Priče o spotovima (3): Darkwood Dub - Vrtlog Vira
Helly Cherry
 |
| foto: Aleksandar Ilić |
Jedan od najfilmičnijih spotova na našoj sceni zasigurno je ovaj snimljen za pesmu Vrtlog vira beogradskog benda Darkvud Dab („Darkwood Dub“). Sve je kao u nekom novotalasnom francuskom filmu, voze se stari automobili, muškarci nose odela sa stilom, samo dima ima mnogo manje, cigarete gore tek u po nekom kadru.
Ovaj spot je primer kako pesma pažljivim preslušavanjem i ličnim autorskim doživljajem može da obogati svoje značenje. Ono što mi najviše obuzima pažnju u njemu je to što je njegova dramaturgija izgrađena na muzici. „Vrtlog vira“ je nestalna pesma, u njoj postoji napetost ostvarena zvučnim efektima i tim učestalim taktiranjem. Sve to stvara ritam koji je uznemirujući, kao da postoji neka stalna opasnost. U trenutku kada se glas uključi u kompoziciju i unese reči, kao kroz recitovanje, javi se smirenost koja je u potpunom kontrastu sa onim što je u taktu pesme. Režiserski izbor da se najveći deo priče odvija u automobilu doprineo je da se atmosfera i osećaj iz muzike prenese na vizuelni izražaj. Tako vožnja sa početka spota dobija u napetosti brzim smenama kadrova i krupnih planova. Filmskim jezikom nam se dočarava ono što muzika govori, postoji neka uznemirenost i nestalnost u osećaju. Ta vožnja nam se čini kao jurcanje, bežanje i proganjanje. Ali kada se začuje smireni glas pevača, detalji njegovog lica vizuelno primiruju situaciju. Iz brzog kadriranja prelazimo u duže kadrove i scene vožnje koje se čine kao prijatan izlet.
Upravo je ova smena napetih i mirnih scena ono što ovaj spot čini filmičnim. Kroz čitav muzički video ukrštaju se različiti vremenski planovi. Nijednog trenutka nismo sigurni kad se šta desilo, ko je ko u čitavoj priči i kod koga je paket. Spot nas primorava da ga gledamo više puta i da obratimo pažnju i na najstinije detalje, kao što je cigareta u uglu pevačevih usana dok razvezuje čvor. Ali kada prvi put vidite spot, potpuno ste izgubljeni u njegovoj umršenoj hronologiji, ne znate ko koga juri i ko ima koju ulogu. I imate stalan osećaj iščekivanja, nešto mora da se dogodi, tenzija je neprestana, jednostavno se zahteva neko razrešenje. Onaj kadar u kojem papir lagano pada za svojom senkom (0:27) prvo izgleda kao lep umetniči detalj, ali kada se priče ukrste i kada vidite dva čoveka sa naočarima kako se odlučno približavaju vozaču koji stoji oslonjen na ogradi nekog mosta, verujete da su ga gurnuli, sigurni ste da vam se sugeriše da su ga bacili preko ograde, da je onaj lagani pad anticipacija njegovog survavanja u smrt. Tom osećaju doprinose i oni kadrovi u odrazu felni, a pogotovo nemirni kadrovi iz ruke dok mu se približavaju sa leđa.
Ipak, u celom spotu nema nijedne scene u kojoj se desi nešto potpuno dramatično. Sve je u finim režiserskim naznakama koje nam daju otvorenost tumačenja. Kada bismo izdvojili sve kadrove i složili ih po redosledu i zajedničkim likovima, videli bismo samo jednu dugačku vožnju iz različitih perspektiva, onaj susret i predaju paketa. Ali baš ovakva režija potpuno prenosi osećaj same pesme, tu dopadljivu tenziju na koju se priviknemo i u kojoj uživamo do kraja numere. Scene se smenjuju vrtložno, javljaju se ponavljanja u deonicama, čini nam se da smo nešto već videli, a onda se zapitamo možda je to drugo vreme, neki detalj nam je možda izmakao, i stvarno se čini da se ništa od ovoga nije ni dogodilo, da sve to „vrtlog vira krije“.
