Dana 27. januara (simbolično, na dan Sv. Save), fanzinaška scena u Srbiji je postala bogatija za jedno novo ime. „Fušeraj zine“, zajednički projekat Desye iz „Librarion-a“ i Dejvida iz „Princip-a“ koji su, umesto split izdanja svoja dva „zinaška čeda“, podarili ljubiteljima pisane reči novu alternativnu luku za odmor od tabaka svakodnevne žute štampe.

Na samom početku ću reći šta mi se ne sviđa (i što je jedini minus): vidljivost fonta. Veoma mi se sviđa kako je zamišljeno to: žuta pozadina, radi davanja privida novinarskog papira, onog žućkasto-sivog, kao i izgled slova (font) koji je baš kao sa pisaće mašine (i onaj na ćirilici i onaj na latinici). Dobra je ideja, da deluje kao da je mastilo slabo, te se zbog toga tekst slabije vidi, ali je naporno na ekranu čitati (barem meni) - verujem da bi na papiru to bilo učinkovitije. Zanimljivo je to što me je takav koncept neverovatno podseća na „Resident Evil“ serijal (sa „Soni keca“), kada se nailazi na raznorazne beleške i izveštaje tokom igranja. Nekog će možda asocirati na nešto drugo i to je odličan način da se „kupe“ čitaoci. Stoga ću onako učiteljski namršteno preći preko tog jednog minusa koji sam naveo.

Posle uvoda, nenametljivog, sadržajnog (ali ne i preopširnog) i posle prve (od mnogih) montipajtonovskih slika (o njima ću pisati kasnije), kreće prvi tekst, i to kakav! „Provokacija“ od samog naslova, od samog početka, pa sve do kraja. Ako nekome smeta korišćenje vulgarnih zamenica za penis i testise i ako smatra da je njihovo preterano korišćenje degutantno i nepotrebno, onda je trebalo da skrene levo kod Lajkovca, 'mesto desno. Prava prkosna, sirova pankeraška energija izbija iz svake reči koja savršeno opisuje mesto običnog čoveka u haosu današnje Srbije (i regiona). Prst u oko u 13 redova samo, 13 redova instant-stvarnosti: pljuvačka istine koja se razliva po TV ekranu dok je na programu „Dnevnik 2“.

Sledeći tekst, praćen sa dve „pesmice“ istog autora (Ivana Tomića) ima nešto manju snagu nego prethodni, ali je po kvalitetu rame uz rame. Da, i tu je učestalo korišćenje zamenice za „produkt nužde broj dva“, ali ne bez potrebe i ne preko potrebe. Nivo vulgarnosti je odlisno nivelisan i odlično ukomponovan sa stilom pisanja, direktnim i bez pardona, neuvijenim. Pesmice su uvrnute, zanimljive, sa onom dečijom veselošću. Perfektan početak.

Pesmu Dalibora Radovanca karakteriše „s neba, pa u rebra“ ton i poovski stil - ne radi imitiranja, već radi omaža. „Nikad više, gospođice“ na sledećoj strani smenjuje leskovački „Don Kihot“, pričica-dijalog Stefana Tićmija. Veoma lep i šaljiv ton pisanja, sa nekim odličnim delovima koji su dušu dali da se nađu u svojstvu statusa na „Fejsu“ – smeh i podizanje raspoloženja zagarantovani. Ono „nastaviće se“ na kraju obećava, te se unapred radujem.

O priči „U magli“, a koja je moga uma delo, (logično) neću pisati, već ću samo napomenuti da je čitalac može tumačiti na više načina. Khm... Šest strana pauze (osam ako računate i dve strane sa slikama), pa onda tri pesme; dve koje potpisuje Tamara Pantović i jedna koju potpisuje Ljubiša Jovanović. Setan i tužan ton ih odlikuje, težak za dušu, odlično ukomponovan sa mojom pomalo depresivnom pričom.

