Control: Realan pogled na izmučenog umetnika
Helly Cherry
Control je rediteljski debi fotografa Antona Corbina, o poslednjih sedam godina u životu post-pank legende Iana Curtisa. Film jednostavnog narativa, prati Curtisa od vremena kad je bio problematični tinejdžer u radničkom gradiću pored Mančestera, do njegovog tragičnog samoubistva, koje se poklapa sa prvim značajnijim uspesima Joy Division-a.
Snimljen u monohromatičnoj crno beloj boji, sa tipično britanskom mešavinom realizma i visoke stilizovanisti, sam film dočarava depresivnu i na neobjašnjiv način grandioznu prirodu provincijalnog radničkog života, estetike Joy Divisiona i mistične i izmučene persone stvorene oko Curtisa.
Svi klišei koji se mogu očekivati od biografije muzičara vešto su izbegnuti. Nema pokušaja da se otkrije kako je došlo do inspiracije za pesme, ali je zato jednostavno i elegantno prikazano kako pesme nastaju - pedantno se beleže u sveske, zatim se vežbaju se bendom, a potom izvode pred sve većim i sve više entuzijastičnim publikama. Na obodima ovog procesa dešava se u isto vreme prilično dosadni i potpuno jedinstveni život glavnog junaka.
Cutis se kao tinejdžer oženio devojkom svog prijatelja, sa njom je imao ćerku, radio je uobičajen posao da plati račune, Joy Division je polako rastao i postajao fenomen van njegove kontrole, borio se sa epilepsijom, koju izgleda nije najbolje razumeo pridavajući joj zloslutna značenja. Upoznao je i zavoleo belgijsku novinarku, sa kojom je imao aferu, koja mu uništila brak. Ubio se pre nego što je bend otišao na prvu američku turneju i snimio je tek dva albuma.
Epoha (1973-1980) je takođe prikazana na neočeivan način, više evokativno i kroz atomsferu, bez potrebe da se izaziva nostalgija i ubacuju easter eggs, kao što bi manje uspešan scenarista uradio.
Film ne upada u očekivano povezivanje epilepsije i kreativnosti (neka referenca na Dostojevskog se ovde nameće), već bolest prikazje onako uzmerujućom, iscrpljujućom i nasilnom kakva jeste. Sličnost koja postoji između muzike Joy Divisiona i predepiliptičnog stanja, ipak se sama nameće, pogotovo u sceni kada se napad dogodi na samoj bini u toku koncerta.
Sam Riley impresivno glumi Curtisa, uspevajući pre svega da ostavi utisak enigmatičnosti, izmučenosti i tihe harazime, ali ne pokušavajući da imitira, kao što je često slučaj u ovakvim filmovima. Samantha Morton, koja glumi Ianovu suprrugu Deborah, donosi više topline i nežnosti u lik (na osnovu njene potresne knjige je i napisan scenario).
Cela postavka (Joe Anderson bas, James Anthony Pearson gitara i Harry Treadaway bubanj) uspela je da postane prilično dobar tribute band i da uspešno prenese nalete snažnih emocija koje izaziva post pank birtanska scena. Dometi ove veštine, najbolje se vide kada se na kraju čuje originalni snimak Joy Divisona.
Control uspeva da preokupira gledaoca i da prikaže veliki uspeh i veliki pad bez da pokušava da od Curtisa napravi još jednog mučenika pop kulture (kao što je na primer rađeno sa Morisonom ili Dženis Džoplin). Kreativnost nije ovde samo simptom ludila, kao što se često govori, niti je teret slave automatski uzrok patologije. Ako Control uopšte nudi neke odgovrore o motivima i uzrocima ponašanja svojih likova, nudi ih na mističan i nadasve emotivan i melanholičan način. Upravo takva bila je i muzika Iana Curtisa.
Jan Kanja
Snimljen u monohromatičnoj crno beloj boji, sa tipično britanskom mešavinom realizma i visoke stilizovanisti, sam film dočarava depresivnu i na neobjašnjiv način grandioznu prirodu provincijalnog radničkog života, estetike Joy Divisiona i mistične i izmučene persone stvorene oko Curtisa.
Svi klišei koji se mogu očekivati od biografije muzičara vešto su izbegnuti. Nema pokušaja da se otkrije kako je došlo do inspiracije za pesme, ali je zato jednostavno i elegantno prikazano kako pesme nastaju - pedantno se beleže u sveske, zatim se vežbaju se bendom, a potom izvode pred sve većim i sve više entuzijastičnim publikama. Na obodima ovog procesa dešava se u isto vreme prilično dosadni i potpuno jedinstveni život glavnog junaka.
Cutis se kao tinejdžer oženio devojkom svog prijatelja, sa njom je imao ćerku, radio je uobičajen posao da plati račune, Joy Division je polako rastao i postajao fenomen van njegove kontrole, borio se sa epilepsijom, koju izgleda nije najbolje razumeo pridavajući joj zloslutna značenja. Upoznao je i zavoleo belgijsku novinarku, sa kojom je imao aferu, koja mu uništila brak. Ubio se pre nego što je bend otišao na prvu američku turneju i snimio je tek dva albuma.
Epoha (1973-1980) je takođe prikazana na neočeivan način, više evokativno i kroz atomsferu, bez potrebe da se izaziva nostalgija i ubacuju easter eggs, kao što bi manje uspešan scenarista uradio.
Film ne upada u očekivano povezivanje epilepsije i kreativnosti (neka referenca na Dostojevskog se ovde nameće), već bolest prikazje onako uzmerujućom, iscrpljujućom i nasilnom kakva jeste. Sličnost koja postoji između muzike Joy Divisiona i predepiliptičnog stanja, ipak se sama nameće, pogotovo u sceni kada se napad dogodi na samoj bini u toku koncerta.
Sam Riley impresivno glumi Curtisa, uspevajući pre svega da ostavi utisak enigmatičnosti, izmučenosti i tihe harazime, ali ne pokušavajući da imitira, kao što je često slučaj u ovakvim filmovima. Samantha Morton, koja glumi Ianovu suprrugu Deborah, donosi više topline i nežnosti u lik (na osnovu njene potresne knjige je i napisan scenario).
Cela postavka (Joe Anderson bas, James Anthony Pearson gitara i Harry Treadaway bubanj) uspela je da postane prilično dobar tribute band i da uspešno prenese nalete snažnih emocija koje izaziva post pank birtanska scena. Dometi ove veštine, najbolje se vide kada se na kraju čuje originalni snimak Joy Divisona.
Control uspeva da preokupira gledaoca i da prikaže veliki uspeh i veliki pad bez da pokušava da od Curtisa napravi još jednog mučenika pop kulture (kao što je na primer rađeno sa Morisonom ili Dženis Džoplin). Kreativnost nije ovde samo simptom ludila, kao što se često govori, niti je teret slave automatski uzrok patologije. Ako Control uopšte nudi neke odgovrore o motivima i uzrocima ponašanja svojih likova, nudi ih na mističan i nadasve emotivan i melanholičan način. Upravo takva bila je i muzika Iana Curtisa.
Jan Kanja