Priče o spotovima (5): Šišarke feat. Wolfy - Mrdačica guze
Helly Cherry
Ovaj „sexy music video“, kako su ga autori imenovali u opisu videa na „Ju Tjubu“, ekstreman je primer za sve ono što se danas predstavlja kao rokenrol na našim prostorima i zbog toga je dobar parametar po kojem možemo da sagledamo sve druge koji se koriste istim tehnikama da pridobiju svoju publiku.
Kada kažem „rokenrol“, mislim na samu ideju koja se nalazi u raznovrsnim muzičkim žanrovima, od bluza do metala. Za mene je rokenrol uvek bio način života, jedna urbana filosofija koja vaspitava i neguje prave vrednosti u ovom svetu – slobodu, emotivnost, buntovništvo. Već odavno rokenrol nije samo muzički pravac iz pedesetih, danas je on čitava kulturološka konstanta koju možete prepoznati i u drugoj umetnosti: u Tarantinovim i Gaj Ričijevim filmovima, u prozi Irvina Velša i poeziji Srđana Valjarevića, u Banksijevim grafitima... Rokenrol simbolizuju neki predmeti, (kožne jakne, električne gitare, nakit, motori...) a ta predmetnost se lako iskorišćava i u drugim kontekstima, na šta računaju reditelji ovakvih i sličnih spotova. Oni posmatraju rokenrol kao robu. Zanemaruju sve njegove kulturološke vrednosti i eksploatišu onaj zabavljački aspekt.
Naša je obaveza kao publike, kao pravih ljubitelja i posvećenika ovoj muzici, da se odupiremo svim podvalama i manipulisanjem vrednostima rokenrola za koje su se generacije umetnika borile. To znači da moramo da prepoznamo svaki vid njegove zloupotrebe i da ne dozvolimo takvim bendovima da dobijaju publicitet i mogućnosti za nastupe, pored toliko dobrih autora koji ne dobiju šansu da sviraju pred većom publikom. Ako izgradimo jasan kritički sistem i postavimo neka očekivanja od autorskih bendova, tako će i sama scena bolje funkcionisati i publika će povratiti svoju ulogu.
„Svirački spotovi“, u kojima vidimo kako muzičari sviraju pesmu koju slušamo, imali su svoj praktičan smisao kada nije postojao internet i samo muziciranje je bilo nedostupnije, instrumenti su bili poput relikvija, ljudi su sedeli pred televizorom iščekujući spot svog omiljenog benda kako bi videli te ljude u njihovom nastupu. Danas, ukoliko ne postoji neka idejna veza i čvrsta motivacija za takve scene, ti spotovi su uglavnom pozerski. Bendovi reklamiraju sebe, muzičke kuće koje su im obezbedile opremu, svoje dizajnere i stiliste, a ujedno i snimaju gomilu nepotrebnog materijala koji privikava publiku da bude zabavljena, a ne da razmišlja o sadržaju i idejama pesama. Spot za pesmu „Mrdačica guze“ (naslov numere sasvim dovoljno govori) benda „Šišarke“ u sebi ima sve one znake po kojima ćemo razlikovati „mućak“ od pravog rokenrola.
Ako poslušate uvodne rifove, oni trešte kao da su „Šišarke“ neki hard rok bend, ali njihova turbo-folk priroda se otkriva od prvih otpevanih stihova. To je dokaz da nije samo muzika to što neki bend određuje kao rokenrol. Postoji mnogo sastava koji koriste tvrd zvuk u svojim numerama, ali su im teme pesama srodne sa narodnjačkim idejama, a to su sve zapravo ovce u vučijoj koži. „Šišarke“ su zasigurno jedan od takvih bendova, jer ako poslušate njihove druge, nešto manje banalne, ali i dalje potpuno besmislene pesme, uočićete da su mnoge od njih sličnog stila. Ako na isti način svirate i pevate o socijalnim temama u mrdačici guze (?!), to znači da negde ozbiljno grešite.
Drugi parametar je pomenuto poziranje sa instrumentima. Da nema tih kadrova na bubnjeve i nikad prevaziđenog krupnog plana na gitaristu dok solira, ceo spot bi kružio oko lica pevača i gomile skupo plaćenih ženskih pozadina koje se mrdaju kao da su na tehno žurci. Sviranje ne bi trebalo da se koristi kao sirovina za popunjavanje rupa u ionako praznoj sadržini jednog spota. Publika uvek mora da se pita: zašto nam prikazuju kako sviraju? Mi već čujemo pesmu, nema potrebe da nam se to i vizualizuje, osim ukoliko postoji neka ideja u tome, a ne puko popunjavanje materijala.
