Iako je nastala u Britaniji, stand up komedija je specifično američki fenomen. Jedan od najpoznatijih stendap komičara je Woody Allen koji se ovom vrstom  komedije bavio u prvom delu svoje karijere, još šezdesetih godina, dakle još pre bavljenja filmom. Šezdesetih i sedamdesetih su radili danas najcenjeniji stand up komičari poput Georgea Carlina (pomerao je granice onoga što se sme reći na bini sedamdesetih), Boba Newharta (specifičan po urnebesnim telefonskim razgovorima), Redda Foxxa, Rodneya Dangerfielda, Billa Cosbyja (danas bi ga, je li, najradije prepustili zaboravu), Richarda Pryora, Stevea Martina... Mnogi od navedenih su vremenom prešli na film i televiziju i postali megapopularni. Ipak pravu eksploziju stendap doživeo tek osamdesetih i ako ste imali ikakav kontakt sa tom vrstom komedije najverovatnije ste slušali ili gledali američke komičare ponikle u klubovima osamdesetih (pre svega Edija Marfija i Chrisa Rocka čiji divix filmovi su bili u žestokoj cirkulaciji pre deset-petnaest godina). Dok je do tada stand up bio vezan pretežno za lakšu i popularnu zabavu, zabavljanje televizijske publike, publike u areni ili čak na stadionu, osamdesetih se stand up vraća u klubove i postaje nešto mnogo složenije. Autori "pišu" uživo, isprobavaju novi ili improvizovani materijal na nespremnoj publici, dosta je "pokušaja i pogreški" i najviše materijala se bazira na improvizaciji, ALI stand up postaje narodna stvar, svi ljudi su slobodni da dolaze u klubove na "open mic" večeri i oprobaju se u stand up komediji. Tako nastaje čitava reka komičara koje danas prepoznajemo kao autentično stand up fenomene (Bill Hicks, Steven Wright, Doug Stanhope, ... koji su isuviše "edgy" za šire mase i televiziju) iako je i iz ove generacije dosta onih koji su - poput kolega iz šezdesetih i sedamdesetih - prešli na televiziju i u Holivud (Robin Williams, Eddie Murphy, Jerry Seinfeld, Ellen DeGeneres, Chris Rock, Janeane Garofalo, Bill Maher, Jay Leno, Louis C.K.). Devedesetih nastaje i TV serija Seinfeld koja je zapravo bazirana na stand up komediji opservacije njujorških komičara Jerryja Seinfelda i Larryja Davida pa se postepeno razvijala iz toga i postala verovatno i najuspešniji sitkom ikada, što je opet povratno uticalo na dalji razvoj stand up komedije prema većoj raznovrsnosti i široj-svetskoj zastupljenosti, pa tako u Britaniji nastaje nova generacija stand up komičara poput Billa Baileya, Dylana Morana, Eddija Izzarda, Jimmija Carra, Ross Nobla ... Ovaj način pisanja i izvođenja komedije je inače najbliži pozorištu i verovatno se radi o najneposrednijem (i što ne reći najjeftinijem) načinu komuniciranja umetnika sa publikom. Kao što rekoh, stand uperi često improvizuju, proučavaju reakcije publike i grade svoje nastupe tako što kroz često bezbroj pokušaka i pogrešaka dolaze do jedne celine sa kojom onda mogu da nastupaju i sa kojom mogu da očekuju uspeh. Iako možda sve to izgleda jednostavno, zamislite ipak koliko treba pogrešaka da bi se stiglo do uspeha, i zamislite koliko je to sati provedenih na bini, kada se znojiš a iz publike čuješ samo tišinu, kašalj ili kucanje čaša i flaša... Dakle stand up komedija nije nimalo laka i zaista zahteva izuzetno jake ljude, od kojih neki na kraju ne prođu baš najsrećnije.

Elem, iz navedenih razloga, uvek sam bio veoma skeptičan prema srpskoj verziji stand up komedije. Zašto? Zato što smo mi ipak teža sredina za adekvatan razvoj ove vrste umetničkog izražavanja. Šta je kod nas postojalo umesto klubova? Pa, kafane. Kafane sa pevaljkama, jagnjetinom i pivom. Na tim mestima će ipak pre izbiti tuča sa smrtnim ishodom i tu će neko pre potegnuti nož i odrobijati gada, nego čuti neku šalu na svoj račun... Zato bi eventualni stand up entuzijasti morali dobro da proračunavaju svoje nastupe i na kraju bi najverovatnije bili naivni, dosadni ili svedeni na popularnu zabavu (psovanje, pevanje, kreveljenje, podrigivanje, alkoholisanje, rabljenje seoskih motiva, naivnost,...) što se na kraju i desilo sa autorima koji su došli najbliže ovooj vrsti nastupa (Čkalja, Minimaks, Ljuba Moljac, Neša Leptir... ). U nekom lepšem sećanju su ostali Lane Gutović sa svojim Kabareom, Đorđe Balašević sa izletima u priču između pesama,  pa na kraju i Bora Čorba, koji nije bio loš ali na žalost nikada nije radio na ovoj vrsti izraza pa je većina onoga što je valjalo jednostavno zastarelo ili postalo banalno).