Olja Vagner se sa dve pesme: jednom o ljubavi i jednom o smrti. Eros i Tanatos isprepletani, nerazdvojni. Nekako prirodno deluje da pesmu o ženi koja voli i koja ljubav dobija na kašičicu prati pesma zloslutnog tona koja, koliko god ona bila o smrti, ipak govori o životu. Tragedija bitisanja u dva poglavlja.

Violeta Eta Tomić se predstavila sa tri odlična dela. Prva dva („Znamo ali ćutimo“ i „Razmak između dva reda“) su poezija u prozi (meni veoma drag stil), naročito efektna zbog svoje direktnosti i odsečnosti. Predstavljanje današnjice u redovima u kojima se i sami možemo prepoznati, bez namere da se da odgovor ili rešenje, već kao upozorenje da se probudimo, da vidimo gde smo i da sami shvatimo šta nam je činiti. Treće delo, pričica „Zagrizla sam jabuku – nešto je puklo“, me je oduševilo tim epsko-dudarimskim narativom, šaljivim i ozbiljnim u isto vreme. Čitajući, bio sam svestan osmeha na svom licu. Po završetku sam shvatio da je u pitanju kiseli osmeh, onaj koji na „zaleprša“ kada se sve izjalovi i kada sebi kažemo: „Može biti i gore“. Odlično napisano!

Arhaična pesma Bogdana Boće Miloševa je dušu dala kao deo monologa neke predstave. Jasno mogu da zamislim glavnog junaka, tragičara, koji sam stoji na bini, diskretno samo on osvetljen, kako u verterovskom stilu sa prazninom deli jade svoje mladalačke.

„Bomba je deaktivirana“ Antonie Padovan je storija (barem se meni tako čini) o samospoznaji. Zanimljivo napisana, sa pokojom rimom i malo haikua preko. Delo koje se mora nekoliko puta pročitati da bi se (možda) tačno razumelo.

Petodelni haiku Jasminke Nadaskić-Đorđević, pod nazivom „Kotrljam-ljam-am-mmm“ je... logičan? Hm... Ne mogu naći bolji opis od tog – logičan. Tera da se zamislite. Nasmeje vas. Oda piscu, pesniku? Epitaf čak? Sasvim moguće. Ako je oda – dobro je. Ako je epitaf – i onda je dobro.

„Koreni“, priča  Nikole Popadića, druga strana novčića koji deli sa pričom „U magli“. Teška tema, o teškoj sudbi glavnog lika. Svaku opisanu scenu je lako zamisliti, toliko detalja ima, da vam se u glavi sam od sebe stvori film. Prava drama, depresivna. Čamotinja jednog bića, utučenost duha nejgovog. Tragičan svršetak. Dižem kapu piscu...

...i, ne samo njemu, već svima koji su uzeli udela u ovom projektu. Uživao sam čitajući svaki red svakog naslova. Uživao sam i u „karikaturama stvarnosti“, vizuelnom podsmehu upućenom ikonama mas-medija: delima koja imaju određenu poruku ili određenu metu i koja se odlično uklapaju u ceo koncept fanzina, savršeno ga dopunjujući. Desya Lovorov, Kristina Radojčin, Knut Von Brijs, Bojana Jarošenko, Marta O i Ivana Radenović su glavni „krivci“ za te montipajtonoske slike (kako sam ih nazvao). „Šizoidno-apstrakni“ strip koji su uradili Nenad Popović (tekst) i Kostja Popović (crtež) me je, ni sam ne znam zašto, asocirao na „Dosije X“. Samo je falilo da sama od sebe sa zvučnika krene pesma „The Final Chapter“ od „Hypocrisy“ i trip bi bio potpun.

Elem, „Fušeraj fanzin“ je po ideji, sadržaju i kvalitetu sve samo ne fešerajski odrađen – pravi je prototip antonima. Najiskrenije se nadam da će zaživeti makar kao kvartalni specijal svojih matičnih glasila.

Antonio Jovanović