Na primer, zapitajmo se zašto bismo u jednom spotu gledali gomilu razgolićenih žena? Rokenrol šezdesetih godina je pratio seksualnu revoluciju na zapadu, doneo je novu modu oblačenja, osvojio je slobodu u jednom segmentu života koji je tada bio zatvoren. Danas su i dnevne novine pune pornografskih slika, a šta sve može da se vidi na televiziji svedoči da odevanje i razgolićavanje više nije pitanje slobode nego estetike i etike. Zbog toga nema nikakve sadržine u tome što vidimo sve te golišave devojke kako se uvijaju oko muzičara. U redu, u ovom slučaju, ako zanemarimo koliko je samo imbecilno napraviti takvu pesmu, to je možda motivisano zbog specifičnosti tematike pesme, ali pomislite na sve druge spotove bendova koji se predstavljaju kao rokeri u kojima se žene na sličan način koriste kao rekviziti. Nije problem u tome što su devojke bez odeće, već što se fokus stavlja baš na njhove grudi i pozadinu, čime se nameće vizuelni obrazac iz turbo-folk sveta. Zato u svakom spotu gde postoji očit krupan kadar na ženske grudi, noge ili zadnjicu, dobro se zapitajte zašto je tu i za kakvu vas publiku smatraju. Zapitam se kao muški pojedinac da li režiseri takvih spotova namenski računaju na moju pohotnost zbog koje ću ga odgledati još neki put... pa ljudi, ovo je era interneta, kad mi se gledaju spotovi, ne tražim pornografiju, za takav sadržaj već imam omiljeni sajt. Možda sugerišu ženskoj publici da su rokeri i dalje kul i da i one mogu da budu deo tog sveta na ovaj način. Šta god da su njihove namere, naša je obaveza da prozremo podvalu, čak i kada ona nije upadljiva kao u ovom spotu.
Ako imate svest o ova tri šablonska mesta u spotovima na našoj sceni, biće vrlo teško da vam iko podvali nešto nekvalitetno kao rokenrol. To je znak i za same bendove da dobro promisle šta za njih znači željeni muzički video i ko može da bude autor istog. Ukoliko pogledate produkciju koja potpisuje ovaj spot od Šišarki, u njihovoj listi ćete naći još more sličnih spotova i moći ćete lako da prepoznate glavne motive i poteze kojima se koristi njihov autor. To i objašnjava zašto mnogi bendovi imaju toliko slične spotove, ali problematizuje odluke samih bendova, kao i festivala kao što je „Belgrade Demo Fest Live“, zašto ostvaruju saradnju sa takvim produkcijama. Rokenrol mora da se ogradi od turbo-folka i narodnjačke zabave. Ukoliko su oni preuzeli deo te simbolike, nešto od te muzike, to znači da rokenrol mora da ponudi nešto drugačije, inače se gubi razlika između ove dve polarnosti. Za prosto poređenje pogledajte spot za pesmu „Zver“ Ministarki i Saše Matića.
Sadržaj i ideja su i dalje ono što razlikuje kvalitetnu muziku od svega drugog, a pravi umetnici u rokenrolu će uvek nalaziti nove načine izražavanja i donositi slobodu tamo gde je ona potrebna. Sve drugo je trik.
Kada kažem „rokenrol“, mislim na samu ideju koja se nalazi u raznovrsnim muzičkim žanrovima, od bluza do metala. Za mene je rokenrol uvek bio način života, jedna urbana filosofija koja vaspitava i neguje prave vrednosti u ovom svetu – slobodu, emotivnost, buntovništvo. Već odavno rokenrol nije samo muzički pravac iz pedesetih, danas je on čitava kulturološka konstanta koju možete prepoznati i u drugoj umetnosti: u Tarantinovim i Gaj Ričijevim filmovima, u prozi Irvina Velša i poeziji Srđana Valjarevića, u Banksijevim grafitima... Rokenrol simbolizuju neki predmeti, (kožne jakne, električne gitare, nakit, motori...) a ta predmetnost se lako iskorišćava i u drugim kontekstima, na šta računaju reditelji ovakvih i sličnih spotova. Oni posmatraju rokenrol kao robu. Zanemaruju sve njegove kulturološke vrednosti i eksploatišu onaj zabavljački aspekt.
Naša je obaveza kao publike, kao pravih ljubitelja i posvećenika ovoj muzici, da se odupiremo svim podvalama i manipulisanjem vrednostima rokenrola za koje su se generacije umetnika borile. To znači da moramo da prepoznamo svaki vid njegove zloupotrebe i da ne dozvolimo takvim bendovima da dobijaju publicitet i mogućnosti za nastupe, pored toliko dobrih autora koji ne dobiju šansu da sviraju pred većom publikom. Ako izgradimo jasan kritički sistem i postavimo neka očekivanja od autorskih bendova, tako će i sama scena bolje funkcionisati i publika će povratiti svoju ulogu.
„Svirački spotovi“, u kojima vidimo kako muzičari sviraju pesmu koju slušamo, imali su svoj praktičan smisao kada nije postojao internet i samo muziciranje je bilo nedostupnije, instrumenti su bili poput relikvija, ljudi su sedeli pred televizorom iščekujući spot svog omiljenog benda kako bi videli te ljude u njihovom nastupu. Danas, ukoliko ne postoji neka idejna veza i čvrsta motivacija za takve scene, ti spotovi su uglavnom pozerski. Bendovi reklamiraju sebe, muzičke kuće koje su im obezbedile opremu, svoje dizajnere i stiliste, a ujedno i snimaju gomilu nepotrebnog materijala koji privikava publiku da bude zabavljena, a ne da razmišlja o sadržaju i idejama pesama. Spot za pesmu „Mrdačica guze“ (naslov numere sasvim dovoljno govori) benda „Šišarke“ u sebi ima sve one znake po kojima ćemo razlikovati „mućak“ od pravog rokenrola.
