AngelSeed - Crimson Dyed Abyss
Helly Cherry
Bend „AngelSeed“ dolazi iz susedne nam Hrvatske, a kao baza je naveden grad Zagreb, pošto članovi benda dolaze iz različitih mesta. Žanrovski pripadaju simfoničnom power metalu, čijim vodama plove silovito, pošto deluje kao da vetar duva samo u njihova jedra. Njihov album prvenac, „Crimson Dyed Abyss“ (sniman je u studijima „Sweetspot“ i „Landgren“ u Švedskoj i u „Full Digital Media“ u Hrvatskoj, dok je miks i mastering odradio Jens Bogren u „Fascination Studios“), je jedan od najboljih power metal albuma koje sam čuo u poslednjih nekoliko godina. To im, tehnički, jeste tek drugo zvanično izdanje od kada postoje, od 2007. godine (prvo izdanje, mini album „AngelSeed“, je objavljen 2014.), no – materijal na albumu (na kome se mogu čuti uplivi i progresivnog i ekstremnog, pa čak i folk metala) je toliko zreo, kompaktan i odlično sklopljen, da ostavlja utisak benda sa mnogo većom diskografijom. To i ne čudi, s obzirom da su članovi benda veoma dugo u muzici, da imaju akademsko obrazovanje i dug svirački staž.
Jedanaest kompozicija, sastavljenih u malo jače od sat vremena će neminovno držati vašu pažnju, pod uslovom da im se potpuno posvetite. Ovo nije album sa dva ili tri hit-singla i ostalim pesmama kao „filler-ima“, ovo je jedno kompleksno, odlično zamišljeno delo, celina koja bi trebalo da se sluša cela, od prvog minuta, pa do poslednjeg. Da, znam da je danas to postalo teško, s obzirom da se pesme najradije slušaju putem „Youtube-a“, ali baš ovakvim albumima treba dati šansu. Svaka pesma je jedno poglavlje, lepo uklopljeno, sa talasima koji u jednom trenutku najavljuju cunami gitarskih rifova (navođen gitarskim dvojcem u kome su Juraj Birin i Damir Marijan), a već u drugom krhki mir oslikan kombinacijom klavijatura i gudačkih instrumenata (na čelu sa Joricom Bažantom, potpomognutim nekolicinom gostiju), zlokobni spokoj - ono zatišje koje dolazi pred novu oluju. Grmljavina koju nosi ritam sekcija (sa Sinišom Antunivićem na bas gitari i Juricom Baljakom za bubnjevima) odlično prati pevačica Ivana Anić - Lara, koja svojim predivnim glasom deluje kao vesnik, neka vrsta Metatrona. Njen glas ni u jednom jedinom trenutku ne odskače od ostatka muzike, niti je prenaglašen, niti je zagušen – stavljen je u istu ravan sa ostalim instrumentima, kao njen ekvivalentni deo. Prateći vokali, neretko horski, samo daju na snazi kako njenom vokalu, tako i samim pesmama, time im dajući onu epsku, himničnu notu.
Svaka numera je odlično izbalansirana, dinamična kada treba da bude dinamična, sa laganijim delovima koji služe kao blagi predah pred novi nalet adrenalina koji vas potom, preko perfektnih solaža, nosi do samog vrhunca. Na celom albumu nećete naići na slepe ulice, na zapećak repetativnosti ili (još gore) na manjak ideja. Nemojte očekivati nešto što do sada niste čuli, jer je to danas gotovo nemoguće – samo budite strpljivi i uživajte u idejama koje su odlično zamišljene (i još bolje uklopljene), očekujte aranžmane kojih se ne bi postideli ni progressive metal bendovi iz prve lige, osetite duh ljudi koji su uspeli u tome da svoje emocije pretoče u tonove, to nevidljivo mastilo kojim se ispisuju beskrajne, najiskrenije priče. Nije bitno biti prvi u nečemu po svaku cenu, bitno je da ono što voliš da radiš uradiš tako da niko ne ostane ravnodušan. Kada imate ovakvo delo pred sobom, teško da možete ostati ravnodušni, teško da možete reći da to nije to. Zamislite album kao slagalicu na kojoj je svaki deo razrađen do najsitnijih detalja: svi ti delovi su samo bezlična hrpa kada su razbacani ali, kada su sklopljeni, tada predstavljaju predivnu sliku. Produkcija je ovde na najvišem nivou i sramota bi bilo da nije tako, jer bi se time muzika osakatila i ovaj monument bi bio ruina. Ono što moram da napomenem, a vezano je za produkciju, je to da je svakom instrumentu (i svakoj vokalnoj deonici) dat prostor da „diše“, da prikaže svoj pun potencijal. Nema te „digitalne sterilnosti“ koja ume da pokvari finalni proizvod, da mu da epitet bezličnosti.
