Priče o spotovima (15): S.A.R.S. – Buđav lebac
Helly Cherry
Je l' se sećate onog perioda kada smo o Sarsu razgovarali kao o bendu, a ne kao o „jebenom Sarsu“ od kojeg nam je muka? To je bilo baš davno, čini se u nekom prošlom životu, ali ovaj spot je dokaz da je ovaj sastav nekada davao razloge za poštovanje i pažnju.
Iskreno, nikada nisam mogao da svarim pesmu „Buđav lebac“. U vreme kada je bila popularna, nije postojala mogućnost da se pobegne od nje, pevali su je svi, od dece na ulici do frizerki koje su došle na posao srećnije nego obično. Neosporno je da je ta pesma obeželila trenutak u našem društvu kada smo osetili i postali svesni sveopšte nemaštine. Time je postala oda siromaštvu, a večno gladni studenti su je prihvatili za svoju himnu. Dugo sam odbijao da je čujem, a kamoli da je odslušam, isključivao sam radio i prebacivao kanale kada bih čuo početne taktove, ali onda, jednog dana, čitajući o Aleksi Gajiću, našao sam informaciju da je on uradio video za ovu pesmu.
Tada sam je poslušao prvi put, samo da bih odgledao spot. Kao pesma, i dalje mi je bila iritantna, ali nisam mogao da se otmem utisku koji je njen muzički video ostavljao na mene. Ipak sam uživao u toj humoresci i reči pesme, njena melodija i način pevanja, postali su mi draži jer su savršeno išli uz atmosferu u spotu. Ovaj muzički video je primer koliko slika ima snažan uticaj na našu percepciju muzike. Svaki put kada bih je čuo, imao bih u glavi ona tri miša koja svirkaju na svetiljci, pa više nisam prekidao njeno emitovanje, nego bih čak i otpevao sve refrene. Ako ste videli neki od Gajićevih stripova ili ste pogledali njegov animirani film „Technotise: Edit i ja“, razumećte zašto sam na kraju, uprkos protivljenju razuma i ukusa, ipak potpao pod (crnu) magiju pesme „Buđav lebac“.
Gajićev crtež je dopadljiv, dovoljno slobodan da vam njegova virtuoznost ne upada u oči, a toliko vešt i dobro odmeren da ostanete hipnotisani slikama. U celoj pesmi akcenat je na tom buđavom hlebu i ne postoji baš mnogo mogućnosti za šaranje van teme, ali Gajić je uspeo da na vrlo ekonomičan način produbi priču i stvori delo koje može da se gleda i kao crtani film u kojem je muzika samo pratnja slikama. U spotu ulazimo u priču preko prelepog kadra u kojem su miševi koji sviraju na svetiljci. Odatle, usmereni pogledom miša-flautiste, ulazimo u zapušten stan u kojem su druga dva miša i usnuli čovek. Zbog toga što nam je pažnja prvo usmerena na ta dva miša, komična po svom izgledu jer je jedan visok i mršav, a drugi je zadebljao i sitan, čini nam se da su glavni junaci zapravo miševi, a ne čovek. On nam je u drugom planu, iako je najveći deo radnje vezan za njegovo pojavljivanje. Ovim balansom u raspodeli važnosti u ulogama, Gajić je napravio dinamičnu priču i usložnio je jednostavan koncept iz same pesme. Tako priča o buđavom hlebu i bogatom komšiji nije samo priča o ljudskom iskustvu, već se širi i na odnos miševa-muzičara, koji imaju samo muziku i sveću koja dogoreva, i kućnih miševa, koji ipak imaju više mogućnosti da prežive i da se prehrane u prisustvu čoveka.
