Spomenik Majkl Džeksonu: Odavanje pošte kulturi koje nema
Helly Cherry
Domaća kinematografija, prosto, mora da postoji.
Ne, loše sam ovo napisao. Zna se šta se jedino MORA u životu, daleko bilo, a domaća kinematografija bi, eto, TREBALO da postoji.
Kao protivteža opštoj poplavi nekulture, prema kojoj su one poplave od maja prošle godine tek blaga izlivanja vode iz korita, kao fenjer u tunelu gde vozova odavno nema – ali kao da nema ni izlaza na njegovom kraju.
Kao što je bitno da postoji i neka, kakva-takva, urbana muzička scena. Kao što je bitno literarno izdavaštvo u zemlji sa velikim brojem funkcionalno nepismenih. Bitno je i što ovaj klinac sa sprata ispod mene i dalje uporno pokušava da odsvira na gitari onaj napaljivi, a pomalo tupavi rif iz “Eye of the Tiger”. Pokušava tek nekih godinu dana, ali još nije prešao na “Leksington” bend, ili kako se to već zove – a i to je nešto.
Klinci koji uče da crtaju grafite na oronulim zidovima doma kulture, i oni su bitni. Ne one vulgarnosti, već slike Dilana i Gruča, Bowie-a i Chaplina. Osvanuo je nedavno i Axl Rose, iz vremena kad nije ličio na teretni voz, eto blage rime.
Kakve veze imaju opisi mog komšiluka sa filmom Darka Lungulova?
Pa, siguran sam da bi Darko razumeo ovakav uvod.
Dakle, film, kao umetnost, kod nas liči na bivšeg fudbalskog asa, koji sad provodi dane u seoskoj kafani i za par piva priča kako je mogao da igra u “Barseloni”. “Nedostatak sredstava” se tu uvek javlja kao jedno od mogućih objašnjenja zašto nam filmovi liče na tog bivšeg fudbalskog, a sada kafanskog asa.
U zemlji u kojoj se većina ljudi tek maglovito seća da imaju nekog ministra kulture, i to mahom kao nekog ko ima trofaznu frizuru i maše dirigentskim štapićem, svaki autorski rad na polju umetnosti mora da bude ispoštovan.
Dakle...
“Spomenik Majklu Džeksonu” je priča smeštena u mali, vukojebni grad negde u Srbiji. Većina kadrova podseća na onu emisiju “Zadnja Kuća Srbija”, mnogo više nego na igrani film.
Lokalni “brica”, Marko (solidno tumačenje Borisa Milivojevića), želi da vrati nekako svoju još malo pa bivšu ženu Ljubinku (odlična Nataša Tapušković), i učini nešto za svoj grad. Sveprisutni Dragan Bjelogrlić tumači prevremeno penzionisanog majora avijacije, Dušana, koji održava davno opusteli lokalni aerodrom.
Svima njima nedostaju samo majice sa natpisom “Tranzicioni Luzeri”.
Ljubinki se smeši odlazak u Nemačku i udaja zbog papira za nekog Ota, dok radi u kladionici gde je sede glave (jer mladih u tom mestu nema) čekaju pre početka radnog vremena, uz komentare tipa “požuri, Ljubinka, počeše Englezi”.
Branislav Trifunović, u ulozi ljigavog predsednika opštine (ovo je pleonazam: SVAKI predsednik opštine u Srbiji je ljigav) želi da onemogući sprovođenje u delo bizarne Markove ideje koja bi mogla da privuče turiste u njihovo mesto – ideje o izgradnji spomenika “kralju popa”, Majklu Džeksonu.
Sve se to događa neposredno pre smrti ovog pevača.
Srbija, zemlja u kojoj je podignut spomenik Rokiju Balboi, a potpisnik ovog teksta ima ideju da se isti podigne i Zagoru, u centru Obrenovca, idealno je mesto za ovakve očajničke pokušaje da se kapital sa strane, putem turizma, ulije u nju.
Ovde je život ionako davno postao nešto nadrealno, oslonjeno na sećanja o slavnoj prošlosti i preplašeno neizvesnom budućnošću u koju nas vode slepci.
Lungulov to sjajno kadrira, i vodi priču ka, na žalost, očekivano tragičnom kraju. Nema mesta snovima, ne ovde, čak ni kad se radi o snu jedne devojčice vezane za invalidska kolica, kojoj je Majkl Džekson jedino svetlo i svrha postojanja.
Toni Mihajlovski standardno dobro glumi Makedonca koji treba da izlije spomenik u bronzi, sakupljenoj sa otpada. On je zadužen za ne baš česte duhovite scene u filmu.
To je jedna od par stvari koje mi se baš nisu dopale u njemu. Sižejna linija filma otvara brojne mogućnosti za iskričavost našeg karakterističnog, endemskog humora, a tu kartu radnici na filmu nisu dovoljno iskoristili.
Možda im to nije ni bila namera. Režiser je film posvetio svom ocu, a etiketa “komedije” je verovatno trebalo da bude prelepljena onom koja objavljuje “drama”.
Ne sviđa mi se ni uporno insistriranje domaćih autora na tragičnom završetku, kao da jedino takav nosi u sebi poruku i poentu dela.
To je, naravno, moje lično mišljenje. Ne znači da se vama, ako ga niste već gledali, neće ni dopasti.
Ne mora svako delo ni da izaziva „pro” i “contra” rasprave niti podele.
Nekad je dovoljno da delo učini da se konzument istog ZAMISLI.
O tome gde živi, recimo.
Bronzana statua “kralja popa”, u zemlji koja nestaje, bi mogla da bude vrhunska, urlajuće sarkastična a nema metafora tog i takvog života.
