Invazija sa Istoka protutnjala kroz Požarevac
Helly Cherry
„Invasion From the East“, muzički karavan „Miner Records-a“ je po prvi put 17.10. gostovao u Požarevcu. Lepa prilika da se na jednom mestu vide zanimljivi mladi srpski metal bendovi. Prethodnih par dana sam malo preslušavao bendove koji će nastupati, da bih bio koliko-toliko spreman na ono što će biti „servirano“ uživo. Nije da ne pratim domaću scenu, ali ne stižem da čujem i pošteno preslušam baš sve, tako da su mi jedina nepoznanica bili „Patrias“ i „Orest“. Neću da krijem, jedva sam čekao da čujem „Putrid Blood“ uživo, pogotovo što sam čuo i pročitao hvalospeve na njihove nastupe od ljudi koji ne slušaju ono oni sviraju. To nije mala stvar nikako.
Očekivao sam više ljudi u klubu „KB“. Vetar više nije duvao, kiša je prestala da pada, nije bilo hladno. Cena ulaznice od 200 dinara (uz nju je išao i CD iz „Miner“ produkcije) je bila i više nego povoljna, tako da mi stvarno nije jasna ta „filozofija“ fanova ekstremnijeg zvuka da će pre otići da slušaju bilo koji od beskonačnog niza bendova koji sviraju obrade, nego da čuju nešto novo. Do kraja večeri je bilo šezdesetak (možda i sedamndesetak) ljudi u publici koji su napravili OK atmosferu. Šutke, skakanje, hedbengovanje, po koji crowdsurfing, ništa preterano. Mada, bilo je i malo „praznog hoda“, te je na momente delovalo kao da se nalazimo na nekoj školskoj priredbi. Kolektivna žuta minuta valjda...
„Grobdanište“, požarevački old school death/thrash bend je, domaćinski, otvorio svirku. Mislim da im je ovo do sada najbolji nastup (barem od onih nekoliko puta koliko sam ih gledao), ali i dalje tu ima mesta za napredak. Kad god nastupaju uživo to deluje kao da su na nekoj vrsti javne probe, što olakšava interakciju sa publikom, pogotovo što između pesama komuniciraju sa njom u zajebantskom maniru. Kad smo kod publike, „Grobdanište“ ima solidnu fan-bazu koju sačinjavaju ortaci i ortakinje članova benda, tako da je to iskra koja može da zapali bend. Šteta je što Žaki i ekipa ne koriste to što imaju: taj auditorijum koji bi bio još eksplozivniji kada bi se bend malo više razmahao na bini ili malo više uklopio pojavu sa muzikom, pošto ovako vrlo brzo izgubi elan. Otprilike pola njihovog nastupa je samo frontmen bio aktivan, dok su ostali bili preterano statični. Tek posle se i gitarista malo opustio, tako da su se prvi redovi vratili sa tajmaut-a. Ritam sekcija je u nekim trenucima umela da zaštucne, da izgubi nit, što prisutnima i nije smetalo previše. Sirovi i reski rifovi, srednji tempo, „zamoreni“ i usporeni growl vokal – dobitna kombinacija za andergraund sladokusce. Minus: u nekim pesmama ima previše ponavljajućih delova, što utiče na držanje pažnje. Plus: ne libe se naglih prelaza, čime se povećava dinamičnost, te se tako izlazi iz nekog stilskog kalupa koji krasi sve pesme. Ruku na srce, „Grobdaništanci“ rade to što rade onako kako im se u nekom trenutku ćefne, deluje da ne haju previše za to da li im skandira petoro ili tridesetoro ljudi te doslovno i beskompromisno guraju neku svoju priču. To je možda i najbitnije od svega.
