Prošlo je godinu dana od izlaska drugog broja ovog fanzina. Pošto je HC od prvog broja uz ovaj fanzin, ne bih previše vremena gubio na predstavljanje samog glasila. Za sve koji su bežali sa časova u priloženim linkovima se nalazi i više nego dovoljno informacija. Pa hajde da vidimo gde se to trojka nalazi u odnosu na svoje prethodnike...


Pre svega čini se da je do sada ovo najsadržajnije izdanje, 70 A4 stranica za razliku od prethodnika koji su dolazili u A5 formatu. Način izrade je ostao isti, seci-lepi na onaj baš old skul način, te se i dalje oseća duh 80ih i 90ih. Ovde moram napomenuti da sam imao prilike da čitam isključivo PDF varijantu fanzina koja se sastoji skeniranih stranica. Zbog pomenutog načina izrade preporučio bih da fanzin čitate u papirnom obliku (nadam se da postoji). Jednostavno, fanzin nije prilagođen čitanju na monitoru, ponekad zbog pravca pisanog teksta, ponekad zbog samog rukopisa (pisan ručno), a ponekad zbog crnih slova na tamnijoj podlozi i mutnog skena. Verujem da će ovi faktori bitno uticati na ritam čitanja, strpljenje čitaoca i eventualno odustajanje jer sam i sam od pojedinih tekstova "dizao ruke". Podjednako bitan razlog ZA papirnu verziju,... fanzin je i rađen na papiru, za papir i jedino na papiru može adekvatno da čitav rad i trud autorke dođe do izražaja. Uz toliko truda, šteta bi bilo da ostane samo na elektronskoj verziji.

Sadržinski, koncept je ostao isti. Pregršt intervjua koji čine i osnovu fanzina. Prošli put sam izneo zamerku na same intervje, kako su pitanja bila generalno ista, jednostavna i "leksikonska". Prošlo je godinu dana, Andriani su i drugi fanzinaši skrenuli pažnju na ovaj nedostatak i nadao sam se da će ovaj broj doneti napredak u tom segmentu. Nažalost, to se nije desilo. Malo je glupo pitati bend poput Wolfbrigade (ili AK47): "Kada je bend počeo sa radom?", "Postava" i slično. WB je već dovoljno veliko ime andergraunda, takve stvari su relativno poznate, a i ako nisu, lako je pronaći te informacije. Ako već imamo priliku razgovarati sa bendovima tog "kalibra" bolje iskoristiti prilikui saznati neke bitnije, manje poznate, i značajnije informacije, stavove i slično. Takođe, može se i sa potpuno anonimnim bendovima razgovarati na zanimljiv način. Zašto pitati: "Šta imati od izdanja?", kada se takva informacija može saznati na netu. Zašto recimo ne pitati za mišljenje samog benda kako je sazrevao iz izdanja u izdanje, kako se menjao zvuk, tematika... Potrebno je samo malo vremena preformulisati pitanje, a intervjui bi bili manje šablonski i... praktično isti. Bitno je shvatiti da intervju u mnogome zavisi od pitanja, jer ono inspiriše i usmerava razgovor. Zanimljivo da su upravo nemuzički razgovori ispali zanimljiviji (sa Septikom na primer). Eto uspešnije varijante gde saznajemo još neke detalje sa i oko scene, one manje vidljive a zanimljive. 

I dalje bih voleo da čitam izveštaje sa nekih koncerata ili kolumne kako bi fanzin dobio Anrianin jači lični pečat.

Sad kad pogledam šta sam pisao, kapiram da sam bio dosta kritički nastrojen prema ovom broju. No bilo bi mi drago da se moja kritika shvati kao konstruktivna jer uz nedostatke stoje i konkretni predlozi kako unaprediti fanzin. Nadam se da će Andriana nastaviti da gura čitavu priču, i da četvorku nećemo čekati godinu dana. A ako u međuvremenu prelistam papirnu verziju javiću utiske upravo ovde. :)

Fanzin ćete lako naći na fejsbuku.


Nenad