Priče o spotovima (16): Repetitor – Ogledalo
Helly Cherry
Kada sam pogledao spot benda Repetitor za pesmu „Ogledalo“ imao sam sličnu reakciju kao kada sam odgledao video klip sa neke njihove svirke u Kini – pitao sam se: „Šta se ovo događa?!“. Njihova muzika, kao i ovaj muzički video, nije nešto svakodnevno, a zbog toga je još teže objasniti osećaj koji ona stvara, jer sve što rade izmiče stereotipima i očekivanjima.
Zamišljam da svoje pesme ne prave na običnim instrumentima, nego u kreativnom procesu koriste i mašine, bušilice, testere, macole i eksploziv. Njihove pesme su pune škripe, buke, uznemirujućih zvukova koji su tako dobro ukomponovani u celu pesmu da je nemoguće zamisliti ih drugačije. Tako je i sa uvodnim taktovima ove pesme koji nas pripremaju za gruv koji sledi. Ovde nema prelaza iz tišeg dela u glasniji, već se iz glasnog dela prelazi u još veću tenziju i haos, tako da sve vreme postoji napetost i iščekivanje razrešenja.
Ništa drugačije nije ni na vizuelnom planu spota. Od samog početka gledamo avione koji se ukrštaju u svom letu i svojom haotičnom putanjom zbunjuju posmatrača. A onda se iz te animacije na papiru spušta padobranac u realan svet, koji je samo naizgled sličan onom u kojem obitavamo, a zapravo je još jedan poligon na koji se projektuje ludilo njihove muzike. O ovom spotu se ne može ni razgovarati na uobičajan način, jer on prkosi zakonima koje smo naučili u školi i uvrće i izvrće realnost, poigrava se sa njenim šablonima kao sa igračkom. Tom osećaju znatno doprinosi iseckana stop-animacija koja se kombinuje sa animiranim crtežima na papiru sa kockicama. Dok su oni prizori iz „stvarnog“ sveta neverovatni i često nemogući, slike na papiru mnogo su bliže realnosti u kojoj živimo, jer prikazuju scene iz rata, bombardovanja i granatiranja. Ali sve te ratne scene nisu zabrinjavajuće, niti imaju za cilj da nas uznemire, već su i one vesele kao običan crtani film. Čak i u trenucima kada gledamo kako avion prosipa tepih bombi po ljudima, ne empatišemo se sa žrtvama, nego nam je prizor zabavan jer navijamo za avione od kojih je priča i počela.
Ako bih motiv ogledala, na koji upućuje naslov, tražio u slikama spota, mogao bih da postavim scene iz realnosti prema onima na papiru kao dve slike u ogledalu. U tom slučaju glavno pitanje je koja strana se ogleda, šta je odraz, a šta je stvarnost, odnosno subjekat koji se ogleda. U oba sveta postoji ista napetost, razlika je samo u junacima čije priče pratimo. Lik bombardera nalikuju na gitaristu benda koji se spušta padobranom na nekakav auto otpad. U tom svetu postoji i žneski lik sa kojim ostvaruje interackiju, a u onom drugom svetu postoje samo drugi piloti i žrtve bombardovanja. Ali oba sveta su puna žvrljotina i nejasnoća, tako da nijedno objašnjenje ne može da bude konačno, niti bi moglo da stoji dovoljno čvrsto, jer sve se odigrava po nekoj unutrašnjoj logici pesme.
Sav onaj nojz iz njihovog zvuka vizuelno je dočaran preko šuma na slikama. Nijedan prizor nije čist, sve je zamrljano i nečitko, puno neuhvatljivih sekvenci, ali to je urađeno sa namerom, jer jedino takvi prizori prenose energiju njihove muzike. I ona je namerno puna distorzije, jer se tim haosom dočarava stanje sveta u kojem postojimo. Kada upijete suštinu sveta i pomirite se sa njenom odvratnošću, onda ona postaje materijal za stvaranje i tako bombardovanje i ratni okršaji mogu da budu kao šareni vatromet i obojene noćne prikaze kakve vidimo u spotu (01:46). U svega dva minuta videa spakovane su i nadrealne slike, i kabaretska zabava i sav užas i agresija ovog vremena.