Kratka pauza od desetak minuta se koristi za nabavku novog piva, malo čavrljanja sa ljudima o svakodnevnim temama, odlaskom do toaleta i ponovnim zauzimanjem busije isped bine. Smederevski „Patrias“ me nije oduševio ni dok sam ga preslušavao kod kuće, a ni uživo. Stoji to da muzički sve to lepo zvuči, da bend zna znanje, ali na mene deluju samo kao varijacija onoga što su radili njihovi sugrađani „Alogia“ i „Dargoron“. Heavy metal koji ne izlazi iz žanrovskog šablona ni za pedalj. Pevač, iako ima dobar glas, je silom prilika bio pojačan više od ostatka benda, plus se previše trudio da dođe do uzražaja (najverovatnije zbog toga što se, barem po rečima Bojana iz „Oresta“, nije najbolje čuo na svom monitoru), tako da je delovalo kao da pokušava da nadjača instrumente. Neću da grešim dušu, publika je dobro reagovala na njihov nastup što je i logično jer, kao što sam već napomenuo – bend zna znanje. Nema ispadanja, čuje se uigranost, svaki instrument ima svoju ulogu koju prati od početka do kraja – apsolutno poštovanje za to. Ono što bih im zamerio, kao i bilo kom drugom bendu u bilo kom žanru, je što bitišu samo u zacrtanim okvirima. Potrebno je da se mnogo više otvore, da rašire ideje i da tako izbegnu zamku da se nađu u situaciji da previše liče na bendove koji su im uzori.
U trenutku kada su se članovi „Orest-a“ našli na sceni, pomislio sam: „Kakva je ovo grupa građana?“ To sam kasnije ponovio i njima, na šta su se samo nasmejali, te nisu te reči uzeli za zlo. Svi članovi su bili različito odeveni, pogotovo se isticao pevač, koji kao da je došao sa hip-hop nastupa. Veliko iznenađenje, no dobro – prvi rif je otklonio svaku sumnju da su momci tu samo reda radi, da popune broj bendova koji nastupa. Besno, energično, ubitačno. Gas do daske. Vokal režeći i preteći, gitare brze, hirurški precizne. Ritam sekcija takođe odlična, bez ispadanja. Pravo otrežnjenje, preko potrebno. Atmosfera u publici dinamična, kao i sama muzika. Skakanje, šutiranje, simbioza sa bendom potpuna. Ponovo se ponavlja priča da neki bendovi zvuče bolje uživo nego na albumu. Ovde se to vidi najviše kod vokala, koji su na albumu nekako potisnuti, ograničeni, stavljeni u drugi plan, dok ovako deluju potpuno, nesputano – kao poseban instrument. Takođe se vidi kod gitara i kod bubnjeva, koji studijski deluju pomalo sterilno, previše iščišćeno, a trebalo bi da budu masniji, kao što su uživo (ili na probama). Kad smo kod zvuka, jedna od gitara je u solažama postajala glasnija kako od druge gitare, tako i od ostatka benda, što nije do benda samog, već do tonca, te je tako (dolaskom u prvi plan) malkice bilo naporno uživati u pesmama u tim trenucima ako ste preblizu razglasa. Drugi problem sa zvukom je nastao od četvrte pesme, kada je vokal značajno smanjen, tako da je povremeno delovao preterano mutno, što je velika šteta jer je bend otprilike u tom periodu ubacio u petu brzinu, te podigao i dotle žestoku svirku na viši stupanj. „Orest“ je definitivno otkrovenje večeri, veoma zanimljiv beogradski bend koji vas ne sme zavarati svojim „idem samo da kupim 'leba i mleko“ stajlingom na bini i koji će vas oduvati odličnom svirkom, te iskrenim, opuštenim i drugarskim stavom.
