Kako sam postao... Branko Golubović - Golub (Goblini)

Nedavno, govoreći na o Goblinima na našem sajtu, pomenuli smo da su oni jedan od retkih bendova iz 90-ih koji je uspeo ne samo da "preživi", već i da nastavi da raste i razvija se. Goblini su uspeli da sačuvaju staru, a zahvaljujući poslednjem albumu, dobiju i armiju nove publike. Ostali su glas bunta, besa i zdravog razuma.

Iza njih je koncertno možda i najaktivnija godina od ponovnog okupljanja. Kruna serijala koncerata biće 5. septembra u Beogradu. Dok se ostali članovi benda bave poslednjim pripremama, Golub nam (iz daleke Etiopije) u svom tekstu govori o uticajima, o svemu što ga je formiralo u osobu kakva je danas.

Album Motorhead–a Ace of Spades me je zauvek pomerio sa heavy metal-a prema muzici bližoj onome što ću početi da slušam – punku. Ubedljivo najjača postava Motorhead-a sa nezajebljivim gitaristom Fast Eddie Clarke-om. Nakon prvi put preslušanog albuma, moj život više nije bio isti.

Što se tice Sex Pistols-a, Never Mind the Bollocks, Here's the Sex Pistols me je udario u glavu nešto kasnije. U prvom trenutku sećam se da sam bio zbunjen, pa čak i u nekom gardu od sve te agresije za koju mi je trebalo neko vreme da je skapiram… Teme koje su obradjivane od strane punk bendova koji su izdavali poslednjih godina 70-ih i te kako su bile savremene u nekim našim 80-im i mogli smo se naći u njima i skontati ih… Bilo je poprilično šokantno za mene da shvatim na kom su nivou razmišljanja bili klinci tih generacija u Engleskoj i koliko su bili nesputani (bar u poredjenju sa nama) da kažu ono što misle i to JAVNO!

Sledeći album koji me je totalno odvalio je album Nomeansno–a, Wrong. Sve se okrenulo oko mene! Nemam šta više dodati! Ubijaju ljudi!  

Ritual de lo Habitual, najbolji album Janes Addiction–a je jedan od meni najomiljenijih albuma svih vremena. Ovo je bend koji toliko nije imao sreće sa svim sranjima koja su se dešavala oko njih, a trebalo je da postanu jedan od najvećih bendova sadašnjice (po mom skromnom mišljenju). Perry Farrell and Dave Navarro su se i tukli na bini, i pljuvali preko medija, i probali da osnuju svoje bendove (Porno for Pyros) ili da rade sa tzv “velikim bendovima” (Red Hot Chili Peppers), ali kad su igrom slučaja radili zajedno, onda su stvarali hitove koji su jednostavno nešto neprejebivo! Po meni najbolji album koji sam ikad čuo u svom zivotu. Tekstovi koji su odraz Perry-jeve svakodnevnice, junky bitništva i života sa ljudima koji su ga okruživali, a koji se bas nisu mogli nazvati kremom društva.

Album Pixies–a, Doolittle nisam skidao sa gramofona nekih 5-6 meseci… Album koji ti proširi vidike i koji ili zavoliš iz prve ili ga nikada ne skontaš kako treba…

Za kraj, Ramonesi njihov album Ramones: nikad nisam bio veliki fan Ramones-a. Onda su dosli Alen i Vlada, i pored Alena koji ih je slušao u autističnom smislu te reči jednostavno sam se navukao na njih. Prvi album je remek delo sa mojom omiljenom (s tog albuma) pesmom 53rd and 3rd (Dee Dee–jeva autobiografska, mada on to nikada nije hteo baš otvoreno da prizna).

Film Amarcord je sjajan Felinijev prikaz života u Italiji u periodu njegovog detinjstva koji je prožet masom tragikomičnih situacija. Ja sam se najviše zakačio za delove filma koji su više inspirisani njegovim ispoljavanjem emocija vezanim za odredjene segmente njegovog zivota. Nešto što svi mi imamo u sebi i sve više ispoljavamo jednom kad krenemo da ''odrastamo''.

Francois Truffaut-ov 400 udaraca: život glavnog karaktera lagano bi se mogao danas prikazati kao nešto što predstavlja život mase današnje omladine (naravno prilagodjeno današnjem kontekstu). Ono što mi je fascinantno u vreme kada sam otkrio Truffaut-a (a to je bilo poprilično kasno) je sam njegov uticaj na mnoge poznate režisere medju kojima je i Fellini. Ni Kusturica nije ostao ravnodušam prema njemu što je očigledno u njegovom prvencu Sjećaš li se Dolly Bell.

Jim Jarmusch–ov film Noć na zemlji je samo jedno od briljantnih ostvarenja ovog režisera: jedna planeta, isto vreme, pet različitih taksista i pet sjajnih priča.

