Kao što znate, već par godina u Kovačici "ponovo radi bioskop". U kovačički Dom kulture jednom u par meseci dolazi firma koja radi sa tzv. mobilnim bioskopima, dakle Dom kulture daje salu i platno valjda, dok filmove, projektor i ozvučenje donosi ova firma. Tu budu dva ili tri filma za jedno popodne i veče, prikazuju se isključivo provereni najnoviji svetski hitovi i aktuelni domaći filmovi a karte se prodaju po ceni od 200 - 250 dinara.

Ja sam pogledao nekoliko filmova u ovom aranžmanu i prilično sam zadovoljan ovim načinom rada bioskopa. Na žalost, filmovi koji se tu prikazuju najčešće nisu vredni prikaza (npr. prošli film koji sam pogledao u Kovačici je onaj veoma slab rimejk Poltergeista). Utoliko sam bio srećniji kada sam video da je ovaj put - četvrtak 15. 10. 2015. u 20h - na repertoaru film Pored mene.

Novi fllm Stevana Filipovića (1981, Beograd) je značajan korak napred u odnosu na njegovo ranije stvaralaštvo. Dok ga je Šejtanov ratnik (2006) uveo na scenu kao autora kojem su u fokusu pre svega mladi i dok ga je Šišanje (2010) predstavilo kao autora koji se veoma posvećeno i polazeći od ličnih uverenja bavi savremenim i vrućim društveno-političkim temama, njegovo najnovije ostvarenje predstavlja pravu meru u kombinaciji ova dva autorska usmerenja ovog mladog reditelja.

Ako podelimo ovaj film na tri trećine, rekli bismo da je prva trećina slabija, druga trećina odlična a poslednja trećina vrlo dobra.

U prvoj trećini, Filipović je najsličniji onome što je već rekao u Šišanju. Dakle to je ta radikalno-levičarska analiza i liberalno-LDPovska slika savremene srpske stvarnosti. Profesorka istorije u nekoj od beogradskih srednjih škola-gimnaizija (Hristina Popović) vodi svakodnevnu borbu sa maturantima koji su već dobrano ogrezli u ekstremno nacionalističke, zatucano-konzervativne, nasilničko-navijačke i grandovsko-pinkovske narative. Profesorka nema podršku ni u kolektivu ni u rukovodstvu škole (espeesovsku direktorku škole - sa odličnom replikom o tome kako su srednjoškolci već uveliko izgubljeni, kod kuće upropašćeni kao ljudi, i da se za njih po školama više ni ne vredi boriti - odlično tumači Mirjana Karanović). Naravno, u mnogome je tu Filipović u pravu i zaista će mnogi vehementno klimati glavom i reći da je zapravo sve upravo tako kako nam je to Filipović prikazao, ali moj problem je u tome isti kao i onaj kod Šišanja - Filipović uvek udara na prvu loptu, direktno, bukvalno, "pedagoški", što reče jedan moj drugar - sa uzdignutim kažiprstom. On ima sliku stvarnosti i takvu nam je predstavlja bez ikakvog okolišanja. A umetnost je ipak nešto drugo, umetnost je "laž koja govori istinu", svaki ozbiljniji poštovalac umetnosti u susretu sa ovako ogoljenom istinom i sa ovako stereotipnim likovima na filmskom platnu najčešće prosto skrene svoje misaone tokove ka karikaturi, ka persiflaži a ne ka poštovanju i divljenju prema likovima i dešavanjima koja vidi na platnu. Savremena srpska omladina je recimo mnogo bolje - čak skoro perfektno - prikazana u filmu Klip (Maja Miloš, 2012) na kojem je Filipović radio kao montažer.