Na samom kraju su nastupili „Putrid Blood“ iz Šida. Za sedam godina i dva izdanja iza sebe, odradili su đavolski dobar posao. Nije lako biti u vrhu žanra kome pripadaju, a kamoli biti u vrhu domaće scene. Kod njih mi se najviše sviđa to nisi tipični, moderni srpski thrash bend, kome se manje više sve svodi na „kec zakucavanje“ i jednodimenzionalni pristup stvaranju pesama, već se vide (ne preterani) uplivi hardcorea, groovea i death metala. Već sam napisao da sam jedva čekao da ih čujem uživo i to čekanje je itekako vredelo. Ono što su „Orest“ pre njih započeli, ovi su to još žeće nastavili. Kočnice su poskidali i bacili u provaliju, jer im nisu bile potrebne: thrash tornado je od samog početka prve pesme nosio sve pred sobom! Anihilacija, jednom rečju. Ceo bend je kao jedna celina, eksplozivna masa. Publika je kolateralna šteta samo, „uništena“ od energije koja se probija iz zvučnika. Bez pardona, bez pauze, bez zastajkivanja – mašina delje sve pred sobom. Ne može čovek biti u prvom redu i samo ih mirno i nemo posmatrati. Ako bend da sve od sebe i još pedeset posto preko toga, onda stvarno moraš imati crnu rupu umesto srca i delovati nezainteresovano. Uvek me raduje kada vidim i čujem da bend od početka do kraja svog nastupa ne gubi dah, ne daje znake umora, već deluje kao da tek treba da započne ofanzivu i zada finalni udarac. Nekako se poklopilo i da zvuk baš za njihov nastup bude najbolji, tako da ionako opaka i furiouzna svirka zvuči još gromoglasnije. Imati dva vodeća vokala u bendu koji pritom ne podrivaju jedan drugog, već se maksimalno dopunjuju je nešto što se ne postiže lako. Jedno je imati prateće vokale, drugo je imati vokalistu koji ima neke svoje deonice, ali je sasvim deseto imati ovakva dva pevača, koji prosto razbijaju. Nema tu konkurencije, nema osećaja da jedan drugome smetaju, već su obojica tu da razore bubne opne slušalaca. Šah-mat!
Moram odati priznanje Milanu “Miner-u” za posao koji radi, za ovo što se već nekoliko godina unazad bori sa vetrenjačama, što gura tu neku priču od koje u zemlji Srbiji nema 'leba. Skup je ovo sport, veoma skup. Organizovati bendove, platiti im troškove, izdavanje, promociju, nastupe – nije to lako. Bilo bi dobro da „Invasion From the East“ karavan ima svog stalnog tonca ili tonce. Ne nipodoštavam time posao koji je odradio Bata, vlasnik „KB-a“ (čovek radi onako kako ume i kako zna), ali ozvučenje i sam zvuk bendova bi trebalo da radi neko ko mnogo bolje poznaje kako same bendove, tako i zvuk koji oni preferiraju. No, verujem da je to stavka moja se preskače zarad toga da se finansijski pozitivno posluje. Kao i u životu inače, držimo se samo najosnovijeg, dok je sve ostalo luksuz.
P.S. Šteta je što se auditorijum svodi na šačicu ljudi koja vremenom postaje sve manja. Nije to problem samo u Požarevcu, tako je svuda. Ljude je teško animirati, naterati da se pokrenu. Možda i set-lista bendova koji baš te neke večeri nastupaju i nije najzanimljivija, ali vredi izaći, poslušati nešto što se ne može čuti svakodnevno. Sve je bolje od slušanja muzike preko „Youtube-a“.
Antonio Jovanović
Očekivao sam više ljudi u klubu „KB“. Vetar više nije duvao, kiša je prestala da pada, nije bilo hladno. Cena ulaznice od 200 dinara (uz nju je išao i CD iz „Miner“ produkcije) je bila i više nego povoljna, tako da mi stvarno nije jasna ta „filozofija“ fanova ekstremnijeg zvuka da će pre otići da slušaju bilo koji od beskonačnog niza bendova koji sviraju obrade, nego da čuju nešto novo. Do kraja večeri je bilo šezdesetak (možda i sedamndesetak) ljudi u publici koji su napravili OK atmosferu. Šutke, skakanje, hedbengovanje, po koji crowdsurfing, ništa preterano. Mada, bilo je i malo „praznog hoda“, te je na momente delovalo kao da se nalazimo na nekoj školskoj priredbi. Kolektivna žuta minuta valjda...
