Nikad nisam umela da objasnim muziku. Svi moji pokušaji da tu „magičnu vazdušastu tekućinu“ ukalupim u reči ličili su mi na pokušaje da maglu zatvorim u teglu. Jednog dana razbila sam teglu. I poklopac. Suština je u doživljaju, ne u objašnjavanju. Iz polomljenih staklića, sami od sebe, kroz odsjaje, reflektuje se mnoštvo značenja, pokušala sam da se ogledam u njima – možda neki zaista pokaže ko sam.


U doba fejZbuk „iventova“ svi su blagovremeno obavešteni o dešavanju u petak, 2. oktobra, 2015. u klubu Blackstage u Nišu, Sindjelićev trg, broj... (nebitno) - još jedan toponim htonskog prostora, to jest undergorund-a, dobro poznat u našem Limbu.

Ko nije došao večeras, nije čuo. Stoga nije ni potrebno da razglabam o muzičkim stilovima, veštinama, virtuoznosti, tehnici, bla, bla... Ne razumem se u muziku. Ne razumem se u mnogo toga na ovom svetu, ali ipak pokušavam da bar na trenutak dosegnem suštinu. Dopustim da me ubede u suštinu. Prepustim se. Pre spoznaje – svakako Čistilište. Neke crno – bele ploče. Neke mračne generacije sijaju novim svetlom. Language – stihovi podrhtavaju kroz napeti vokal Pedje Živanovića – neki strahovi, slutnje, refleksije, poslednji put, ZBogom, padovi... Sex – Ne želim da budeš moja devojka... Violence – Što to radiš sebi, Redari nuklearnog rata (postapokaliptična himna). Krikovi, vibracije, krkljanja u ritmu teških koraka, dubokih basova, frekvencija za panični napad, visoki naponi za pražnjenje sve moguće negatvne energije. Ne, to nije vrhunac. Alice, just follow the rabbit. Ne gledaj na sat koji otkucava... Vreme ne znači ništa, poništi ga, udji u crnu rupu i zaboravi na sve prostore izvan muzike. Deco (bilo vas je puno večeras) olsušnite pažljivo pucketanja starih ploča s kraja 80-ih. Naučite da razbijate zidove. Ili makar, napišite nešto na njima, kad niotkuda nema vrata – nacrtajte ih.

Alisa je znatiželjno provirila s one strane ogledala. Spremila je svom prijatelju Alanu psihodelični doručak... ovaaj, ne, večeru... Da, noć je... Uh, da li je... Pa da, ovaj prokleti zec opet je protrčao mašući časovnikom. Neki krajnje čudan sat. Kazaljka pokazuje ’60. Čekaj, kako to sad odjednom sam na Vudstoku? Alane, je l’ si ti siguran da se ovo mesto ne zove možda Blackhole? Panični napad prerasta u epileptični. Titraju odsjaji, trzaju se ritmovi, blještave aure oko tela u pokretu ispred bine. Neki mračni simboli, ratne boje na licima. Ne plaši se, Alisa, nisu to one karte što zamalo da ti dodju glave. Ovi se samo igraju. Slušaj muziku. Prati reči: Let’s go to the jungle, let’s go to the sea, let’s dance with the music, come and set me free (mislim da ovako ide tekst). Psihodelično svetlo dovodi me u kvantno stanje. Postajem čestica od koje se odbija odsev nekog reflektora. Ne vidim nikog. Ogledala su se izgubila u dimu. White light & Three Black Rabbits on stage. Sve mi se zamaglilo.

txt: Ana Nikolić
foto: Rastko Blagojević