Nekad je kutija za gramofonsku ploču služila samo jednoj stvari – da u njoj stoji gramofonska ploča. Ovako se ista ne grebe, prašina ne pada po njoj i možeš je podneti pod miškom. Kutije su bile obični braon kvadrati od malo debljeg papira. A onda su, kao i većinu drugih stvari Bitlsi sve zakomplikovali. Kutija za Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band je bila malo remek delo, koje predstavlja razvojni put Bitlsa, njihove uzore (Bob Dilan i Luis Kerol se pojavljuiu ako pažljivo pogledate) i na kraju ironičan komentar o slavi (sami članovi su dva puta tu u potpuno različitom raspoloženju.)

Od tada smo daleko dogurali (misim mi koji se ne zaljubljujemo u eksperimentalne umetnice i ne progone nas opsesivni čitači Lovca u raži) i album cover je postao umetnost za sebe. Bar onoliko koliko bilo koji funkconani dizajn može biti umetnost. Evo pet primera: 


Dizajn Kamila Borowskog, koristi ceo prostor koji mu je na rasploganju, ne samo naslovnu stranu kutije, već i celu kutiju pa i sam disk. Uz ikonični lik Vudija Alena (ultimtivnog neurotičnog njujorškog intelektualca), tu su iz čuvene scene iz filma Menhetn, kao i neobavezna tipografija. Nešto između nonšalancije i neurednosti, što savršeno korespondira sa estetikom koju gaji sam Alen. 


Portert umetnika na naslovnoj strani je kliše, ali ako se eksperimentiše sa formom, ovaj kliše može vrlo lako da oživi i da dobije novu energiju. Primer za ovo je rešenje Lanca Stirlinga, koji je Lisza predstavio u kubističom, geometrijskom maniru. Stirlingov stil je veoma uticao na buduće dizajne World Record Club-a, koji su  umeli da balansiraju klasičan i odmeren pristup sa inovativnošću.


Detaljna i komplikovana slika na kutiji, nije ono što ljudima prvo padne na pamet, u vreme minimalističkog dizajna, ali ponekad se zaista isplati. Pragun Agarwal, autor ovog vizuelnog identiteta, kaže da ga je album klariniste Shankara Tuckera inspirisao, jer se bavi izdržljivošću i posvećenošću koja je potrebna za svakodnevni rad. Njegova naslovnica odslikava upravo ovu zatvorenost, skučenost i težinu koju rad podrazumeva.


Tehnologija je sjajna stvar, ali olovka je olovka. Ovaj izuzetno detaljni i komplikovani dizajn, crtan je rukom i olovkom, i ova rustičnost se vidi u svakom prevoju. Ovo se dobro uklopilo sa prilično tradicionalnim albumom Johna Mayera, koji je ovde bio pod uticajem Dilana, NilaJanga, a pomalo i kantrija. Na internetu se mogu pronaći snimci kako naslovnica nastaje ilustraciju po ilustraciju. 


Na kraju, svi ovi primeri su bili način da se muzika predstavi vizuelno. Ovaj jednostavni japanski dizajn, podseća da već postoji način da to uradimo i da je elegantan sam po sebi. Možda je najveći uspeh umetnosti kada uspe da nam iznova ukaže očigledno. 

Jan Kanja