14 sjajnih pank filmova koji su vredni vašeg vremena

Za pank rok žanr se sa lakoćom može reći da je najraznovrsniji muzički žanr, i to zato što u sebi sadrži toliko drugih podžanrova kao što su hardkor, post – pank, Takvakor i protopank. Čak i danas, pank se razvija i ostaje popularan muzički žanr.
Kao i u svakoj subkulturi, često se i filmom pokušava ekranizovati ovaj žanr – kako u igranom, tako i u dokumentarnom filmu. Za sve one koji žele da se udube u ovaj žanr, predstavljamo vam 14 esencijalnih punk filmova. Bilo da se radi o proto panku, o filmovima sa vrhunca panka, ili dokumentarcima koji hvataju srž ovog pravca, ovi filmovi su suštinski važni za sve fanove panka. Međutim, gledajući da je ovo lista o pank filmu, isključeni su filmovi o nju vejv eri, jer oni zaslužuju sopstvenu listu. 

Krećemo sa jednim od najboljih predstavnika panka na filmu. „Repo man“ prati priču Otoa – ljutog, mladog, pankera iz Los Anđelesa, koji se okreće tome da postane „repo man“ – osoba koja vraća otuđene automobile. Oto ubrzo shvata da je život ovakvog radnika intenzivan pogotovo kada su u taj posao uključeni i vlada i strani državljani.
Ono što zaista izdvaja film je mešanje socijalne satire, L.A. pank kulture i naučne fantastike, i to kako ova tri žanra iznenađujuće upotpunjuju jedan drugi. Scenario i režija Aleksa Koksa su fantastični, prepun nezaboravnih likova, i još upečatljivijih citata.
Gluma i hemija između Emilija Estaveza i Harija Dina Stentona zaista čine da film funkcioniše, jer je njihova interakcija toliko realna, kao da nije dosta sama činjenica da su obojica izvrsni glumci.
Na kraju tu je i soundtrack, na kome se nalaze numere bendova kao što su Black Flag, Iggy Pop i The Plugz – pesme savršeno prate film doprinoseći stvaranju prave pank rok atmosfere.
„Repo man“ je onaj film koji se nalazi na raskršću izmešu kultnog klasika i običnog klasika jer može da se svrsta u oba pravca.

Legendarni koncertni film iz 1982. godine koji čine razni pank, nju vejv i post pank bendovi poput Devo, Dead Kennedys, OMD, Gang of four, Wall of voodoo, The Police i mnogi, mnogi drugi!
Za pank početnike, ovaj film je najbolji način da se upoznate sa žanrom zato što pruža izobilje drugačijih, jedinstvenih nastupajućih bendova. Iskreno, za sve one koji žele da čuju nešto što do sada nisu, ovaj film je svakako vredan gledanja!
Iako se u filmu mogu videti ugledniji bendovi poput The Police, Joan Jett i Dead Kennedys, tu su i mračniji poput Surf Punks, The Au Paris. Klaus Nomi, i naravno Invisible sex – bend toliko mračan da im je nastup u ovom filmu bio i jedini.
„Urgh! A music war“ je ozbiljno zabavan koncertni film koji se preporučuje svim muzičkim fanovima.

