Park fest u Užicu (31. jul – 02. avgust 2015.)

          Manifestacija Park fest se održava već šestu godinu zaredom, obično u trećoj ili četvrtoj sedmici jula meseca. Za razliku od prošle godine, kada se festival poklopio sa sličnim dešavanjem na Zlatiboru, ovaj put, termin je bio jedinstven, jer nije bilo većih događaja u ovom delu Srbije.
          Fest je trajao dva dana, izvođači su bili podeljeni na dva stejdža (Main stage – pop/rock/rap sastavi i Fire stage – elektronska muzika). U našem izveštaju akcenat će biti na dešavanjima sa Main stage-a pošto je to muzika kojom se inače i bavimo.

I dan

          Prvi dan bio je određen za nastupe neafirmisanih demo izvođača. Na početku moram istaći da mi nije najjasniji kriterijum odabira bendova, jer pojedini imaju albume iza sebe, dok neki nastup zasnivaju na principu „jedna naša i deset obrada“. Takođe, nigde nije bio istaknut redosled ovih izvođača, a organizatori su imali problema sa otkazivanjem, jer nekim bendovima nije odgovarala satnica i redosled po kome je trebalo da nastupe.

          Elem, sve je počelo u nekih 20:00h. Na binu su prvo izašli klinci koji su svirali ex-yu pop/rock stvari. I pored raspitivanja kod malobrojne publike, ne dobih odgovor kako se zovu, a jedina informacija (za čiju tačnost nemam nikakvu garanciju) je da su to klinci iz muzičke i da su bili ubačeni naknadno nakon otkaza No Etna iz Kosjerića.


          Već je počeo da pada mrak kada su na binu izašli momci iz Uzemljenja. Rok četvorka iz Beograda na prve taktove pokazuje da se radi o odlično usviranom bendu, lista je bila sastavljena od isključivo autorskih stvari sa debi albuma „Mehanizam“. Imao sam priliku da slušam album već ranije i u pojedinim pesmama se vidi da su određenim aranžerskim rešenjima putem lajv nastupa pokazali da je tu bilo još prostora za napredak. Mada, kasnije, u neformalnom razgovoru sa frontmenom, dobio sam informaciju da je album uglavnom imao za cilj da predstavi bend onakav kakav je na sceni, bez sintija, bek vokala, raznih efekata i peglanja u produkciji. Ostaje samo žal što su nastupali tako rano, u momentima kad se prostor tek ispunjavao, pa je Uzemljenje čulo nešto više od pedesetak ljudi (ako se izuzmu ljudi iz drugih bendova, koji su nesebično podržavali kolege na sceni).

          Sledeći se užičkoj publici predstavljaja Happy Hour, hevi metal bend iz Herceg Novog. Za bend sam čuo početkom ove godine, preslušavajući njihov singl „Poslednji dan“. Ja nemam ni jednom bendu ništa da zamerim što se tiče svirke i tog tehničkog dela, ali volim kad zapucam na neki fest da čujem autorske pesme. Znam da je kriza, iole ozbiljne produkcija košta boga oca a na drugoj strani interesovanje za autorske bendove je mizerno i kod publike a i vlasnika lokala, kojima jedino bendovi „Sviramo sve i svašta“ donose lovu.

          Nakon metalaca iz Crne Gore, na red dolazi domaći Ubrzo Potom. Iako su mi na neki način sugrađani, ovo je bilo premijerno slušanje sa moje strane. Ono što bih mogao da kažem za njih, je da su od samog starta uspeli totalno da me zbune. Bilo je tu dosta soliranja, instrumentala, eksperimenata… ali trebalo je da prođe pola svirke da skontam kako je na bini vokal iz drugog benda (Ognjen iz Regulatora). Naime, saksofonista i pevač, Matija Simeunović, bio je odsutan iz zdrastvenih razloga, a Ognjen je doprineo da Ubrzo Potom doživim dosta drugačije, nego što je to na njihovom EP albumu „Mravinjak“. Dosta energičan i na mahove ekscentričan nastup nije ostavio ravnodušnim lokalnu publiku, koja je verovatno bila i najbrojnija u tom trenutku. Kao što sam već na početku rekao, Ubrzo Potom su kod mene izazvali pomešane utiske i evo, ni dan nakon svirke ne mogu da dam neki iole razuman, argumentovan komentar. Ono što je evidentno, sviračkih umeća i veštine ne fali, jedino što ja zameram (to je možda i prednost sa neke strane) što ne mogu da ih zvukovno uklopim u neki pravac. Ima tu svega i svačega, ponekad i previše, i na momente se čini kako se ljudi prosto zajebavaju na bini. Ne znam kakve su im ambicije, al ono što očekujem je da neosporno sviračko umeće iskoriste u kreativnom planu i publici daju album koji će ih eventualno odvojiti od demo okvira.

