Teške greške

Majke sam zavoleo preko snimka njihovog anplagd („unplugged“) nastupa u Tvornici 2008. godine, a i tu me je najviše oduševio Goran Bare, njihov frontmen i ikona. Način na koji vlada publikom, sila sa kojom iznosi pesme, improvizacije, zanos - u svemu tome sam prepoznao emociju zbog koje sam se vezao za bend. Zbog toga mi ne pada lako da kažem da je muzički video za pesmu „Teške boje“ jedan od najlošijih spotova koje sam video u životu.

Verujem da ovako veliki bendovi ni nemaju vremena da razmišljaju o tome kakvi su im spotovi za nove pesme, neko drugi to radi za njih, tako da ova kritika nije direktno upućena bendu već reditelju spota (Žare Batinović). Kritika je u osnovi dobronamerna jer želimo da na ovom primeru raspravimo kakvu estetiku očekujemo od spotova.


Kada sam pogledao spot po prvi put, imao sam osećaj da sam ga negde već video. Zapravo, prvo sam pomislio kako je svega previše, a onda sam ga odgledao još jednom i setio sam se da me po glavnim motivima i nekim tehničkim postupcima podseća na Hart šejpd boks („Heart-Shaped Box“) od Nirvane. Nije mi namera da poredim jedan i drugi spot i da tako izvlačim zaključke koji je bolji, ali je primetno da u oba spota postoje zajedničke tačke. Najprimetnija je sličnost u korišćenju krsta i hristolike figure, a uz to idu i vrane, figura deteta i simbolike anđela. U režiserskom pogledu u oba spota je korišćena tehnika „zelene pozadine“ („green screen“), samo što je u slučaju Teških boja to glavni postupak, ceo spot je snimljen na takav način, dok u Nirvaninom slučaju postoji i snimljena scenografija.

Za mene su najbolji momenti u spotu oni u kojima se Goran Bare pojavljuje kao ta hristolika figura, junak koji je i svemoguć i nemoćan. Bare je sam po sebi neka vrsta mitološke ličnosti rokenrola sa ovih prostora i ukoliko znate nešto o njegovom životu, ova paralela sa Hristom, a onda i sa đavolom, samo vam pojačava taj osećaj da gledate živu legendu, čoveka koji je ko zna koliko puta krvario i bio na krstu. Dopadljivo je i ta blasfemična paralela između ovakve medijske ličnosti i Hrista kao najvažnije ličnosti u hrišćanskoj veri. Tom vezom se uslovljava naša empatija prema Baretovom liku, mi se saosećamo sa onim što govori u pesmi i doživljavamo ga kao mučenika. Krupni kadrovi na njegovo lice dok peva, to su najvrednije scene u ovom spotu jer imaju priču u sebi, priču koja se oslanja i na kontekst van samog spota, na ono što se očekuje od publike da donosi sa sobom. Ali nažalost, to su jedine novine u sadržini koje nam ovaj spot donosi u odnosu na onaj Nirvanin iz 1993. godine.

Svi drugi motivi i postupci su već viđeni i ne prevazilaze prethodnika novom pričom. Video tako postaje bezvredan u svom izražajnom smislu i ugrožava sam doživljaj ove pesme i njeno značenje. Da ne bude nesporazuma, pesma „Teške boje“ je jedna od najboljih rokenrol stvari u poslednjim godinama, ali je spot smešta u zabavni kontekst. „Teške boje“ nije muzički video, nego pretenciozan spot koji holivudske visokobudžetne specijalne efekte zamenjuje bolivudskim montažnim obradama i jeftinom animacijom. Previše toga je problematično u njemu. Počevši od prvog kadra koji nas uvlači u priču – vidimo ranu, koja nam sugeriše da će biti krvi, i van fokusa je wc šolja. A u sledećem kadru su Baretova leđa, sa još krvi, a u pozadini su pločice, pretpostavljam od toaleta u kojem se nalazi šolja iz prvog kadra. Mi iz nekog kupatila krećemo u priču o Žrtvi, o hristolikom junaku, o teškim bojama... Samo radi argumenata, pogledajte prva dva-tri kadra Nirvaninog spota. Obratite pažnju i na montažerske rezove, kako se kadrovi smenjuju uz muziku, odnosno da li njihov redosled prati promene u muzici. U „Teškim bojama“ dinamiku same pesme, naglašene deonice i trenutke kulminacije, video prati samo u nekim očiglednim trenucima, kao što su počeci strofa, u ostalim ne postoji logička veza muzike i videa. Taj propust je najočigledniji u refrenu: kada je najveća dinamika u samoj pesmi, u spotu se to dočarava animacijom i više nego banalnim efektima rušenja i eksplozija; basista svira svoj instrument i žvaće žvaku, a preko njega se odranja neki plafon i sve pršti od varnica. Cela slika je dodatno apsurdna ako se samo malo distancirate od videa i zamislite muzičara kako stoji u studiju pred kamerom i na suvo svira pesmu, a onda ga vidite u apokaliptičnoj sceni gde njegov izraz lica svedoči kako uopšte nije ni pomišljao da će biti u ovakvoj priči. 

Ceo utisak spota, sve tanane suptilnosti koje su mogli da ostvare sa simbolikom krsta i Baretom kao nosiocem uloge, režiser je upropastio nabacivanjem. Svega je previše. Taj krst koji je u Nirvaninom spotu stilizovan da liči na neki groteskni putokaz u desno, ovde se javlja u nekoliko nepovezanih varijanti, i to ne kao fizički objekat, nego svaki put kao projekcija na „zelenu pozadinu“. Obratite pažnju na ova dva kadra (1:04 i 1:07): u jednu sliku su ugurani svi motivi iz spota - i anđeo, i vrane, i veliki krst, i mali krst, i metropola, i Bare, a kad ni to nije bilo dovoljno, onda je ubačena i ona prskalica, bez ikakvog razloga. A ta nepotrebna animacija se javlja kroz čitav spot i svaki put možete da se zapitate čemu. (Čemu pucanje stakla?) To mi je najviše zasmetalo u sceni u kojoj je i Baretova figura uključena u interakciju sa tom animacijom (4:05). U tom trenutku je i on izgubio svoju magiju i sve ono što je išlo uz njegov lik, i demonsko i svetiteljsko. Utisak je nestao jer je tu zaličio na rediteljskog pajaca, postao je samo još jedan čovek koji se mlati pred „zelenom pozadinom“. 

Ono što najviše zameram ovom spotu je to što pokušava da bude jeftino zabavan. Zavodi mnoštvom sadržaja, ali taj sadržaj je ispražnjen od značenja, jednostavno je utrpavan u jednu priču. Rokenrol ne sme da postane prost, ne sme da se koristi tako snažnom simbolikom u tako bezličnoj formi. Svakako da je ova pesma mnogo popularnija zbog samog spota, ali muzički video ne sme da služi kao reklama, već kao umetničko delo nastalo u sintezi filma i muzike.

Tražimo od muzičkog videa da ima svoju ideju, kakva god da je, ali da ona nije odvojena od same pesme i da je dosledno sprovedena kroz ceo spot. „Teškim bojama“ jednostavno fali smislenost jer previše je toga prikazano, a ništa nije rečeno. Naravno da bismo mogli da nađemo i učitamo dodatna značenja u sadržaj ovog spota, ali je očigledno da čvrste ideje i veze između muzike i videa nema. Ovaj spot je dokaz da je od napucane produkcije i tehničkih manipulacija mnogo važnija ideja i priča.

 Majke - Teške boje
  

Nirvana - Heart Shaped Box
  

Andrea Kane