Niki i Pamela su dve devojke koje beže iz psihijatrijske ustanove i završavaju na ulicama Nju Jorka. Uskoro upadaju u pank fazon i formiraju bend, uprkos zabrani Pamelinih roditelja. U međuvremenu, svoj život na radio stanici prepričavaju celom gradu.
„Times square“ nema dubok zaplet, zapravo razvoj radnje između likova potisnut je pesmama, i da, to jeste razočaravajuće, ali sabran je sjajan soundtrack koji vrvi od nju vejv i pank bendova. Možemo čuti The Ramones, The Cure, Talking Heads, Patti Smith, The Cars – a to su samo neki.
Ima dosta scena koje su za pamćenje, od kojih je jedna kada Niki i Pamela, početkom osamdesetih,  đuskaju na 42. ulici dok se čuje „Life during wartime“ od Talking Heads. Druga scena za pamćenje je ona u kojoj Pamela, igra u pomalo vulgarnom baru, a u pozadini se čuje „The night was not“ od Desmond child and Rouge.
Sam Nju Jork bi mogao biti lik za sebe gledajući da izgleda prostački drsko, i nekako je vremenska kapsula za tu eru ovog grada. Glumice Trini Alvarado i Robin Džonson odradile su sjajan posao – posebno Robin kojoj je ovo, nažalost, jedna od retkih filmskih uloga. Sa druge strane fantastični Tim Kari, potvrđuje ovaj epitet igrajući njujorškog DJ.
„Times square“ – je fantastičan, a podcenjen pank klasik koji bi zaista bio ono nešto posebno da se nisu previše mešali iz produkcije.

Sniman tokom 1979. i 1980. godine, ovaj film obuhvata često nasilnu pank scenu Los Anđelesa, tokom najveće ekspanzije hardkor panka. Neki od bendova koji su se našli na ovom filmu su X, Black Flag (pre dolaska Henrija Rolinsa), The Germs ( svega nekoliko meseci pre Darbi Krešovog samoubistva), Circle Jerks. Mogu se videti intervjui sa pravom pank omladinom iz L.A. i isto tako sa bendovima koji su snimani.
„Decline of western civilization“ je fantastičan dokumentarac koji će kod gledaoca stvoriti osećaj da je teleportovan nazad u Los Anđeles sa početka osamdesetih, a i rezolucija doprinosi da je film više pankerski.
Nastupi bendova Black Flag i The Germs su vrhunski jer je rediteljka Penelopi Sferiš uhvatila njihovu sirovu energiju. Za pohvalu su i bendovi Circle Jerks i Fear, iako se Fear žestoko ismeva sa publikom vrlo homofobičnim i seksističkim izjavama što oni zapravo čine kako bi razjarili publiku.
Međutim, sami intervjui su skoro bezvredni zbog lošeg kvaliteta snimka, a uz to intervjuisana omladina deluje obespravljeno i otuđeno, a samim tim što se radi o realnim ljudima sve deluje srcecepajuće.
„Decline of western civilization“ se vrlo lako može nazvati jednim od najboljih pank Dokumentaraca. Sirova energija panka nikad nije tako dobro snimljena kao u ovom filmu.

„Kill your idols“ je film iz 2004. godine koji se fokusira na podcenjeni žanr nastao iz nju vejva, a postojao je u Nju Jorku, kratke ere sa kraja sedamdesetih i tokom ranih osamdesetih. Druga polovina filma se fokusira na tadašnji novi talas alternativnih bendova iz Nju Jorka i na to kako su ti bendovi inspirisani alternativnim bendovima iz tadašnje prošlosti.
Ovaj dokumentarac čine intervjui legendi njujorkških nju vejv umetnika poput Lydie Linch, Martina Reva, Turstona Mura i Majkla Gira. Tu su i intervjui sa modernijim bendovima među kojima su Yeah Yeah Yeahs, Liars i Gogol Bordello.
„Kill your idols“ maše alternativnim rok bendovima iz kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih, sa perspektive alternative dvehiljaditih jer moderni bendovi svoj zvuk duguju tim alternativcima iz prošlosti. Zbog toga dobijate sjajan prikaz kako prošlost utiče na sadašnjost.
Delovi u kojima se dokumentarac fokusira na snimke nju vejva iz Nju Jorka su istinski vredni gledanja zbog svog bučnog, anti komercijalnog zvuka. Nju vejv scena zaista nije bila dokumentovana od kasnih sedamdesetih i to je zbilja razočaravajuće, jer nju vejv je ekstremno fascinantan podžanr i ovaj dokumentarac svakako zabeležava njegovu svirepost.

