Rambo na ovom albumu deluje jako opušteno, jazzy,  groovy, ali ima tu elemenata svačega, od narodnog melosa bivše Jugoslavije, do diska na “Duge Gaće”, koji je parodija na disko zvuk, a tekst govori o sponzorušama, prostitutkama, ali nedovoljno uverljivo. Naravno, Rambo je daleko od ovih problema. Album je pun cinizma, ali muzički je na neki način izgubio oštricu. Karakter je dobra kompozicija, ali govori o dekadentnom i poročnom životu, o poznatim ličnostima,  ali definitivno udara na nostalgiju u određenim pesmama. Ne znam zaista šta da kažem, o ovom albumu, i u rangu je sa prehodnim. Dugo smo ga čekali, i najzad dočekali. Antonije Pušić, kultna ikona domaće scene, ovde svojim hipnotičnim melodijama i glasom dočarava neko postmoderno stanje svesti. Vrh Dna opisuje čisto zlo, otelotvoreno u ljudskoj prirodi. Nažalost, ova pesma priziva neke negativne emocije.

“O ruk” govori o nekim čudnim Rambovim tripovima o budućnosti. Biće ratova, bar tako on kaže, topljenja polova, u naravno ponosno viče “Sad ga lomi”. Njegov ego trip govori o kontriranju svemu što je popularno, in, i to je naravno oduvek. 
Ovaj album je opuštajući muzički, ali tekstualno naporan za sve koji su navikli na narodni zvuk. Sitno kolo veselo i ostalo.

5/5

Ilija Đurđanović