Milan Katić
Ne, loše sam ovo napisao. Zna se šta se jedino MORA u životu, daleko bilo, a domaća kinematografija bi, eto, TREBALO da postoji.
Kao protivteža opštoj poplavi nekulture, prema kojoj su one poplave od maja prošle godine tek blaga izlivanja vode iz korita, kao fenjer u tunelu gde vozova odavno nema – ali kao da nema ni izlaza na njegovom kraju.
Kao što je bitno da postoji i neka, kakva-takva, urbana muzička scena. Kao što je bitno literarno izdavaštvo u zemlji sa velikim brojem funkcionalno nepismenih. Bitno je i što ovaj klinac sa sprata ispod mene i dalje uporno pokušava da odsvira na gitari onaj napaljivi, a pomalo tupavi rif iz “Eye of the Tiger”. Pokušava tek nekih godinu dana, ali još nije prešao na “Leksington” bend, ili kako se to već zove – a i to je nešto.
Klinci koji uče da crtaju grafite na oronulim zidovima doma kulture, i oni su bitni. Ne one vulgarnosti, već slike Dilana i Gruča, Bowie-a i Chaplina. Osvanuo je nedavno i Axl Rose, iz vremena kad nije ličio na teretni voz, eto blage rime.
Kakve veze imaju opisi mog komšiluka sa filmom Darka Lungulova?
Pa, siguran sam da bi Darko razumeo ovakav uvod.
Dakle, film, kao umetnost, kod nas liči na bivšeg fudbalskog asa, koji sad provodi dane u seoskoj kafani i za par piva priča kako je mogao da igra u “Barseloni”. “Nedostatak sredstava” se tu uvek javlja kao jedno od mogućih objašnjenja zašto nam filmovi liče na tog bivšeg fudbalskog, a sada kafanskog asa.
U zemlji u kojoj se većina ljudi tek maglovito seća da imaju nekog ministra kulture, i to mahom kao nekog ko ima trofaznu frizuru i maše dirigentskim štapićem, svaki autorski rad na polju umetnosti mora da bude ispoštovan.
Dakle...
“Spomenik Majklu Džeksonu” je priča smeštena u mali, vukojebni grad negde u Srbiji. Većina kadrova podseća na onu emisiju “Zadnja Kuća Srbija”, mnogo više nego na igrani film.
Lokalni “brica”, Marko (solidno tumačenje Borisa Milivojevića), želi da vrati nekako svoju još malo pa bivšu ženu Ljubinku (odlična Nataša Tapušković), i učini nešto za svoj grad. Sveprisutni Dragan Bjelogrlić tumači prevremeno penzionisanog majora avijacije, Dušana, koji održava davno opusteli lokalni aerodrom.
Svima njima nedostaju samo majice sa natpisom “Tranzicioni Luzeri”.
Ljubinki se smeši odlazak u Nemačku i udaja zbog papira za nekog Ota, dok radi u kladionici gde je sede glave (jer mladih u tom mestu nema) čekaju pre početka radnog vremena, uz komentare tipa “požuri, Ljubinka, počeše Englezi”.
Branislav Trifunović, u ulozi ljigavog predsednika opštine (ovo je pleonazam: SVAKI predsednik opštine u Srbiji je ljigav) želi da onemogući sprovođenje u delo bizarne Markove ideje koja bi mogla da privuče turiste u njihovo mesto – ideje o izgradnji spomenika “kralju popa”, Majklu Džeksonu.
Sve se to događa neposredno pre smrti ovog pevača.
Srbija, zemlja u kojoj je podignut spomenik Rokiju Balboi, a potpisnik ovog teksta ima ideju da se isti podigne i Zagoru, u centru Obrenovca, idealno je mesto za ovakve očajničke pokušaje da se kapital sa strane, putem turizma, ulije u nju.
Ovde je život ionako davno postao nešto nadrealno, oslonjeno na sećanja o slavnoj prošlosti i preplašeno neizvesnom budućnošću u koju nas vode slepci.
Lungulov to sjajno kadrira, i vodi priču ka, na žalost, očekivano tragičnom kraju. Nema mesta snovima, ne ovde, čak ni kad se radi o snu jedne devojčice vezane za invalidska kolica, kojoj je Majkl Džekson jedino svetlo i svrha postojanja.
Toni Mihajlovski standardno dobro glumi Makedonca koji treba da izlije spomenik u bronzi, sakupljenoj sa otpada. On je zadužen za ne baš česte duhovite scene u filmu.
To je jedna od par stvari koje mi se baš nisu dopale u njemu. Sižejna linija filma otvara brojne mogućnosti za iskričavost našeg karakterističnog, endemskog humora, a tu kartu radnici na filmu nisu dovoljno iskoristili.
Možda im to nije ni bila namera. Režiser je film posvetio svom ocu, a etiketa “komedije” je verovatno trebalo da bude prelepljena onom koja objavljuje “drama”.
Ne sviđa mi se ni uporno insistriranje domaćih autora na tragičnom završetku, kao da jedino takav nosi u sebi poruku i poentu dela.
To je, naravno, moje lično mišljenje. Ne znači da se vama, ako ga niste već gledali, neće ni dopasti.
Ne mora svako delo ni da izaziva „pro” i “contra” rasprave niti podele.
Nekad je dovoljno da delo učini da se konzument istog ZAMISLI.
O tome gde živi, recimo.
Bronzana statua “kralja popa”, u zemlji koja nestaje, bi mogla da bude vrhunska, urlajuće sarkastična a nema metafora tog i takvog života.
Milan Katić