Gajić je uspeo da od jedne prilično iritirajuće pesme napravi duhovit crtani u kojem se prepliću stvarnost i san. Priča iskače iz svojih ograničenja i očekivanja onog trenutka kada gladni čovek pojede malo od tog buđavog hleba i dobije halucinacije. Pozelenela vekna hleba u njegovoj mašti oživljava i preko strip-balona mu se obraća i predstavlja kao „Mićo“. Upravo tom ljupkošću likova i neočekivanim smerom priče autor spota nas vezuje za sadržaj i naravno da ćemo odslušati pesmu do kraja. Halucinacije koje izaziva zalogaj kome je prošao rok trajanja otvaraju mogućnost za nove scene van prostora stana. Sledi niz žanrovskih scena u kojima vidimo Mića i našeg junaka kako zajedno gledaju te-ve ili na plaži trče jedan drugom u zagrljaj kao najfilmskiji ljubavnici. Gajić utiče tim duhovitim slikama da nam pesma bude dopadljivija, njen prost sadržaj izdiže na neki viši nivo i daje mu smisao, obogaćuje je značenjima koja u suprotnom ne bi postojala. Dokaz da kućni miševi nisu samo ukras u priči vidimo u trenutku kada se čovek trgne iz sna i ugleda da je njegov dragoceni obrok nestao. Tom scenom gde ga miševi nose na leđima, Gajić daje povod da ovu pesmu shvatimo na više načina –kao jadikovku čoveka koji nema ništa drugo da jede, pa peva da bi skrenuo misli, ali i kao veselu pesmu koju pevaju miševi koji se raduju poslastici.
Bend „S.A.R.S.“ mi je kasnije privukao pažnju samo još jednim spotom, onim za pesmu „To rade“. Ali zbog svih drugih gluposti i imbecilnih pesama koje su objavili ili snimili patetične spotove, nisam ih više uzimao za ozbiljno, već sam sve to shvatio kao novi mamac za publiku različitog ukusa. Sećam se onih intervjua u kojima su tvrdili da nisu dobili nikakvu naknadu za autorska prava pri emitovanju pesme „Buđav lebac“, i stvarno mi je žao zbog toga, jer bi možda tada usmerili svoju pažnju na muziku i građenje ideje, a ne na novac. Sada već nemaju novčanih problema, ali ni mi kao publika nemamo mnogo razloga da ih slušamo i cenimo, jednostavno, oni su zabavljači kojima se posrećilo da uspešno prodaju svoju robu.
Iskreno, nikada nisam mogao da svarim pesmu „Buđav lebac“. U vreme kada je bila popularna, nije postojala mogućnost da se pobegne od nje, pevali su je svi, od dece na ulici do frizerki koje su došle na posao srećnije nego obično. Neosporno je da je ta pesma obeželila trenutak u našem društvu kada smo osetili i postali svesni sveopšte nemaštine. Time je postala oda siromaštvu, a večno gladni studenti su je prihvatili za svoju himnu. Dugo sam odbijao da je čujem, a kamoli da je odslušam, isključivao sam radio i prebacivao kanale kada bih čuo početne taktove, ali onda, jednog dana, čitajući o Aleksi Gajiću, našao sam informaciju da je on uradio video za ovu pesmu.
Tada sam je poslušao prvi put, samo da bih odgledao spot. Kao pesma, i dalje mi je bila iritantna, ali nisam mogao da se otmem utisku koji je njen muzički video ostavljao na mene. Ipak sam uživao u toj humoresci i reči pesme, njena melodija i način pevanja, postali su mi draži jer su savršeno išli uz atmosferu u spotu. Ovaj muzički video je primer koliko slika ima snažan uticaj na našu percepciju muzike. Svaki put kada bih je čuo, imao bih u glavi ona tri miša koja svirkaju na svetiljci, pa više nisam prekidao njeno emitovanje, nego bih čak i otpevao sve refrene. Ako ste videli neki od Gajićevih stripova ili ste pogledali njegov animirani film „Technotise: Edit i ja“, razumećte zašto sam na kraju, uprkos protivljenju razuma i ukusa, ipak potpao pod (crnu) magiju pesme „Buđav lebac“.