Što se tiče Wim Wenders-a i njegovog filma Nebo nad Berlinom, dugo mi je trebalo da ga zavolim i moram da priznam da sam ga prvi put odgledao iz razloga da budem ''cool''. Naime, film se u vreme kada je počeo da se prikazuje kod nas smatran kultnim, a ja sam bio još uvek klinac. Iako mi nije legao na prvo gledanje, zato što sama dinamika filma kao i radnja istog zahtevaju odredjenu dozu zrelosti, to prvo gledanje me je uvelo u jedan drugačiji svet muzike i predstavilo mi autora kojeg zaista volim i kojeg sam izostavio s liste muzičara bez preterano dobrog obrazloženja s obzirom da mu je tu mesto. Da, to je veliki Nick Cave!

I za kraj, da se ne lažemo: Ako pričamo o rediteljima koji su nas ''oblikovali'' onda tu treba spomenuti i Carlos Tobalina-u, Richard Mahler-a i mnoge druge porno režisere iz 70-ih. Oni su poprilično bitni za moj ''razvoj'' kao i ovi gore spomenuti.

Ovde ću biti kratak i jasan: Alan Ford! Živeo sam za svaki drugi četvrtak kada je izlazio novi broj Alan Forda. Sećam se da sam trčao iz škole do najbliže trafike u kojoj bih ga kupio, mazohistički ga stavljajući u torbu kako bih odložio trenutak čitanja stripa do momenta kad bih se našao u svojoj sobi. Ovo je strip koji je ostavio takav uticaj na moju, a i mnoge druge generacije da pojedine fraze iz stripa i dan danas se koriste u svakodnevnom slengu. Bilo je tu i drugih stripova, ali jedan je Alan Ford!

Ovde iz principa neću ulaziti u diskusije vezane za neke ''velike'' pisce i jos ''veće'' knjige s obzirom da u ovom trenutku, a i zbog posla kojim se bavim, sve više se vraćam na neka lakša štiva kako bih se opustio i nasmejao. Iz tog razloga, ovde mora da se spomene Adams. Douglas Adams-ov Vodič kroz galaksiju za autostopere je knjiga koja me je vadila iz depresija u masi situacija. Mislim da sam je pročitao bar deset puta i nikada mi nije dosadila.

Tobias Jones je više novinar nego pisac. Proveo je dosta vremena u Italiji a kao rezultat toga, objavio je svoj prvenac Crno srce Italije. Kao neko ko provodi dosta vremena u Italiji, a ipak sebe smatra ''autsajderom'', pronašao sam se u masi situacija koje Tobias opisuje i koje pokušava da uporedi sa načinom života, i drugačijim socijalnim i kulturološkim pristupom istim tim situacijama koje se sreću u Engleskoj (odakle Tobias i dolazi).

O Budi sa periferije Hanif-a Kureishi–ja ne bih preterano trošio reči. Meni mnogo draga knjiga, možda iz prostog razloga što sam proveo nekih 12 godina u tom delu Azije.

Za kraj dva pisca sa naših prostora: Radovan Nastić i njegovo remek delo ...I napravim se da je sve u redu, kao i Ante Tomić i knjiga Čudo u Poskokovoj Dragi. Za prvog mi je žao što se nikada nismo upoznali, s obzirom da njegov stil pisanja poprilično odaje i njegov karakter, a osobe s takvim karakterom poprilično mi gode za druženje (pošto ovaj ne cuga). Ante je lik koji je toliko slikovit da te jednostavno ubaci u svoj trip. Nakon ove knjige, samo što nisam počeo da sastavljam knjigu recepata pripreme različitih vrsta ''pure''.

Prvi put na koncertu Partibrejkersa, nekih davnih osamdesetih. Nikada nisam tripovao da se bavim muzikom iako sam oduvek obožavao muziku. Prvi put mi se to desilo upravo na tom koncertu kada sam odslušao uživo 1000 godina i rekao sam sebi : Jbt pa i ja bih ovo da radim!

Odlazak na izložbu Andy Warhol-a je još jedan od dogadjaja koji ću pamtiti. Oduvek sam ga više vezivao (i to u negativnom kontekstu) za ranu New York underground scenu, iako sam bio upoznat s njegovim radovima. Videti te radove uživo, savršeno je drugačije iskustvo, i tek tad sam uspeo da skapiram koliki je genije.

Slično mi se desilo i u muzeju Leonarda da Vinčija gde sam po prvi put mogao da vidim makete svih njegovih izuma (neki koji su uspeli, a neki koji su ostali samo na nivou nerazradjene ideje). Čovek je bio daleko ispred svog vremena. Nešto kao Nikola Tesla 400 godina kasnije.
___
Pročitajte i ostale tekstove iz serijala "Kako sam postao..."