Zamišljam da svoje pesme ne prave na običnim instrumentima, nego u kreativnom procesu koriste i mašine, bušilice, testere, macole i eksploziv. Njihove pesme su pune škripe, buke, uznemirujućih zvukova koji su tako dobro ukomponovani u celu pesmu da je nemoguće zamisliti ih drugačije. Tako je i sa uvodnim taktovima ove pesme koji nas pripremaju za gruv koji sledi. Ovde nema prelaza iz tišeg dela u glasniji, već se iz glasnog dela prelazi u još veću tenziju i haos, tako da sve vreme postoji napetost i iščekivanje razrešenja.
Ništa drugačije nije ni na vizuelnom planu spota. Od samog početka gledamo avione koji se ukrštaju u svom letu i svojom haotičnom putanjom zbunjuju posmatrača. A onda se iz te animacije na papiru spušta padobranac u realan svet, koji je samo naizgled sličan onom u kojem obitavamo, a zapravo je još jedan poligon na koji se projektuje ludilo njihove muzike. O ovom spotu se ne može ni razgovarati na uobičajan način, jer on prkosi zakonima koje smo naučili u školi i uvrće i izvrće realnost, poigrava se sa njenim šablonima kao sa igračkom. Tom osećaju znatno doprinosi iseckana stop-animacija koja se kombinuje sa animiranim crtežima na papiru sa kockicama. Dok su oni prizori iz „stvarnog“ sveta neverovatni i često nemogući, slike na papiru mnogo su bliže realnosti u kojoj živimo, jer prikazuju scene iz rata, bombardovanja i granatiranja. Ali sve te ratne scene nisu zabrinjavajuće, niti imaju za cilj da nas uznemire, već su i one vesele kao običan crtani film. Čak i u trenucima kada gledamo kako avion prosipa tepih bombi po ljudima, ne empatišemo se sa žrtvama, nego nam je prizor zabavan jer navijamo za avione od kojih je priča i počela.
Ako bih motiv ogledala, na koji upućuje naslov, tražio u slikama spota, mogao bih da postavim scene iz realnosti prema onima na papiru kao dve slike u ogledalu. U tom slučaju glavno pitanje je koja strana se ogleda, šta je odraz, a šta je stvarnost, odnosno subjekat koji se ogleda. U oba sveta postoji ista napetost, razlika je samo u junacima čije priče pratimo. Lik bombardera nalikuju na gitaristu benda koji se spušta padobranom na nekakav auto otpad. U tom svetu postoji i žneski lik sa kojim ostvaruje interackiju, a u onom drugom svetu postoje samo drugi piloti i žrtve bombardovanja. Ali oba sveta su puna žvrljotina i nejasnoća, tako da nijedno objašnjenje ne može da bude konačno, niti bi moglo da stoji dovoljno čvrsto, jer sve se odigrava po nekoj unutrašnjoj logici pesme.
Sav onaj nojz iz njihovog zvuka vizuelno je dočaran preko šuma na slikama. Nijedan prizor nije čist, sve je zamrljano i nečitko, puno neuhvatljivih sekvenci, ali to je urađeno sa namerom, jer jedino takvi prizori prenose energiju njihove muzike. I ona je namerno puna distorzije, jer se tim haosom dočarava stanje sveta u kojem postojimo. Kada upijete suštinu sveta i pomirite se sa njenom odvratnošću, onda ona postaje materijal za stvaranje i tako bombardovanje i ratni okršaji mogu da budu kao šareni vatromet i obojene noćne prikaze kakve vidimo u spotu (01:46). U svega dva minuta videa spakovane su i nadrealne slike, i kabaretska zabava i sav užas i agresija ovog vremena.
Konačan mir sledi tek na kraju, kada je sve nestalo, avioni su srušeni, nema ljudi i vidimo samo kako preko gomile krša prelazi senka koja označava kraj dana. Možda nam tim krajem sugerišu da je zapravo svaki naš dan, naša svakodnevica, nalik na ovaj spot – samo ludilo, kakofonija i agresija, ali ako naučite da živite u takvom svetu, onda je sve kao u crtanom filmu u kojem smo glavni junaci.