„The Rocky Horror picture show“ možda ne bi bio prvi izbor kada se misli na pank, ali ako dublje posmatrate ovaj film, moći ćete da vidite koliki uticaj je imao na pank rok.
Za one koji nisu upoznati sa filmom „The Rocky Horror picture show“ priča o paru čija se kola pokvare i prinuđeni su da se od nevremena sklone u neobični zamak. Ovaj zamak je dom Doktora Franka N Furtera, slatkog transvestita iz Transekšuala, Transilvanije i on kreira savršenog muškarca.
Tri ključne stvari iz ovog filma koje su inspirisale pank su: muzika, moda i stav otpadnika.
Veći deo muzike baziran je na glem roku ranih sedamdesetih, nikako ne zaboravite da je glem iz ove ere duboko uticao na razvoj panka. Neke od pesama poput „Sweet transvestite“, „The time wrap“, i „Rose tint my world“ imaju taj oštri, skoro pankerski rif zbog kojih i zvuče poput proto panka.
Ono što ovaj film čini pretečom panka jeste moda koju čine kožne jakne, bedževi, besramno drečave boje kose, kao i šljokičasti sakoi. Moda toliko asocira na pank, da je nezamisliva ideja da nije uticao na stvaranje istog.
Na kraju, film je važan za pank zbog uloge autsajdera koju nosi kroz radnju. Postao je masivni kult zahvaljujući uglavnom nepopularnom stilu i u neku ruku, kompletira sliku nepopularnog izgledu i zvuku koji podseća na pank rok. Svejedno, film je od esencijalno bitan ne samo u pank svetu, već i samom svetu filmske industrije.

„American hardcore“ kao što i sam naziv kaže, svoj fokus drži na hardkor panku koji se razvijao između 1978. i 1986. godine i detaljno prikazuje pank scene od Los Anđelesa do Vašingtona. Ovaj dokumentarac sadrži raritete koncerata i intervjue velikana hardkora od kojih su tu Greg Džin i Henri Rolins iz Black Flag, Ijan Mekej iz Minor Threat, HR iz Bad Brains i Kit Moris iz Black Flag i Circle Jerks.
Dokumentarac pronicljivo prati razvoj američkog hardkor panka kao žanra i daje interesantan uvid o članovima bendova koji su toliko važni za razvoj ovog muzičkog pravca. Dok neki ljudi hardkor pank povezuju samo bezumljem i besom, ovaj dokumentarac pokazuje da su ključni predstavnici istog veoma inteligentni ljudi koji imaju šta da kažu.
„American hardcore“ proučava istoimeni žanr kao granu panka, iako su izostavljeni neki značajniji benovi poput Dead Kennedys, Husker Du i The Replacements, svakako će taj nedostatak nadomestiti koncertnim materijalom bendova Bad Brains, The Adolescents, Black Flag i Minor Threat.   

„Rock ’n’ roll high school“ prati podvig srednjoškoske pankerke Rif Randel koja sanja da upozna Ramonse i da ode na njihov koncert. U njenim planovima je ometa fašista od direktorka škole koja pokušava da dominira nad školskim većem i pokušava njihovo delikventsko ponašanje i pank rok pobunu.
„Rock ’n’ roll high school“ možda nije najpoštovaniji pank film, ali tu su Ramonsi na vrhuncu svoje slave u periodu 1979. godine  i u filmu izvode svoje najpoznatije pesme od kojih izvode Blitzkrieg Bop, Teenage Lobotomy i onu po kojoj je sam film dobio ime – Rock ’n’ roll high school. Ostatak soundtracka je poprilično dobar i na njemu su nju vejv i pank legende poput MC5, Alice Cooper, Brian Eno, Devo i Nick Lowe.
Ono što ovaj film izdvaja je anti – establišment poruka koja se buntovno provlačila kroz pank i rok u to vreme, i ta poruka se izdvaja od bezumlja koje zahtevaju institucije, u ovom slučaju škola.
Sve u svemu, „Rock ’n’ roll high school“ je dosta blesav i jako zabavan film u kom se pojavljuju Ramonsi, presimpatični PJ Soles, pacovi fanovi rok end rola i Klint Hauard – samo ovaj film može opravdati dobro funkcionisanje ovako čudnog spoja.