Koliko ja pratim, u novije vreme se srpski stand up počeo pojavljivati oko 2010. kada sam prvi put primetio srpske stand up komičare na radiju i televiziji. Za jednog sam čuo na B92 radiju (bio je slab) a jednog sam video na TV Fox ili već Prvoj TV (ne sećam se ali je bio sasvim solidan, čak vrlo dobar) ... Ali ni jednome nisam zapamtio ime! Na internetu sam u to vreme naišao na vest da je u KC Grad je 4. novembra 2010. održano Veče otvorenog mikrofona - takmičenje u stand-up komediji. Učesnici su imali priliku da u 10-ak minuta svojim nastupom osvoje publiku i žiri. Prvo mesto osvojio je Aleksandar Perišić, drugo Nikola Živković "Džoni fazoni" dok je treća bila Marijana Ranđelović. Onda je Ivan Ivanović počeo da ih dovodi na svoje emisije, a i kod Marka Živića i kod Zorana Kesića je bilo toga. Mada je bilo i optužbi da neki srpski komičari prosto kradu i prilagođavaju tuđe-strane fazone ...

U principu je ipak bila potrebna neka masovnost a to znači da u Srbiji treba da radi bar 50 komičara da bi se dobilo petoro dobrih i dvoje sjajnih... I konačno u neko doba nastaje sajt standup.rs koji radi baš na popularizaciji i organizaciji stand up komičara - stand up komedija se od samog nastanka vezuje za slobodu govora, koja se izražava kroz humor. Organizacija Standup.rs je zadužena za osnivanje stand up komedije u Srbiji a komicari koji su prvi poceli da se bave ovom formom sada su već imena za koja se dobro zna. Najvažniji projekti ove organizacije su, pored nastupa komicara, StandUpFest – medunarodni festival stand up komedije, prvi klub komedije u Srbiji Ben Akiba (Beograd), emisija na kanalu Comedy central, festivali u Kragujevcu, Nišu, Budvi (partnerske saradnje), višegodišnje saradnje sa Zagrebom, Ljubljanom, Mariborom…Svaki nastup vezan za slobodnu produkciju, slobodu govora i kvalitetan humor se ne propušta. Troje pionira stand up komedije kod nas i komičari Standup.rs nastupili su na FreeDom festivalu u Pančevu 27. avgusta 2015. Saradnja Doma omladine u Pančevu i Standup.rs traje više godina, pa je zapravo ta saradnja dovela redovan program stand up komedije u grad Pančevo. Bašta Doma omladine je bila puna i ja koji sam se samo malo duže zadržao na strip izložbi (Deliblaticum - radovi sa avgustovske strip radionice Aleksandra Zografa u Deliblatskoj peščari) sam ostao bez mesta, pa sam sva tri nastupa (malo manje od dva sata) stajao sa strane.

Prvi je nastupio Nikola Silić. Njegov nastup je veoma dobar i - u želji da bude "edgy" - pomalo nervozan. Dobre su mu opservacije (kako je kad pređeš tridesetu, muško-ženski odnosi, turisti iz Japana u Budvi na moru, baka vs. baba, gej klubovi, razočarenje roditelja, fudbal,...) i svideo mi se mračno-crni/splatter humor koji na momente koristi (fetusi za ispite na medicinskom fakultetu, Nik Vujičić, Novak Đoković...), ali je problem u toj nekoj Silićevoj samosvesti tokom nastupa. Na primer, ne par mesta Silić ukazuje na "sjajno mesto za aplauz" koji je publika propustila, što je možda zanimljivo pomenuti jednom, da bi se ukazalo na neuspeo fazon, ali kada to ponoviš više puta onda ulaziš u neki čudan odnos sa publikom u smislu da ova možda nije dorasla što opet nije baš fer... I glupo je to što su česte psovke (Silić to i kaže na početku nastupa, za one koji će se možda uvrediti) ali je svakome ko gleda malo dublje jasno da su ove samo poštapalica koja - ako je previše koristiš - menja sav (ipak umetnički) nastup na prizemnu i banalnu stvar. Ipak sve u svemu, ovo je bio vrslo dobar nastup i ne mogu da kažem da sam za tih tridesetak minuta naišao na neko baš baš slabo mesto. Dakle, preporučujem vam da pogledate Silića kad budete u prilici. I još nešto, nemojte se previše oslanjati na snimke na YouTubeu, ti snimci prosto nisu reprezentativni i uživo je sve ovo sto puta uverljivije i generalno bolje.

