Sa muzičkim izrazom Bojana Slačale upoznali smo se pre više od 6 godina, još dok je njegov prvi bend Stuttgart Online tabao andergraund staze svirajući par puta u Nišu i Niškoj Banji. Sećam se i multimedijalnog diska sa demo snimkom i spotovima za svaku od pesama snimanih najobičnijim foto-aparatom. Tada smo još delili diskove međusobno, a ne download linkove. Pravi DIY. 
Koncerti u zadimljenom niškom Fidbeku uz puno znoja i buke. Bilo je nečeg neurotično-histeričnog, energičnog i besnog a opet, u isto vreme kontrolisanog i kanalisanog sa jasnom porukom u njihovom izrazu. Kratki i jasni tekstovi Štutgarta su me podsetili na Koju i Disciplinu, a Kojin uticaj će Bojan i sam pomenuti u nastavku.
Susreti druge vrste počinju sa novom, i trenutno aktuelnom pričom zvanom Artan Lili. I ako do sada niste čuli za ovaj "noiz-pop" bend, što ono popularno kažu: "verovatno ste živeli na nekoj čuki odsečeni od sveta i veka". Nov način izdavanja pesama, singl-po-singl, doveo je do toga da svaka pesma dobije dovoljno vremena da dopre do publike i ostane zapamćena. Danas (spot za poslednju stvar izašao je upravo 28. septembra), na kraju priče, pred sobom imamo album sa 12 pesama - 12 hitova, kako se to nekada govorilo. Bez "filera".
Hajde da sada, bez daljeg odugovlačenja, damo reč Bojanu. U redovima koji slede otkrijmo šta je sve uticalo na njega i zašto Štutgart i Artan dobrim delom zvuče baš ovako...

foto: Romana Slačala

Bendovi, muzičari i albumi


U nezahvalnoj situaciji poput ove kada sam zamoljen da imenujem uzore, osećam se poput optuženika u policiji koji ne sme da pogreši pred inspektorom iz straha da se ne zaboravi neko bitan... ali kao i uvek u toj situaciji daću sve od sebe. Najbitniji lik u mom detinjstvu je svakako moj brat Dejan Slačala koji je imao strašan njuh za domaću scenu u vreme kad su bivšom državom harali pastiri sa Fenderima umesto frula... tako su malog Bosanca u to vreme oblikovali Koja, Milan, VD, Žika, Čavke, Rundek, Štulić, Cane, Anton, Tišma, Kebra, Bebec. Bebec je i dalje moj omiljeni basista a to je sve Dušanova škola. Hendriksa sam shvatio tek kad sam se preselio u Beograd, jer tu ima autoput.

Reditelji i filmovi


Primetićete da su u mojim odgovorima na sve teme zastupljeni mahom domaći autori. Ali oni su mi uvek značili više iz prostog razloga što su mi bili bliži i jasniji od stranih jer pričamo istim jezikom. Mislim da nisu odudarali mnogo po kvalitetu od stranih velikana i da je čovek preko njih, pametnim opažanjem vrlo lako mogao da shvati šta to u svetu valja i na koga treba obratiti pažnju.
Slobodan Šijan, Goran Marković, Emir Kusturica... iz razloga što je Šijan imao to likovno oko bez koga ni najbolji scenario ne bi prošao, Marković koji je najlepše slikao Beograd u jednom periodu, a Emir zbog prva dva filma.
Serđo Leone, Abel Ferara, Kventin Tarantino, zbog Klint Istvuda, Morikonea, bizarnosti, ludila i iskrivljene realnosti, a dragi su mi i Frensis Ford Kopola i Stiven Spilberg iz više komercijalnih razloga.
Mrzim horore. Volim stare francuske krimiće, izmeštenost Vernera Hercoga. I dalje ne znam zašto mi je Kako je propao rokenrol i dalje najdraži domaći film svih vremena ali verujem svojim osećajima...

Stripovi


Da se razumemo, nikada nisam bio fan oduvek naivnog stripovskog crteža, ali kada je u pitanju recimo Alan Ford, to je primer i duhovitog crteža i duhovitog scenarija. Od zabavnih časopisa istakao bih Politikin Zabavnik. Hermanov Džeremaja je bio najbolji strip koji je tamo izlazio.

Pisci i knjige


Mislim da je Ivo Andrić naš najveći i meni najznačajniji pisac, ali mi se sigurno nikada niti jedan nije približio više od Bukovskog. 
Pošto u ovu kategoriju spadaju i pesnici, istakao bih i one meni najbitnije a tiču se rokenrola... Ian Kurtis, Stiven Patrik Morisi, Džo Stramer. Nadam se da će u nekoj bliskoj budućnosti zauzeti opšta mesta u školskim čitankama, kao i mnogi gore navedeni domaći pesnici rokenrola koji to sigurno zaslužuju.
Obratite pažnju na Miletu Mijatovića (Klopka za pionira) i Aleksandra Stojkovića (Goribor). Prvi je naš trenutno najveći mislioc, drugi naš najveći poeta.

Događaji


Obožavam Jozefa Bojsa, oca konceptualne umetnosti. Provociraju me umetnici i performeri koji su spremni da idu do kraja. Obožavam ekspresiju Džonija Rackovića. Stalno povlačim paralele ka Klausu Kinskom i njegovom izrazu kada gledam njegove radove i nastupe u javnosti. To su fenomeni u kulturi i umetnosti koji se ili dese ili ne dese. Nikakva škola ne može da proizvede takve gigante i to je ono fascinantno i fenomenalno u svemu tome!
____
Pročitajte i ostale tekstove iz serijala "Kako sam postao..."