Jedan od onih filmova čiju je radnju teško opisati, a da se ne upropasti film nima koji nisu gledali – tu su vanzemaljci koji se hrane orgazmima, androgeni modeli i životi stanovnika visoke klase koji životare uz drogu i seks.
Osećaj koji prati film najpribližniji je groznici astronomskih proporcija. Film deluje nju vejverski zbog boja i modnih izbora, ali nizak kvalitet i anit mejnstrim struktura su definitivno pankerski i na samoj granici No vejv žanra. Soundtrack filma čine nisko budžetne nju vejv i no vejv pesme, tačnije sve pesme imaju bubanj mašinu i klavijature lošeg zvuka.
Glavnu ulogu tumači glumica Ani Karlis koja igra i mušku ulogu Džimija, koju radi čak i malo bolje i žensku ulogu Margaret i to radi fantastično. Šminka i kostim najviše podsećaju na nju vejv jer savršeno prikazuju rane osamdesete, možda čak i idu korak ispred vremena.
Ovaj film se mogu odgledati već upoznati sa pankom i nju vejvom da bi shvatili njegovu bizarnost. Nijedno opisivanje ne može preneti doživljaj koji će vas totalno istripovati.

Ova doku –drama prati legendarni hardkor pank bend The Germs, od njihovog samog početka pa do raspada koji je usledio posle samoubistva Darbija Kreša. Iako film baca svetlo na svakog člana benda, na lideru i njegovom petogodišnjem planu je glavni fokus.
Ovaj film daje prilično dobru predstavu o jednom od najozglošenijih hardkor bendova poteklih iz Los Anđelesa. Pravi je portret benda, a tako i pank scene iz sredine sedamdesetih.
Glavnu ulogu tumači Šejn Vest koji je odradio odličan posao, mada deluje previše „čisto“, a vokalno pogađa u notu do te mere da su ga originalni članovi The Germs pozvali kao zamenskog vokala nakon ponovnog okupljanja. Rik Gonzales I Bižou Filips glume Pet Smira i Lornu Dum tako da i njih treba pohvaliti za odličan posao.
Film dočarava ključe momente iz karijere The Germsa, kao što su snimanje albuma GI, formacije benda Darbija Kreša i njihov najpoznatiji scenski nastup u „Decline of the western civilization“, kao i njihov poslednji nastup. Za fanove The Germs film će biti odličan portret ključnog, ali kratkovekog harkor pank benda. 

Kraljica Elizabeta putuje u kasne sedamdesete gde vidi kakva će Engleska biti i ostaje zgrožena zatečenim, a to je transformacija zemlje pune agresivnih pankera pod vođstvom totalitarnih fašista.
Nalik na „Liquid sky“, „Jubilee“ je u toj grupi filmova koji se kose sa tradicionalnim pravljenjem filmova kako bi ostao veran sebi, unikat. Prikazuje ono što je sa pankom moglo postati realno, prljavu i zapuštenu Englesku. Većina likova iz „Jubilee“ su pankeri i stvaraju vrlo odbojan osećaj bez obzira što ih tumače poznatiji glumci.
Glavni povod za gledanje ovog filma su glumci i glumice i način na koji igraju ljude sa pank scene. U toj grupi su i rok pevači Toja Vilkoks, Džordan, Adam Ent i Džejn Caunti, dok su od glumaca vredni pomena Nil Kembl, Ričard O’Brajan i Ijan Čarlson.
Pank rok glumci, odrađuju dobar posao, ali se vidi da nisu glumci po scenama gde sve deluje dosta amaterski, mada sa druge strane baš to što oni glume jeste razlog za gledanje filma – ovo se posebno odnosi na fanove Adama Enta ili Toje Vilkoks.
Ovo je jedan od onih filmova u kome su glavni akteri i pank stav mnogo bitniji od samog zapleta koji je dosta konfuzan. Da nije njih, zbog ostatka ekipe koja je prilično odbojna ovaj film ne bi vredeo.