Gajićev crtež je dopadljiv, dovoljno slobodan da vam njegova virtuoznost ne upada u oči, a toliko vešt i dobro odmeren da ostanete hipnotisani slikama. U celoj pesmi akcenat je na tom buđavom hlebu i ne postoji baš mnogo mogućnosti za šaranje van teme, ali Gajić je uspeo da na vrlo ekonomičan način produbi priču i stvori delo koje može da se gleda i kao crtani film u kojem je muzika samo pratnja slikama. U spotu ulazimo u priču preko prelepog kadra u kojem su miševi koji sviraju na svetiljci. Odatle, usmereni pogledom miša-flautiste, ulazimo u zapušten stan u kojem su druga dva miša i usnuli čovek. Zbog toga što nam je pažnja prvo usmerena na ta dva miša, komična po svom izgledu jer je jedan visok i mršav, a drugi je zadebljao i sitan, čini nam se da su glavni junaci zapravo miševi, a ne čovek. On nam je u drugom planu, iako je najveći deo radnje vezan za njegovo pojavljivanje. Ovim balansom u raspodeli važnosti u ulogama, Gajić je napravio dinamičnu priču i usložnio je jednostavan koncept iz same pesme. Tako priča o buđavom hlebu i bogatom komšiji nije samo priča o ljudskom iskustvu, već se širi i na odnos miševa-muzičara, koji imaju samo muziku i sveću koja dogoreva, i kućnih miševa, koji ipak imaju više mogućnosti da prežive i da se prehrane u prisustvu čoveka.
Gajić je uspeo da od jedne prilično iritirajuće pesme napravi duhovit crtani u kojem se prepliću stvarnost i san. Priča iskače iz svojih ograničenja i očekivanja onog trenutka kada gladni čovek pojede malo od tog buđavog hleba i dobije halucinacije. Pozelenela vekna hleba u njegovoj mašti oživljava i preko strip-balona mu se obraća i predstavlja kao „Mićo“. Upravo tom ljupkošću likova i neočekivanim smerom priče autor spota nas vezuje za sadržaj i naravno da ćemo odslušati pesmu do kraja. Halucinacije koje izaziva zalogaj kome je prošao rok trajanja otvaraju mogućnost za nove scene van prostora stana. Sledi niz žanrovskih scena u kojima vidimo Mića i našeg junaka kako zajedno gledaju te-ve ili na plaži trče jedan drugom u zagrljaj kao najfilmskiji ljubavnici. Gajić utiče tim duhovitim slikama da nam pesma bude dopadljivija, njen prost sadržaj izdiže na neki viši nivo i daje mu smisao, obogaćuje je značenjima koja u suprotnom ne bi postojala. Dokaz da kućni miševi nisu samo ukras u priči vidimo u trenutku kada se čovek trgne iz sna i ugleda da je njegov dragoceni obrok nestao. Tom scenom gde ga miševi nose na leđima, Gajić daje povod da ovu pesmu shvatimo na više načina –kao jadikovku čoveka koji nema ništa drugo da jede, pa peva da bi skrenuo misli, ali i kao veselu pesmu koju pevaju miševi koji se raduju poslastici.
Bend „S.A.R.S.“ mi je kasnije privukao pažnju samo još jednim spotom, onim za pesmu „To rade“. Ali zbog svih drugih gluposti i imbecilnih pesama koje su objavili ili snimili patetične spotove, nisam ih više uzimao za ozbiljno, već sam sve to shvatio kao novi mamac za publiku različitog ukusa. Sećam se onih intervjua u kojima su tvrdili da nisu dobili nikakvu naknadu za autorska prava pri emitovanju pesme „Buđav lebac“, i stvarno mi je žao zbog toga, jer bi možda tada usmerili svoju pažnju na muziku i građenje ideje, a ne na novac. Sada već nemaju novčanih problema, ali ni mi kao publika nemamo mnogo razloga da ih slušamo i cenimo, jednostavno, oni su zabavljači kojima se posrećilo da uspešno prodaju svoju robu.
.
__________Pročitajte o kojim smo spotovima još pisali u ovoj rubrici.
Andrea Kane