Druga trećina je ipak odlična. Tu pratimo jednu uspešnu sliku o tome koliko je savremenim tinjedžerima život zapravo jadan i bedan. I sad, to kažem ja, koji sam tinejdžer bio 92, 93, 95... Gledajući ove klince, prosto me je hvatala neka teška tuga. Jer ovi likovi su zapravo dokaz da nije sve u parama i u potrazi za srećom, da mora nešto i u glavi da se budi... A ovim osamnaestogodišnjacima se u glavama niti nešto budi, niti se išta razvija. Dakle ovi klinci u glavama nemaju ništa i na putu su da postanu ništa. Suočeni sa situacijom u kojoj ostaju zaključani u školi, u subotu uveče i bez svojih mobilnih telefona, njima na pamet ne pada ništa drugo do da se posvete svojim svakodnevnim trivijalnostima - da bulazne i prežvakavaju razne gluposti (svako iz pozicije svog veoma ograničenog lika), da razbijaju i uništavaju školsku imovinu, da se napijaju i drogiraju ili da se potuku ne bi li na taj način našli neku katarzu, neki izlaz iz svojih maloumnih strasti (navijačke, nacionalističke, seksualne,...) i frustracija (svojim materijalno-imovinskim i  socijalnim statusima). Ovaj deo filma je odličan jer zapravo vidimo kako se u likovima pojavljuju ozbiljne pukotine, niko zapravo nije ono za šta se predstavlja, niko nije ono što bi zapravo hteo da bude. Kao ona devojka koja prati najnoviju modu (i vodi modni blog) i predstavlja se delom visokog društva a zapravo nosi kinesku robu i živi u nekom od brojnuh i udaljenih prigradskih naselja, kao onaj klinac što glumi izbeglicu i žrtvu a zapravo je rođeni Beograđanin, kao ona klinka koja se nikada nije drogirala a mora da laže da je to radila (tu je zanimljiva replika da se probala marihuanu u Vršcu odakle dolazi, pri čemu je ostali ismevaju kao da je Vršac neka najteža zabit a ne ceo jedan grad - što govori o tome kako je za ove klince u savremenoj Srbiji je zapravo sve osim Beograda teška zabit), kao oni klinci koji glume zanimljive i kontrakulturne alternativce a životi im ustvari prolaze u igranju video-igrica - svi likovi su duboko u sebi jedno veliko ništa. I na ovome treba čestitati Filipoviću, na tome što je uspešno dekonstruisao činjenicu da su svi ovi narativi - koji klincima život znače - u suštini jedno veliko ništa, praznina u glavama koja će najverovatnije tu i opstati i ostati.


Treća trećina je vrlo dobra, završetak filma je što bi amerikanci rekli ambiguous - dvoznačan, više nesiguran - i time smo donekle spaseni zaključka iz prethodnog pasusa. Jer jasno je da je pred ovim klincima kraj školovanja, studiranje, pa onda na kraju priče odlazak u svet ili ostanak i utapanje u prazninu čije su - vidimo to ovde lepo - sasvim funkcionalan deo. Dakle, postaće deo one priče "o stalnoj vezi, braku, medenom mesecu u Grčkoj, stalnom zaposlenju, prosekom od dvoje dece i življenju posvećenom tome da se ustvari živi za decu, i na kraju, bolseti i umiranju" - postaće buduće vođe navijača, fanovi španskih serija, pinkove i grandove zvezde, takmičari lokalnih realitija, gazde, menadžeri, glasači, korisni idioti, delovi režima, jalovi opozicionari,.... Dakle u susretu sa tom stvarnošću, mnogo mi se više dopao kraj filma u kojem vidimo kako jedna od učenica stoji sama u dvorištu škole koje je prekrio sneg koji je bar za neko vreme ulepšao svet u kojem ovi likovi žive i odrastaju.

Ovo je zasad najbolji Filipovićev film i lepo je videti kako ovaj autor sazreva i polako ali sigurno prelazi i stiže sa dnevno-političke (šta će za deset-dvadeset godina gledaocima ovog filma značiti Peščanik, Obraz, 1389?) na onu umetničku (simpatična referenca na film Breakfast Club će uvek biti primećena kod onih koji su filmofili) stranu filmske klasckalice.

U filmu Pored mene (95 minuta) uloge tumače: Hristina Popović, Mirjana Karanović, Dragan Mićanović, Slaven Doslo, Nikola Glišić, Gorica Regodić, Milica Majkić, Darko Ivić, Jelena Puzić, Andrej Pipović, Matea Milosavljević, Katarina Pešić, Andjelko Beros, Nikola Dragutinović i Uroš Novović.

Janko Takač