         Ako me sećanje dobro služi, nakon jednih, dolaze drugi Užičani. Vulom je još jedan bend od kog znam stvar - „Ne budi me“. Pored ove već pomenute, izveli su još četiri autorskih stvari (As I go, Facedown, No Return, Dragonborn) od kojih su dve premijerno izvedene ovom prilikom što je i sam pevač naglasio.


          Nakon kraće pauze (mislim, negde oko ponoći) instrumente su nameštali bugarski rokeri iz benda Sevi. Po njihovim pričama između pesama skontah da sviraju turneju, da su bili po Grčkoj, Rumuniji, Italiji. Imaju dva albuma, sviraju mahom ljubavne pesme, na sreću zvuk je distanciran od masovnog upliva etno motiva sa tog ponedblja, nje previše „pop“, što sam očekivao kad sam video sinti na bini. Harizmatični ženski vokal je u pravom smislu frontmen, najavljuje pesme, komunicira sa publikom na engleskom i srpskom, traži da učestvuju na nekim opšte poznatim delovima (refreni i sl.). Svaka im čast na prevaljenom putu, a domaća publika je znala to da ceni, pa podrška i aplauzi nisu izostali.

          Već se bližio kraj prve večeri, sledeći na redu su bili bili beogradski alternativci Dingospo Dali. Mislim da su oni jedini bili od početka do kraja večeri, što u bekstejdžu, što u publici, družeći se i podržavajući ostale. Nisu bend čija je muzika moj fah, al Sandra ima „nešto“ zanimljivo u vokalu. Iako i oni furaju mahom autorske, mislim da bi trebalo da svoj rad iskristališu kroz jedno studijsko izdanje. Što se same svirke stiče, to je korektno uvežbano, slušljivo, a i ne bi bilo dobro da je drugačije ako se uzme u obzir koliko iza sebe imaju nastupa na značajnim festivalima u Srbiji i regionu.


          Za kraj je ostavljen RNDM iz komšijskog Čačka. I za njih sam čuo relativno skoro, putem takmičenja u Bunt rok mastersu: pre neki dan izašao im je prvi spot i singl „Opcije“. Nisam ostao do kraja iz tehičkih razloga, tako da sam ih slušao nekih desetak minuta. Momci su veoma mladi, na samom su početku, a već pokušavaju autorski da se izraze. Čuo sam zamerke tipa da imaju dosta grindejevskog u samom vokalu, da je sve ovo već sto puta odsvirano… Ima i istine, ali, mora se priznati da je na kreativnom planu teško restartovati samog sebe, izbrisati iz podsvesti sve što si u životu čuo, pa krenuti stvaranje od početka. Zaslužuju šansu. Pevač je (uostalom, kao i ostali) veoma mlad, pa se na momente oseti da mu nedostaje snage da sve izgura do kraja (pritom je zaposlen i na gitari), što se lako može rešiti sa više učešća bek vokala.

          Tako je završeno veče demo bendove, koje inače nije imalo takmičarski karakter. Ono gde generalno zameram organizatorima je što večeri nisu malo „izmešane“ u pogledu rasporeda. To bi bilo bolje za njih, a naročito za mlađe bendove koji bi onda svirali pred znatno većim brojem ljudi. Tako je prvo veče pratilo konstantno 100-200 ljudi (i pored toga što je ulaz bio samo „tesla“), a drugo, verovatno deset puta više.


