podgorici se nikad ništa ne dešava, pa sam na događaje koji me interesuju imala priliku da idem tek kada sam se preselila, međutim ima jedan događaj tamo. Bila je to svirka od Pankreasa, domaći lokalni bend. Nit manje publike, nit goreg okruženja, nit goreg ozvučenja, ali Irena i ja smo se baš dobro provele tada i to mi je baš ostalo u nekom pozitivnom sjećanju, pogotovo pjesma koja je zapravo bila obrada od Trule Koalicije.

Straight Edge Day u Novom Sadu - prva prava prokleta svirka na koju sam bila, mislim makar ja smatram da tako svirke treba da izgledaju. Tamo sam bila prije tri godine i prošla sam pored dosta ljudi sa kojima se sad družim.

Madball u Novom Sadu - nešto što sam slušala u srednjoj imala sam priliku da vidim uživo i to je uvjek divno iskustvo.

Vitamin X u Novom Sadu je najbolja svirka na koju sam ikad bila, a Comeback Kid u Beogradu je prva svirka na koju sam išla sama. Imala sam fobiju od toga da odem na svirku sama, al sad znam da neće biti poslednja. Pouka - sve svirke su u Novom Sadu.

Web dan konferencija u  Boru je prva konferencija na koju sam išla i na kojoj sam pričala pred 100+ ljudi, bilo je stresno, ali rekla sam da je Milo u poslednjim redovima i onda mi je bilo lakše. Milo nije bio u poslednjim redovima, bio je samo u srcu.

Bilo je još događaja, svirki, bendova, knjiga, filmova, al već sa i previše napisala, koga je briga, aj zdravo.
____