Nikada mi nije bilo teže napisati tekst nego danas, nakon sinoćne promocije ploče Dobrog Isaka – „Mi plačemo iza tamnih naočara’’(28.1.). Suština prave umetnosti je da i najiventivnijeg stvaraoca ostavi zapitanog, bespomoćnog, svezanog pred problematikom koju egzistencija nosi. U glavi je haos, ludilo i buka – toliko toga želi da izađe napolje, ali nešto mu ne da, kao da se sva ta količina nagomilanih emocija, misli i ideja opire konačnom uobličavanju u formu smislenih rečenica. Sve što imam da kažem plašim se da će zvučati kao kliše. Počela bih ovaj članak sa: „Dobri Isak je ostavio dubok trag u muzičkom, poetskom i ideološkom smislu u jednom  mikrokosmosu koji se zove grad Niš.’’Ali taj opis je u najmanju ruku suvoparan. Dobri Isak nije ostavio trag, on se za svagda urezao u identitet svakoga ko je u nekom periodu života ’’preživeo’’ nalet crnog talasa i pri tom dospeo u kontakt sa njihovom muzikom. Dobri Isak je poezija. Ta poezija vam neće otkriti nikakav smisao, već suprotno, pokazaće vam svu teskobu potrage za njim. Činiće se da ne razumete ništa, ali znaćete da ste to osetili i doživeli, ali niste umeli da opišete. Tim istim ritmom odjekuje eho vaših najdubljih strahova, frustracija i noćnih mora, tim istim glasom vaše unutrašnje ’’ja’’ govori svetu da je truo, sjeban i totalno van kontrole. Taj glas čini da vam ne bude prijatno. „Mi plačemo iza tamnih naočara“ postao je moto savremene omladine saterane u ćoškove da između asfalta i fasada ispisuje svoj epitaf. I pre tih 80-ih, pa i sada, biti drugačiji smatralo se ili slabošću ili suludom hrabrošću, ali nikako nije bilo dobro. Još teže je, i tada i sada, biti beskompromisno iskren, bolno iskren, pre svega prema sebi i priznati slabost i strah.

Postavlja se pitanje ko smo ti „MI“ u naslovu albuma. Kako se od skrajnutog, slabog, frustriranog „ja“ koje sanja strašne snove i mrzi ceo svet stiže do „mi“? Sinoćni događaj u Feedback-u imao je za cilj da da odgovor, rekla bih, vrlo uspešno. Prepun prostor publikom svih generacija, od ’50ih do 2000ih pokazao je sav izvanvremenski značaj benda koji je na sceni postojao jako kratko ali ipak dovoljno toliko da stigne da na traci zabeleži svoj buntovnički krik.  Izgleda da se taj krik još jače čuje danas, kada se njihova muzika prvi put posle 30 godina ’’rola’’ na novom blistavo crnom vinilu i u isto vreme ’’šeruje’’ i ’’lajkuje’’ u virtuelnoj stvarnosti. Oni koji su zaslužni za to smo MI, svi kojima je do scene stalo i nije baš da smo u tako malom broju. Naprotiv, Feedback nije mogao da primi sve one koji mogu da potpišu da su se prepoznali u naslovu albuma, a mnogi su plakali zato što nisu bili u situaciji da dodju.

Ovaj grad van svojih praistorijskih zidina odjekuje ritmom mračnog alternativnog darkvejva čija je paradigma Dobri Isak. Taj ritam prate mnogi bendovi koji danas ’’praše’’ na niškoj sceni. POD, Language.Sex.Violence, Figurative Theatre i Paydo Komma spadaju u one čiji autorski rad možda i ne bi bio takav kakav jeste da nije suza Isakovih. Zato su se oni sinoć popeli na scenu da svojim ’’očevima’’ odaju počast. POD su na svoj način predstavili pesme ’’Sinoć si sanjao da si pas’’, ’’Čekamo te’’, ’’Ona se igra nožem’’ i ’’Čudna kuća’’. Language.Sex. Violence su za svoj tribute nastup izabrali pesme: ’’Plakati su ikone’’, ’’Mrzim te’’ i ’’Tu u uglu’’. Figurative theatre prikazali su kroz svoj performans kako još može da zvuči  ’’Ona se igra nožem’’, a Paydo Komma su u potpunosti dali novi život i novi zvuk, pa samim tim i novo značenje naslovnoj pesmi „Mi plačemo iza tamnih naočara.“

Svi ti nastupi, ako se posmatraju zajedno, po mom mišljenju, prevazišli su okvire običnog muzičkog događaja, imala sam utisak da prisustvujem pravom ekspresivnom poetskom performansu. Kao što rekoh, Dobri Isak je poezija, a poezija je mnogo više od muzike i mnogo više od pažljivo smišljenih reči sklopljenih u stihove. U pravoj poeziji nikada ništa nije do kraja rečeno, čak ni približno nekom uhvatljivom smislu, jer ona upravo nastaje kao posledica njegovog nepostojanja. Smislom neka se bave filozofi, nama, kojima je dosta plakanja iza tamnih naočara i vrištanja po mračnim ulicama do kasno u noć potrebna je samo iskrena emocija i potvrda da nismo sami.  Svi prisutni ovom događaju od rasutih stihova sklapaju pesmu:

’’Naš grad je pust
Naš grad je muk, bez nas neće moći
Mi se skupimo u gomile i lupamo u zid
Mi smo krenuli iz mračnih podruma i mračnih ulica
Svi smo srećni kad smo tu
Tu u uglu
Sinoć si uplašen sanjao da si pas
Ne boj se, ne brini
Nismo još slomljeni’’

Ana Nikolić