Jelena Radanović nam je predstavila svoj odlično razrađen self depreciating humor. Dakle, ova studentkinja sociologije prepričava nam svoje urnebesne doživljaje iz života. Mešaju se lucidne opservacije (facebook doživljaji, reality zvezde, sponzoruše, propaliteti koji je muvaju, ljubavni odnosi, stalking, internet komentari, lični kompleksi, slanje privatnih poruka preko interneta, domaći rep, Elitni Odredi vs. srpski tajkuni, mobilni telefoni,...) i ispovesti jednog klošara (siromaštvo, neslanaženje, poređenje sa uspešnijima, razočarenje familije, turizam kad si siromašan, ubice i silovatelji, bezbednost devojaka, ...). Sve ovo je veoma lično i baš kao i najbolji self depreciating humor iskreno - sve udara jednako u glavu i u srce. Ono što mi se nije svidelo je to što je Jelena na momente pozajmljivala fore koje kao da smo već negde čuli ("moji kompleksi imaju komplekse" i sl.) mada u doba interneta je teško izbeći neke fore, dok neke druge opet moramo prihvatiti kao  deo neke opšte kulture ... Ipak, bio je ovo odličan nastup i Jelena me je podsetila na masu ljudi koje znam i ukazala mi na to da se mnoge - inače teške - stvari lakše podnose kada se umeš nasmejati i kada ne sve uzimaš previše ozbiljno. Nemojte propustiti njen nastup ako budete u prilici da ga posetite!

Zvezda večeri je bio Srđan Dinčić. Iako su mi njegovi snimci koje je postavljao kao Sablasni Kosač bili potpuno bezvezni, vremenom je iz njega ipak nastao sasvim solidan komičar. Odmah po izlasku na binu je pokazao da ume da ispriča fazon - na temu ponašanja u saobraćaju - ali je poenta njegovog nastupa zapravo u priči oko samog fazona koja je mnogo šira i zanimljivija. I tu se zapravo uvidi razlika između profesionalca i amatera. Amater ima određeni broj fazona koje pre ili kasnije iskoristi, ispuca se i tu je kraj. Profesionalac ume da iz jednog fazona izmuze deset-petnaest minuta urnebesne zabave. Tako je Dinčić uspeo da - bezazleni fazon o umiranju kućnih ljubimaca tj. hrčaka - razvuče do neslućenih visina i da pritom ostavi publiku u konvulzijama smeha. Jednako dobar mu je deo nastupa posvećen komšiluku - komšija krajišnik, komšija penzos,... - u zgradi u kojoj živi. Izuzetno mu dobro ide i taj neki nadrealistični humor (lov uz pomoć jo-jo igračke, svinje na aero-mitingu, ...), a ima i fantastičan i veoma prirodan odnos sa publikom (koja je ove večeri u Pančevu bila lepo raspoložena ali i vema pristojna). Inače Dinčić je jedini ove večeri uneo malu dozu politike i čak je pomenuo i SNS (Kućne majstorije - Jagoda Beko tj. kako je nastao SNS) i Vučića! (zapravo i Jelena Radanović pre njega, ali ona tek kao malu fusnoticu). Bilo je još dosta odličnih fazona (mravi, glupa pitanja TV voditelja, naslovi u hronici, sport u Srbiji, rođenje deteta, međuljudski odnosi,...). A ono što daje posebni šmek njegovom nastupu je i to što u toku nastupa, sasvim prirodno, ume da se vrati na fazon koji je ispričao dvadesetak minuta ranije (pri čemu ga koristi kao neku referencu). Dakle Dinčić je sasvim opravdao renome i poziciju svezde večeri. Bio je lepo samouveren, prirodan u nastupu i odnosu sa publikom, njegov nastup je bio ravnomerno uspešan i nema preslabih delova i na kraju ume ne samo da zabavi publiku već i da je nasmeje do suza. Obavezno posetite njegov nastup kad god budete u prilici!

Iako sam imao veoma, veoma, niska očekivanja, nastup srpskih stand up komičara na ovogodišnjem FreeDom Festivalu je bio odličan. Bilo je to tri puta po tridesetak minuta fantastične zabave koju bih preporučio svima. Drago mi je što je srpski stand up konačno zaživeo i nadam se da će srpski promoteri i menadžeri uvideti potencijal ove vrste zabave i da će stand up biti mnogo više zastupljen kako u brojnim drugim gradovima tako i na drugim festivalima, manifestacijama i klubovima po Srbiji i regionu.
Janko Takač