„The Taqwacores orati Jusufa, muslimanskog studenta koji se seli u kuću van kampusa u kojoj njegove druge kolege, takođe muslimani živeo nekonvencionalnije. Jusuf je posvećeni musliman, dok njegovi cimeri to nisu – oni gotive panki poznati su kao Taqwacorsi što predstavlja Islamski pank.
Kao jedan od novijih na pank sceni, Taqwacore je fascinantan jer predstavlja nešto čije je postojanje neočekivano. Taqwacoreska scena se razvila iz fikcijske istoimene knjige Majkla Muhamada Najta i zbog toga što odbijaju tradicionalna Islamska verovanja već se okreću panku.
Gluma je poprilično dobra, posebno se izdvaja glumica Norin DeVulf koja glumi Rabiju – ženu koja pretežno nosi burku, i u isto vreme se najviše buni protiv tradicionalnih Islamskih pogleda jer ona na burku prišiva pank bedževe. Drugi glumci, Bobi Naderi i Dominik Reins su takođe odradili sjajan posao. Naderi glumci tradicionalnog muslimana Jusufa koji pokušava da shvati šta je Taqwacore, a Reins ekstremno posveđenog člana ovog pokreta.
„The Taqwacore“ je fascinantan film koji pokazuje potpuno otuđenje od religije.

Kada se priča o proto – panku, većina ljudi pomisli na garažne bendove iz kasnih šezdesetih poput na MC5 ili na The Stooges, možda i na rane sedamdesete i Patti Smith,  The Ramones i New York Dolls. Iako se ovi bendovi smatraju pank pionirima, treba se setiti benda koji se često izostavlja, a radi se o detroitskom Death. Dokumentarac „A band called Death“ prati razvoj benda od ignorisanih čudaka do bogova panka, nakon što su ponovo otkriveni tokom prošle dekade.
Sve poteškoće koje su pratile bend od samog početka 1971. godine do raspada 1976. godine su nešto što se ne može ni zamisliti! Odbacivanje od strane muzičkih kuća, preko promene zvuka do smrti gitariste od karcinoma pluća. Ipak, Death konačno dobija pažnju od strane muzičke scene i ponovo se vraćaju muzici.
Sličan dokumentarcu „Searching for a sugar man“ koji je takođe izašao 2012. godine, ovaj dokumentarac će vas naterati da se uzdate u sve najbolje do samog kraja. Fantastično obasjava pažnjom bend koji to i zaslužuje.

„Punk in Africa“ je dokumentarac fokusiran na pank scenu koja je izrasla iz Južne Afrike tokom kasnih sedamdesetih i većim delom osamdesetih i prikazuje opsesivnu maniju vlade da uguši ovaj pokret. Neki od pank bendova iz ere pre Aparthejda su Koos, National Wake i Kalahari Surfers. Druga polovina dokumentarca svoj fokus prebacuje na pank bendove nakon Aparthejda, od ranih devedesetih do današnjih dana poput Hoggidy Hog, Fuzgish, Sibiling Rivaley i Sticky Antlers.
Za sve ljubitelje muzike (bez obzira da li ste panker ili ne), ovo bi mogao biti izuteno zanimljiv film. Bendovi koji su prikazani u filmu, od kasnih sedamdesetih pa do snimanja dokumentarca su zabavni i energični, i dodaju Afrički  ton svojoj muzici.
Pank koji sviran u Africi iskazivao je bes i frustraciju prema problemima kao što su Nacionalna Vojska, posebno Aparthejd koji sada jeste deo prošlosti, ali druga važna pitanja i dalje nisu rešena, a bendovi su još uvek žučni oko toga.
„Punk in Africa“ sjajno pokazuje Afričku pank scenu i pravi je užitak gledati ga i otkrivati nešto potpuno drugačije, a da u isto vreme uhvati pravi sliku i zvuk koji čine pank.

Prevela: Tamara Maksimović

Izvor: The Taste of  Cinema