Kada je dirigent hora „Viva Vox“ pozdravila publiku u Banovini i pitala nas da li smo spremni za ovo što nas čeka, iskreno malo sam zakovrnula očima na tu prepotentnost. Mislim, znam da su pevali u Ujedinjenim nacijama i to, ali baš sad... Do treće pesme sam kompletno promenila mišljenje i treba još više da se nafuraju.
   
Pred najpunijom Banovinom ikada, red koji se čekao 50 metara na ulazu, razgrabljivanje karata od preprodavaca za one koji nisu uspeli da ih nabave tri dana pred koncert, gledala sam i slušala najbolju tezgu ikada u životu i sigurno će ostati najbolja, jer ovo nije obična tezga, ovo je sasvim nova percepcija i konceptualni prikaz muzike koju slušamo. Svojim glasovima ova grupa mladića i devojaka na sasvim novi način donosi muziku iz naših plejlista. Nemam običaj da prepričavam koncert ali sam u ovom slučaju odlučila da memorišem u notepad spisak pesama jer moram na neke posebno da se osvrnem, a ne bih da nešto ispustim.

Energičnom „By the Way“ od RHCP već su pokazali da imaju opasnog bitboksera u svojim redovima, kome ovom prilikom odajem posebnu čestitku jer je od početka do kraja izneo koncert na svojim ustima, da ne kažem plećima. „Paradise“ je već bila grandiozna, ja inače ne volim Coldplay ali u ovom slučaju sasvim prigodna. 

Onda su krenuli „Srce“ i tu mi je već bilo savršeno. Namerno nisam htela da tražim njihove setliste, načula sam tu i tamo šta pevaju, htela sam da budem iznenađena do kraja. I jesu me do kraja nekoliko puta baš iznenadili. Ovom pesmom su me potpuno kupili, to je jedina pesma na srpskom koju pevaju (osim one „Ajde Jano“ na bis) i njihova interpretacija me toliko dirnula, emotivno, umetnički, patriotski, ne znam. SVE!!!

Onda je usledila „Bohemian Rapsody“ koju su razvalili, sa sve solistom koji je posle i na bis pevao „Show Must Go On“, teatralno kompletno, fantastično. I da nabrojim „Chandelier“, Totova „Africa“, standard „Feeling Good“, „End of Time“ od Beyonce i onda jedna od najboljih interpretacija pesme „Always Look on the Bright Side of Life“,  gde je dečko najfinijim britanskim kokni engleskim, šaljivim, neodoljivim skoro naterao publiku da peva, klapće i zvižduće sa njima ali suzdržali smo se, ipak nije to tek neki običan dripački koncert. Zatim su prešli na hardkor deo repertoara na kojem se nalaze „Jeremy“, „Chop Suey“, „Smells Like Teen Spirit“, „Du Hast“, splet najvećih hitova grupe „Prodigy“ tako dobro aranžerski odrađen, ne znam ko to radi ali svaka čast na tome, toliko pažnje je posvećeno detaljima, dinamici, zato i sve zvuči tako dobro.
   
Završili su sa meni možda najboljom „Killing in the Name“ i za kraj, a ko nego Metalike i „Enter Sandman“. Znači, kontam da više od pola publike po mojoj slobodnoj proceni nije ni fan ovih bendova, možda su neke pesme tu i tamo načuli, ali valjda prepoznaju da oni to mnogo dobro rade i zato podržavaju. Ne želim da mislim da je u pitanju fensi ili hipstersko pomodarstvo, mada ako jeste nije ni važno. Sve pohvale za svakog solistu ponaosob, sve pohvale za tim u kompletu, za energiju koju su prštali to veče na sve strane i pokazali da se rad isplati. Nema ništa lako ni odmah. Volela bih da ostanu moderni, da se ne utope u neke klišee, ovako su baš kako treba sa sve starkama i hedbengovanjem.

Veče završavamo u „Black Stage“ na koncertu bugarskog „Granuloma“ i našeg „Chromatica“. Vruće unutra ali nije sprečilo fanove da slušaju ove fantastične metalce, koji su stvarno otprašili svoj repertoar odlično i bez ostatka. Promovišući svoj album „Tiho“ i nekoliko covera metal/hevi/rok standarda, sa izuzetnom pevačicom Nađom. Odavno nisam čula tako jak i dobar vudstok vokal, sa lakoćom i emocijama.
Stižem kući da saznam da je Marija Serdar pobednica Pinkovih Zvezdica, ako nekog to uopšte još i zanima.

txt: Olja Wagner
foto: Predrag Popović