Ovogodišnji Belgrade Calling festival (29.-30.6.), muzički spektakl koji je već postao tradicionala u Srbiji i regionu, počastio nas je imenima kao što su Helloween, Judas Priest i Toto. Prva dva su nastupila sinoć, na otvaranju, pred nekoliko hiljada ljudi u Kombank areni.

Njihovim gostovanjima prethodila je svirka makedonskih metalaca iz sastava Steel Temple. Templari su pokazali svoje pozamašno znanje, koje im je sa punim pravom obezbedilo mesto gosta jednim od najvećih hardnheavy sastava. Iako je njihov nastup propratio relativno mali broj ljudi (uglavnom oni koji su požurili da zauzmu svoja mesta u fanpitu), oni imaju dobre šanse da dođu na tron regiuonalnog prestola tvrdog zvuka.

Pohvala organizaciji – sve je od prve do poslednje grupe išlo prema najavljenoj, zvaničnoj satnici. Zaista, sve u minut. Čak i set liste, koje su se lako mogle naći na internetu, nisu bile iznenađenje. Možda mnogi ne vole tu vrstu šablonske predstave, ali za festival je to od ključnog značaja, kako bi sve išlo po planu i programu, objavljenom pred samu manifestaciju.


Nešto posle pola 9, na scenu izlaze nemački Veštaci – HELLOWEEN! Uz „podršku“ svoje maskote, popularne bundeve u ulozi Kipa slobode, i uz intro „Walls of Jericho“, Andi Deris i družina pokreću lavinu. Sledi klasična „Eagles fly free“ i vuklan ne prestaje da šiklja. Metal glave širom partera arene pevaju u glas, a headbangovanje daje pravi doživljaj iskonskog heavy metal koncerta! U svakoj enciklopediji ovog žanra naći ćete ime „Helloween“. Ljudi koji su definisali power zvuk, i pred kojima se i danas, posle 30 godina, skida kapa. Veliki je broj njihovih fanova koji izražavaju nezadovoljstvo zbog Andijeve izvedbe starih numera, na kojima je pečat ostavio Michael Kiske, ali je on uživo apsolutno fenomenalan. Naravno - nije Kiske, to je valjda utvrđeno još pre dvadeset godina, kada je došao u bend. Ipak, teško je naći manu njegovom pevanju, s obzirom na staž i činjenicu da ni on, niti bend, nisu više u cvetu mladosti. 


Slede „Power“, „Keeper of the seven keys“, „If I could fly“... Termin „Metal Bogovi“ jeste donekle rezervisan od strane Priesta, ali nakon završetka uz „Future world“ i „Iwant out“, za Helloween možemo reći – sinoć su Nemci prikazali svoje metal božanstvo!


Ogromna zavesa sa natpisom „Judas Priest“ se polako spušta, i tehničari kreću da montiraju scenu za britanske hardnheavy gospodare. To je trajalo otprilike pola sata, taman da se u međuvremenu arena malo popuni. Oko 22.15h sa zvučnika kreće „War pigs“ (Black Sabbath) – znamo – počinje. Zavesa pada, čuje se vriska publike – Judas Priest počinju sa „Dragonaut“! nova pesma, bez pauze, uplovljava u poznati hit – Metal gods. Halford u svom prepoznatljivom izdanju, u kožnom mantilu, pantalonama, rukavicama... I ostali prate isti „dress code“: crnilo, nitne i koža. Pred „Devils child“, pozdravljen je Beograd rečima: „Zdravo Beograd, Priest se vratio!“. Gitariski genijalci, Glen Tipton i mlađani Richie Faulkner, vladaju prisutnima u „Victim of changes“. Nema mnogo priče, Rob se ovog puta više razmeće svojim vrištećim vokalom i opakim dreškama. To im niko ne zamera – publika, odnosno metal manijaci, kako ih je sam frontmen nazvao, peva u glas.


Na trenutak pritiskaju kočnicu, kako bi izveli maestralnu baladu „Beyond the Realms of Death“. Muzički – još uvek su besprekorni. Neke sitne greškice se dešavaju, tu i tamo, ali ništa za ozbiljno zameriti. Možda je najgori utisak, što se tiče Judasa, ostavila animacija na ekranima iza benda. Na nekim kompozicijama, ona je pratila muziku: „bljuvala“ je vatru, prikazivala strahote, eksplozije, atomsku kataklizmu... dok je za vreme drugih prikazivala talase nežne plave boje ili žute disko tačke. Mada u globalu, sve je to bilo i previše amatersko. Za Prieste imam samo taj predlog – nađite nekog dobrog animatora.


Na red dolaze „Breaking the law“ i „Hell bent for leather“, propraćena Halfordovima izlaskom na binu, na Harley Davidsonu. Turiranje i ljuti rifovi idu zajedno, podsetili su su nas Bogovi. Posle pitanja bubnjara Scotta Travisa: „Hoćete li još jednu?“, nije bilo druge, morao je ići „Painkiller“. Pesma koja još uvek predstavlja veliki izazov, kako pevačima tako i gitarošima, protekla je vrlo dobro. Nije vreme za penziju. Kao i prethodnog puta, spektakl se završava sa „Living after midnight“, uz obećanje da će se vratiti. Od tog gostovanja prošlo je četiri godine, ispunili su obećanje i vratili se u Beograd. Do narednog puta – držimo ih za reč.


Kompletnu galeriju pogledajte OVDE.

txt: Nenad Cvetković
foto: John Wolfrik