Ako poslušate uvodne rifove, oni trešte kao da su „Šišarke“ neki hard rok bend, ali njihova turbo-folk priroda se otkriva od prvih otpevanih stihova. To je dokaz da nije samo muzika to što neki bend određuje kao rokenrol. Postoji mnogo sastava koji koriste tvrd zvuk u svojim numerama, ali su im teme pesama srodne sa narodnjačkim idejama, a to su sve zapravo ovce u vučijoj koži. „Šišarke“ su zasigurno jedan od takvih bendova, jer ako poslušate njihove druge, nešto manje banalne, ali i dalje potpuno besmislene pesme, uočićete da su mnoge od njih sličnog stila. Ako na isti način svirate i pevate o socijalnim temama u mrdačici guze (?!), to znači da negde ozbiljno grešite.
Drugi parametar je pomenuto poziranje sa instrumentima. Da nema tih kadrova na bubnjeve i nikad prevaziđenog krupnog plana na gitaristu dok solira, ceo spot bi kružio oko lica pevača i gomile skupo plaćenih ženskih pozadina koje se mrdaju kao da su na tehno žurci. Sviranje ne bi trebalo da se koristi kao sirovina za popunjavanje rupa u ionako praznoj sadržini jednog spota. Publika uvek mora da se pita: zašto nam prikazuju kako sviraju? Mi već čujemo pesmu, nema potrebe da nam se to i vizualizuje, osim ukoliko postoji neka ideja u tome, a ne puko popunjavanje materijala.
Na primer, zapitajmo se zašto bismo u jednom spotu gledali gomilu razgolićenih žena? Rokenrol šezdesetih godina je pratio seksualnu revoluciju na zapadu, doneo je novu modu oblačenja, osvojio je slobodu u jednom segmentu života koji je tada bio zatvoren. Danas su i dnevne novine pune pornografskih slika, a šta sve može da se vidi na televiziji svedoči da odevanje i razgolićavanje više nije pitanje slobode nego estetike i etike. Zbog toga nema nikakve sadržine u tome što vidimo sve te golišave devojke kako se uvijaju oko muzičara. U redu, u ovom slučaju, ako zanemarimo koliko je samo imbecilno napraviti takvu pesmu, to je možda motivisano zbog specifičnosti tematike pesme, ali pomislite na sve druge spotove bendova koji se predstavljaju kao rokeri u kojima se žene na sličan način koriste kao rekviziti. Nije problem u tome što su devojke bez odeće, već što se fokus stavlja baš na njhove grudi i pozadinu, čime se nameće vizuelni obrazac iz turbo-folk sveta. Zato u svakom spotu gde postoji očit krupan kadar na ženske grudi, noge ili zadnjicu, dobro se zapitajte zašto je tu i za kakvu vas publiku smatraju. Zapitam se kao muški pojedinac da li režiseri takvih spotova namenski računaju na moju pohotnost zbog koje ću ga odgledati još neki put... pa ljudi, ovo je era interneta, kad mi se gledaju spotovi, ne tražim pornografiju, za takav sadržaj već imam omiljeni sajt. Možda sugerišu ženskoj publici da su rokeri i dalje kul i da i one mogu da budu deo tog sveta na ovaj način. Šta god da su njihove namere, naša je obaveza da prozremo podvalu, čak i kada ona nije upadljiva kao u ovom spotu.
Ako imate svest o ova tri šablonska mesta u spotovima na našoj sceni, biće vrlo teško da vam iko podvali nešto nekvalitetno kao rokenrol. To je znak i za same bendove da dobro promisle šta za njih znači željeni muzički video i ko može da bude autor istog. Ukoliko pogledate produkciju koja potpisuje ovaj spot od Šišarki, u njihovoj listi ćete naći još more sličnih spotova i moći ćete lako da prepoznate glavne motive i poteze kojima se koristi njihov autor. To i objašnjava zašto mnogi bendovi imaju toliko slične spotove, ali problematizuje odluke samih bendova, kao i festivala kao što je „Belgrade Demo Fest Live“, zašto ostvaruju saradnju sa takvim produkcijama. Rokenrol mora da se ogradi od turbo-folka i narodnjačke zabave. Ukoliko su oni preuzeli deo te simbolike, nešto od te muzike, to znači da rokenrol mora da ponudi nešto drugačije, inače se gubi razlika između ove dve polarnosti. Za prosto poređenje pogledajte spot za pesmu „Zver“ Ministarki i Saše Matića.
Sadržaj i ideja su i dalje ono što razlikuje kvalitetnu muziku od svega drugog, a pravi umetnici u rokenrolu će uvek nalaziti nove načine izražavanja i donositi slobodu tamo gde je ona potrebna. Sve drugo je trik.
Andrea Kane