II dan

        
          Početak drugog dana je najavljen za pola osam, ali smo očekivali da će sve malo kasniti. Odmah se videlo da će veče biti dosta posećenije u odnosu na prvo, što se po samim imenima dalo i očekivati. Mojom nemarnošću nismo stigli na Regulator, već tek na drugi bend, ZAA iz Kruševca. Bend koji je sasvim nečujno, bez neke velike pompe, super reklame… za 7-8 godina postojanja dobio laskav epitet koncertne atrakcije, kako u Srbiji, tako i susednim zemljama. Mnogo svirki, nemala diskografska aktivnost (tri albuma, jedan ep, dupli singl…) verovatno su  razlozi zašto imaju publiku gde god da odu, bez obzira što su iz unutrašnjosti. U njihovoj muzici nema šta nema. „Crossover“, odrednica koja nas spase dodatnog objašnjavanja i izgubljenih redova. Šalu na stranu, i večeras u Užicu smo mogli da slušamo muziku koja egzistira od daba, regea, upliva džeza, roka, čak i panka. Prijatno osveženje za domaću publiku (mislim da im je ovo prvi put Užicu), sastav koji vas ne ostavlja ravnodušnim sve i da ne znate nijednu njihovu stvar. Komuniciranje instrumentima, eksperimentisanje i poigravanje sa različitim žanrovima… verovatno je put kojim Kruševljani tragaju za svojim identitetom i autentičnošću. A pošteno su i preznojili publiku. Nek dođu opet.


          Who See i Bad Copy su večeras privukli veliki deo publike, naročito mlađe populacije gde je ova muzika masovno prihvaćena. Oba hip hop sastava su svakako trenutno jako aktuelna, te su deo gotovo svih festivala po Srbiji i okolini. Pošto hip hop nije sfera mog interesovanja iskoristio sam priliku da malo odmorim uz konstataciju da su WS i BC definitivno napravili dobru atmosferu.
        
          Nakon njih na redu su bili 357. Ako se ne varam, već su bili jedne godine na Park festu. Očigledno je da u ovom delu Srbije ima jako fan uporište, jer su oba puta napravili energične svirke, pune šutki, zajedničkog pevanja sa publikom, bakljada i sl. Kao pasivni posmatrač koga ovo ne interesuje previše, nestrpljivo sam čekao da završe i da konačno počnu Bjesovi. Broj prisutnih se očekivano počeo smanjivati. Međutim, na scenu izlazi neki bend sa devojkom  na akustičnoj gitari, što je donekle izazvalo negodovanje prisutnih koji su mahom ostali zbog Bjesova. Bez želje da potcenim bilo čiji rad, sklonio sam se na stranu da sačekam svoj omiljeni bend. Zaista nisam slušao šta su svirali, ali neki lik na bini je jedno 85 puta ponovio „Dobro veče Užice, dobro veče Srbija“. Razumeo bih da je to radila ona cura, za koju sam kasnije saznao da je Kanađanka, ali, mislim da među članovima benda ima Srba pa ne kontam. Kako god, to je bilo užasno iritantno.


          Nešto pre 00:03h izlaze Bjesovi na oduševljenje preostale publike. Ekipa iz Gornjeg Milanovca je sigurno najveće gitarsko ime ovogodišnjeg festivala. Nastup je otvoren sa obradom Aikido (Braća Left), da bi se nastavilo nizanjem pesama iz svih perioda postojanja: Avioni pevaju, Vreme je, Sve će se doznati, Vraćam se dole, Kad se ruke moje vezane razdvoje, Ustaj majko zemljo… zatim neizbežbne: Čak i da mogu, Bolje ti, Kiša… Nakon četvrte-pete stvari, na binu je pozvao sugrađanina Gila iz Morbid Cow. Ukratko, prisutni su mogli da vide ono što se očekuje od njih – profesionalnost, predanost i maksimum. Naravno, mnogi od prethodnog dana su mogli da ostanu, vide i poslušaju čas. Čas kako se postaje veliki i dobar bend. Trajalo je manje od sat vremena, termini su bili odavno probijeni, a čini se da je publika imala snage za još onoliko. Na kraju je Zoran prihvatio da za kraj odsvira još jednu stvar (ubij me ako se mogu setiti koja bi), da bi se potom strpljivo fotkao i ćaskao sa fanovima.

****


          Na kraju da sumiram utiske. Novine je da su organizatori obezbedili kamp za posetioce, odmah pored Đetinje, u neposrednoj blizini održavanja svirki. Festival je multižanrovski, nudi za svakog ponešto. Takođe, postoje i sportska takmičenja gde su za pobednike obezbeđene vredne nagrade od strane sponzora. Za fest je već čulo dosta ljudi van naše zemlje, za 5 godina je dovedeno 50% najzvučnijih muzičkih imena sa ex-yu prostora, ali, nadležni ne treba da se zadovolje ovim. Mesta za napredak uvek ima. Užice zaslužuje ovakav događaj jer, nije samo grad trube, komplet lepinje i pršute kako sam to rekao u prvom javljanju za HC. To su stereotipi, a upravo ih je porušio ovaj festival, makar samo u ta dva dana trajanja.

Dejvid