„Grobdanište“, požarevački old school death/thrash bend je, domaćinski, otvorio svirku. Mislim da im je ovo do sada najbolji nastup (barem od onih nekoliko puta koliko sam ih gledao), ali i dalje tu ima mesta za napredak. Kad god nastupaju uživo to deluje kao da su na nekoj vrsti javne probe, što olakšava interakciju sa publikom, pogotovo što između pesama komuniciraju sa njom u zajebantskom maniru. Kad smo kod publike, „Grobdanište“ ima solidnu fan-bazu koju sačinjavaju ortaci i ortakinje članova benda, tako da je to iskra koja može da zapali bend. Šteta je što Žaki i ekipa ne koriste to što imaju: taj auditorijum koji bi bio još eksplozivniji kada bi se bend malo više razmahao na bini ili malo više uklopio pojavu sa muzikom, pošto ovako vrlo brzo izgubi elan. Otprilike pola njihovog nastupa je samo frontmen bio aktivan, dok su ostali bili preterano statični. Tek posle se i gitarista malo opustio, tako da su se prvi redovi vratili sa tajmaut-a. Ritam sekcija je u nekim trenucima umela da zaštucne, da izgubi nit, što prisutnima i nije smetalo previše. Sirovi i reski rifovi, srednji tempo, „zamoreni“ i usporeni growl vokal – dobitna kombinacija za andergraund sladokusce. Minus: u nekim pesmama ima previše ponavljajućih delova, što utiče na držanje pažnje. Plus: ne libe se naglih prelaza, čime se povećava dinamičnost, te se tako izlazi iz nekog stilskog kalupa koji krasi sve pesme. Ruku na srce, „Grobdaništanci“ rade to što rade onako kako im se u nekom trenutku ćefne, deluje da ne haju previše za to da li im skandira petoro ili tridesetoro ljudi te doslovno i beskompromisno guraju neku svoju priču. To je možda i najbitnije od svega.
Kratka pauza od desetak minuta se koristi za nabavku novog piva, malo čavrljanja sa ljudima o svakodnevnim temama, odlaskom do toaleta i ponovnim zauzimanjem busije isped bine. Smederevski „Patrias“ me nije oduševio ni dok sam ga preslušavao kod kuće, a ni uživo. Stoji to da muzički sve to lepo zvuči, da bend zna znanje, ali na mene deluju samo kao varijacija onoga što su radili njihovi sugrađani „Alogia“ i „Dargoron“. Heavy metal koji ne izlazi iz žanrovskog šablona ni za pedalj. Pevač, iako ima dobar glas, je silom prilika bio pojačan više od ostatka benda, plus se previše trudio da dođe do uzražaja (najverovatnije zbog toga što se, barem po rečima Bojana iz „Oresta“, nije najbolje čuo na svom monitoru), tako da je delovalo kao da pokušava da nadjača instrumente. Neću da grešim dušu, publika je dobro reagovala na njihov nastup što je i logično jer, kao što sam već napomenuo – bend zna znanje. Nema ispadanja, čuje se uigranost, svaki instrument ima svoju ulogu koju prati od početka do kraja – apsolutno poštovanje za to. Ono što bih im zamerio, kao i bilo kom drugom bendu u bilo kom žanru, je što bitišu samo u zacrtanim okvirima. Potrebno je da se mnogo više otvore, da rašire ideje i da tako izbegnu zamku da se nađu u situaciji da previše liče na bendove koji su im uzori.
U trenutku kada su se članovi „Orest-a“ našli na sceni, pomislio sam: „Kakva je ovo grupa građana?“ To sam kasnije ponovio i njima, na šta su se samo nasmejali, te nisu te reči uzeli za zlo. Svi članovi su bili različito odeveni, pogotovo se isticao pevač, koji kao da je došao sa hip-hop nastupa. Veliko iznenađenje, no dobro – prvi rif je otklonio svaku sumnju da su momci tu samo reda radi, da popune broj bendova koji nastupa. Besno, energično, ubitačno. Gas do daske. Vokal režeći i preteći, gitare brze, hirurški precizne. Ritam sekcija takođe odlična, bez ispadanja. Pravo otrežnjenje, preko potrebno. Atmosfera u publici dinamična, kao i sama muzika. Skakanje, šutiranje, simbioza sa bendom potpuna. Ponovo se ponavlja priča da neki bendovi zvuče bolje uživo nego na albumu. Ovde se to vidi najviše kod vokala, koji su na albumu nekako potisnuti, ograničeni, stavljeni u drugi plan, dok ovako deluju potpuno, nesputano – kao poseban instrument. Takođe se vidi kod gitara i kod bubnjeva, koji studijski deluju pomalo sterilno, previše iščišćeno, a trebalo bi da budu masniji, kao što su uživo (ili na probama). Kad smo kod zvuka, jedna od gitara je u solažama postajala glasnija kako od druge gitare, tako i od ostatka benda, što nije do benda samog, već do tonca, te je tako (dolaskom u prvi plan) malkice bilo naporno uživati u pesmama u tim trenucima ako ste preblizu razglasa. Drugi problem sa zvukom je nastao od četvrte pesme, kada je vokal značajno smanjen, tako da je povremeno delovao preterano mutno, što je velika šteta jer je bend otprilike u tom periodu ubacio u petu brzinu, te podigao i dotle žestoku svirku na viši stupanj. „Orest“ je definitivno otkrovenje večeri, veoma zanimljiv beogradski bend koji vas ne sme zavarati svojim „idem samo da kupim 'leba i mleko“ stajlingom na bini i koji će vas oduvati odličnom svirkom, te iskrenim, opuštenim i drugarskim stavom.