Postoje određeni trenuci na drugom delu albuma, posle pesme „Fallen Angel“, koji su mi u prva dva preslušavanja albuma delovali kao da nešto ne štima u potpunosti. Naime, tri pesme (Dreamer: Braking Dawn, Solucollector i The Healer) su delovale kao da su suvišne i to ne zato što su loše. Naprotiv – svaka od njih je veoma jaka, veoma kvalitetna i sve tri su gotovo potpuno ujednačene. Zbog svega toga deluje kao da članovi benda nisu mogli da se odluče koju da ostave po strani, pa su ih sve ostavili u finalnom produktu. Već rekoh da su sve tri pesme odlične, što sam definitivno potvrdio u trećem krugu preslušavanja, kada sam se sa slušalicama na glavi zavalio u fotelju zatvorenih očiju. Ne, nisam zamišljao epske bitke, niti bilo šta slično – samo sam uživao u melodijama koje su me, barem na sat vremena, odvojile od svakodnevice. Zaista volim da čujem dobar album, kog god on podžanra bio. Da li je to alternativni rok, melodeath, groove ili power metal, zaista mi je nebitno. Da budem iskren potpuno – ni tematika tekstova mi ne igra presudnu ulogu: interpretacija tih tekstova i način sviranja su mi mnogo bitniji. To je ono što krasi „Crimson Dyed Abyss“, ta iskrenost i nenametljivost, osećaj da su njegovi stvaraoci opušteno, gotovo nonšalantno radili na njemu, bez imperativa da naprave savršen album. Ako mislite da su Christopher Amott (ex-Arch Enemy) i Mikkel Sandager Pedersen (ex-Mercenary), kao najzvučnija gostujuća imena, svojim doprinosom “izvukli“ album – varate se. Oni su, uz pomoć ostalih gostujućih muzičara, digli ceo koncept na jedan viši nivo, te su svojim umećem naglasili finese kojih nikako ne manjka.
Delove pesama je moguće preslušati na oficijalnom sajtu benda, dok se album, može u fizičkom obliku kupiti putem „Amazon-a“, a u digitalnom putem “iTunes-a”.
Favoriti: „Bloodfield”, „Dancing With Ghosts“, „Forever Blind“, „Fallen Angel“, „Schizohead“, „Soulcollector“, „The Healer“.
9/10
Antonio Jovanović
Jedanaest kompozicija, sastavljenih u malo jače od sat vremena će neminovno držati vašu pažnju, pod uslovom da im se potpuno posvetite. Ovo nije album sa dva ili tri hit-singla i ostalim pesmama kao „filler-ima“, ovo je jedno kompleksno, odlično zamišljeno delo, celina koja bi trebalo da se sluša cela, od prvog minuta, pa do poslednjeg. Da, znam da je danas to postalo teško, s obzirom da se pesme najradije slušaju putem „Youtube-a“, ali baš ovakvim albumima treba dati šansu. Svaka pesma je jedno poglavlje, lepo uklopljeno, sa talasima koji u jednom trenutku najavljuju cunami gitarskih rifova (navođen gitarskim dvojcem u kome su Juraj Birin i Damir Marijan), a već u drugom krhki mir oslikan kombinacijom klavijatura i gudačkih instrumenata (na čelu sa Joricom Bažantom, potpomognutim nekolicinom gostiju), zlokobni spokoj - ono zatišje koje dolazi pred novu oluju. Grmljavina koju nosi ritam sekcija (sa Sinišom Antunivićem na bas gitari i Juricom Baljakom za bubnjevima) odlično prati pevačica Ivana Anić - Lara, koja svojim predivnim glasom deluje kao vesnik, neka vrsta Metatrona. Njen glas ni u jednom jedinom trenutku ne odskače od ostatka muzike, niti je prenaglašen, niti je zagušen – stavljen je u istu ravan sa ostalim instrumentima, kao njen ekvivalentni deo. Prateći vokali, neretko horski, samo daju na snazi kako njenom vokalu, tako i samim pesmama, time im dajući onu epsku, himničnu notu.
