Moje sinoćnje psihoaktivno muzičko iskustvo

11.6.2015., Blackstage, Niš

„Blank Manuskript“ je jedan od najboljih bendova klupskog nivoa koje sam gledala u poslednjih nekoliko godina.

Bez mnogo uvijanja počinjem ovaj tekst jer evo posle 24 sata još uvek me nisu pustile impresije i celog dana pričam ljudima oko sebe o tome. Kompletno su me bukvalno super prijatno iznenadili, oduvali i ostavili otvorenih usta u čudu da se pitam šta mi se to desilo. Neki skromni mladići iz ćoška Blekstejdža se presvukoše u zvonarice i šarene košuljice, raspustiše kose i pretvoriše se u hipike za tili čas. Aproprijejt sa tim, počeli su nekoliko minutnim psihodeličnim aritmičnim noisom i onda u trenutku krenuli da nas tripozno voze u psihoaktivne kompozicije beskonačno duge, a koje nikad ne želiš da prestanu. Kakvo vladanje harmonijom, disharmonijom, disonantnim izlomljenim deonicama, dinamikom... Znate da ne volim da upoređujem ali ako moram onda da vam kažem da je nas četrdesetak gledalo Pink Floyd sa početka karijere. Da ne preteram ako kažem i konciznije od Pink Floyd sa početka karijere, razvijenije. Gledala sam se sa drugarima po Blekstejdžu između pesama i svi smo plazili jezike i vrteli glavama u čuđenju. Kad se završio koncert priđem Beniju, on mi kaže: Pogle! Pijem rakiju da se smirim, srce mi se uzlupalo. Šta be mi sviramo? Svi u Rumuniju da idemo da beremo kukuruz za 10 evra.

Na tom levelu dobro. I to smo svi čisti bili, na pivu.

Mislim, evo preslušavam njihove albume, dobro je to i studijski. Ali nećete osetiti tu energiju naravno kao što smo mi povlašćeni srećkovići sinoć. Gde vidite ovo ime da svira blizu nikako ne propustite to vanvremensko kosmičko galaksijsko iskustvo. Nećete zažaliti.

Sa njima je na turneji po našim krajevima jedan mnogo mlad bend imena „Mindspeak“ takođe iz Austrije. Osim male slatke plavuše pevačice, koja je po meni najslabija karika ovog benda, apsolutne pohvale za kompozicije koje su nam izveli. Odlični dečaci, na istom retro psihodeličnom progresivnom tragu. Njima je ovo neprocenjivo iskustvo i vidi se da uživaju i svaka čast na hrabrosti tako sesti u kombi i zapaliti u rupe po regionu sa tako malo godina. Znači da stvarno vole to što rade i za nekoliko godina očekujte ih na velikim scenama. Ima tu da se pritegne ponešto ali na trenutke na zavidnom nivou ozbiljno i ekspresivno.

Domaćini „Jayus Jazz“ na standardno dobrom nivou. Zanimljivi i šarenoliki delovi sa puno puno muzike i harmonije i vožnja kroz stilove koje pakuju profi. Da se opuste i polude još malo i pokažu otvorenije šta znaju.

I Gorane, molim te, ukini one lasere duginih boja i fluorescentne pljuckave tačke iz Stejdža pls, osećam se svaki put kao u tami disko kluba.


txt: Olja Wagner
foto: Rastko Blagojević