Na samom kraju su nastupili „Putrid Blood“ iz Šida. Za sedam godina i dva izdanja iza sebe, odradili su đavolski dobar posao. Nije lako biti u vrhu žanra kome pripadaju, a kamoli biti u vrhu domaće scene. Kod njih mi se najviše sviđa to nisi tipični, moderni srpski thrash bend, kome se manje više sve svodi na „kec zakucavanje“ i jednodimenzionalni pristup stvaranju pesama, već se vide (ne preterani) uplivi hardcorea, groovea i death metala. Već sam napisao da sam jedva čekao da ih čujem uživo i to čekanje je itekako vredelo. Ono što su „Orest“ pre njih započeli, ovi su to još žeće nastavili. Kočnice su poskidali i bacili u provaliju, jer im nisu bile potrebne: thrash tornado je od samog početka prve pesme nosio sve pred sobom! Anihilacija, jednom rečju. Ceo bend je kao jedna celina, eksplozivna masa. Publika je kolateralna šteta samo, „uništena“ od energije koja se probija iz zvučnika. Bez pardona, bez pauze, bez zastajkivanja – mašina delje sve pred sobom. Ne može čovek biti u prvom redu i samo ih mirno i nemo posmatrati. Ako bend da sve od sebe i još pedeset posto preko toga, onda stvarno moraš imati crnu rupu umesto srca i delovati nezainteresovano. Uvek me raduje kada vidim i čujem da bend od početka do kraja svog nastupa ne gubi dah, ne daje znake umora, već deluje kao da tek treba da započne ofanzivu i zada finalni udarac. Nekako se poklopilo i da zvuk baš za njihov nastup bude najbolji, tako da ionako opaka i furiouzna svirka zvuči još gromoglasnije. Imati dva vodeća vokala u bendu koji pritom ne podrivaju jedan drugog, već se maksimalno dopunjuju je nešto što se ne postiže lako. Jedno je imati prateće vokale, drugo je imati vokalistu koji ima neke svoje deonice, ali je sasvim deseto imati ovakva dva pevača, koji prosto razbijaju. Nema tu konkurencije, nema osećaja da jedan drugome smetaju, već su obojica tu da razore bubne opne slušalaca. Šah-mat!
Moram odati priznanje Milanu “Miner-u” za posao koji radi, za ovo što se već nekoliko godina unazad bori sa vetrenjačama, što gura tu neku priču od koje u zemlji Srbiji nema 'leba. Skup je ovo sport, veoma skup. Organizovati bendove, platiti im troškove, izdavanje, promociju, nastupe – nije to lako. Bilo bi dobro da „Invasion From the East“ karavan ima svog stalnog tonca ili tonce. Ne nipodoštavam time posao koji je odradio Bata, vlasnik „KB-a“ (čovek radi onako kako ume i kako zna), ali ozvučenje i sam zvuk bendova bi trebalo da radi neko ko mnogo bolje poznaje kako same bendove, tako i zvuk koji oni preferiraju. No, verujem da je to stavka moja se preskače zarad toga da se finansijski pozitivno posluje. Kao i u životu inače, držimo se samo najosnovijeg, dok je sve ostalo luksuz.
P.S. Šteta je što se auditorijum svodi na šačicu ljudi koja vremenom postaje sve manja. Nije to problem samo u Požarevcu, tako je svuda. Ljude je teško animirati, naterati da se pokrenu. Možda i set-lista bendova koji baš te neke večeri nastupaju i nije najzanimljivija, ali vredi izaći, poslušati nešto što se ne može čuti svakodnevno. Sve je bolje od slušanja muzike preko „Youtube-a“.
Antonio Jovanović