Svaka numera je odlično izbalansirana, dinamična kada treba da bude dinamična, sa laganijim delovima koji služe kao blagi predah pred novi nalet adrenalina koji vas potom, preko perfektnih solaža, nosi do samog vrhunca. Na celom albumu nećete naići na slepe ulice, na zapećak repetativnosti ili (još gore) na manjak ideja. Nemojte očekivati nešto što do sada niste čuli, jer je to danas gotovo nemoguće – samo budite strpljivi i uživajte u idejama koje su odlično zamišljene (i još bolje uklopljene), očekujte aranžmane kojih se ne bi postideli ni progressive metal bendovi iz prve lige, osetite duh ljudi koji su uspeli u tome da svoje emocije pretoče u tonove, to nevidljivo mastilo kojim se ispisuju beskrajne, najiskrenije priče. Nije bitno biti prvi u nečemu po svaku cenu, bitno je da ono što voliš da radiš uradiš tako da niko ne ostane ravnodušan. Kada imate ovakvo delo pred sobom, teško da možete ostati ravnodušni, teško da možete reći da to nije to. Zamislite album kao slagalicu na kojoj je svaki deo razrađen do najsitnijih detalja: svi ti delovi su samo bezlična hrpa kada su razbacani ali, kada su sklopljeni, tada predstavljaju predivnu sliku. Produkcija je ovde na najvišem nivou i sramota bi bilo da nije tako, jer bi se time muzika osakatila i ovaj monument bi bio ruina. Ono što moram da napomenem, a vezano je za produkciju, je to da je svakom instrumentu (i svakoj vokalnoj deonici) dat prostor da „diše“, da prikaže svoj pun potencijal. Nema te „digitalne sterilnosti“ koja ume da pokvari finalni proizvod, da mu da epitet bezličnosti.
Postoje određeni trenuci na drugom delu albuma, posle pesme „Fallen Angel“, koji su mi u prva dva preslušavanja albuma delovali kao da nešto ne štima u potpunosti. Naime, tri pesme (Dreamer: Braking Dawn, Solucollector i The Healer) su delovale kao da su suvišne i to ne zato što su loše. Naprotiv – svaka od njih je veoma jaka, veoma kvalitetna i sve tri su gotovo potpuno ujednačene. Zbog svega toga deluje kao da članovi benda nisu mogli da se odluče koju da ostave po strani, pa su ih sve ostavili u finalnom produktu. Već rekoh da su sve tri pesme odlične, što sam definitivno potvrdio u trećem krugu preslušavanja, kada sam se sa slušalicama na glavi zavalio u fotelju zatvorenih očiju. Ne, nisam zamišljao epske bitke, niti bilo šta slično – samo sam uživao u melodijama koje su me, barem na sat vremena, odvojile od svakodnevice. Zaista volim da čujem dobar album, kog god on podžanra bio. Da li je to alternativni rok, melodeath, groove ili power metal, zaista mi je nebitno. Da budem iskren potpuno – ni tematika tekstova mi ne igra presudnu ulogu: interpretacija tih tekstova i način sviranja su mi mnogo bitniji. To je ono što krasi „Crimson Dyed Abyss“, ta iskrenost i nenametljivost, osećaj da su njegovi stvaraoci opušteno, gotovo nonšalantno radili na njemu, bez imperativa da naprave savršen album. Ako mislite da su Christopher Amott (ex-Arch Enemy) i Mikkel Sandager Pedersen (ex-Mercenary), kao najzvučnija gostujuća imena, svojim doprinosom “izvukli“ album – varate se. Oni su, uz pomoć ostalih gostujućih muzičara, digli ceo koncept na jedan viši nivo, te su svojim umećem naglasili finese kojih nikako ne manjka.
Delove pesama je moguće preslušati na oficijalnom sajtu benda, dok se album, može u fizičkom obliku kupiti putem „Amazon-a“, a u digitalnom putem “iTunes-a”.
Favoriti: „Bloodfield”, „Dancing With Ghosts“, „Forever Blind“, „Fallen Angel“, „Schizohead“, „Soulcollector“, „The Healer“.
9/10
Antonio Jovanović