Jedino mesto u spotu koje ne razumem i koje smatram za slabo, jer odudara od atmosfere čitave pesme, je onaj kadar u boji (2:23). On baš odskače od svih slika jer su boje žive i jarke, a sam kadar ne donosi ništa novo od informacija i ne menja ništa u samoj priči. Posle njega kontinuitet se nastavlja kao da se ništa nije desilo, vraćamo se na isto upetljano smenjivanje scena, glavni junak je na zadnjem sedištu i nastavlja pesmu. Verujem da je Ivan Šijak, koji potpisuje režiju spota, zasigurno sa namerom ubacio ovu deonicu u boji, jer je ostatak spota savršeno izgrađen, tako da ne verujem da je to nekakva greška. Lično ne vidim logiku u njemu, ali verujem da ona postoji baš zbog toga što je čitava priča vrlo kreativno i osmišljeno izvedena.
Ovo je zasigurno jedan od najfilmičnijih spotova koji postoje u našoj muzičkoj istoriji i primer je kako građenje i predstavljanje priče unutar videa uspešno oslikava atmosferu i glavnu emociju pesme.
Upravo je ova smena napetih i mirnih scena ono što ovaj spot čini filmičnim. Kroz čitav muzički video ukrštaju se različiti vremenski planovi. Nijednog trenutka nismo sigurni kad se šta desilo, ko je ko u čitavoj priči i kod koga je paket. Spot nas primorava da ga gledamo više puta i da obratimo pažnju i na najstinije detalje, kao što je cigareta u uglu pevačevih usana dok razvezuje čvor. Ali kada prvi put vidite spot, potpuno ste izgubljeni u njegovoj umršenoj hronologiji, ne znate ko koga juri i ko ima koju ulogu. I imate stalan osećaj iščekivanja, nešto mora da se dogodi, tenzija je neprestana, jednostavno se zahteva neko razrešenje. Onaj kadar u kojem papir lagano pada za svojom senkom (0:27) prvo izgleda kao lep umetniči detalj, ali kada se priče ukrste i kada vidite dva čoveka sa naočarima kako se odlučno približavaju vozaču koji stoji oslonjen na ogradi nekog mosta, verujete da su ga gurnuli, sigurni ste da vam se sugeriše da su ga bacili preko ograde, da je onaj lagani pad anticipacija njegovog survavanja u smrt. Tom osećaju doprinose i oni kadrovi u odrazu felni, a pogotovo nemirni kadrovi iz ruke dok mu se približavaju sa leđa.
Ipak, u celom spotu nema nijedne scene u kojoj se desi nešto potpuno dramatično. Sve je u finim režiserskim naznakama koje nam daju otvorenost tumačenja. Kada bismo izdvojili sve kadrove i složili ih po redosledu i zajedničkim likovima, videli bismo samo jednu dugačku vožnju iz različitih perspektiva, onaj susret i predaju paketa. Ali baš ovakva režija potpuno prenosi osećaj same pesme, tu dopadljivu tenziju na koju se priviknemo i u kojoj uživamo do kraja numere. Scene se smenjuju vrtložno, javljaju se ponavljanja u deonicama, čini nam se da smo nešto već videli, a onda se zapitamo možda je to drugo vreme, neki detalj nam je možda izmakao, i stvarno se čini da se ništa od ovoga nije ni dogodilo, da sve to „vrtlog vira krije“.
Jedino mesto u spotu koje ne razumem i koje smatram za slabo, jer odudara od atmosfere čitave pesme, je onaj kadar u boji (2:23). On baš odskače od svih slika jer su boje žive i jarke, a sam kadar ne donosi ništa novo od informacija i ne menja ništa u samoj priči. Posle njega kontinuitet se nastavlja kao da se ništa nije desilo, vraćamo se na isto upetljano smenjivanje scena, glavni junak je na zadnjem sedištu i nastavlja pesmu. Verujem da je Ivan Šijak, koji potpisuje režiju spota, zasigurno sa namerom ubacio ovu deonicu u boji, jer je ostatak spota savršeno izgrađen, tako da ne verujem da je to nekakva greška. Lično ne vidim logiku u njemu, ali verujem da ona postoji baš zbog toga što je čitava priča vrlo kreativno i osmišljeno izvedena.
Ovo je zasigurno jedan od najfilmičnijih spotova koji postoje u našoj muzičkoj istoriji i primer je kako građenje i predstavljanje priče unutar videa uspešno oslikava atmosferu i glavnu emociju pesme.