Straight Mickey and the Boyz - da, to je muzika!
Helly Cherry
Ako bih vam prepričavao kako je 16. maja bilo u „Retru“ na koncertu Strejt Mikija i Bojza („Straight Mickey and the Boyz“), morao bih da razvijem nekoliko kadrova iz svoje glave, nekoliko slika koje će mi ostati kao prva asocijacija na ovaj bend. Imam ih i sad pred očima, poput flešbekova, vraća mi se total njih trojice skupljenih oko bubnja na samom početku svirke. Onda prizor gitariste koji klečeći gura svoj instrument u veliki zvučnik pojačala pred sobom, a basista ga sa odobravanjem posmatra i klima ka bubnjaru. Zatim krupan kadar na lice basiste koji pomahnitalno trese glavom na sve strane, a znoj sa mokre kose prska po publici sabijenoj oko njega. Neću zaboraviti ni to kako se bubnjar pružio preko doboša, kao da se klanja publici, a pod šakama mu je virio par rascvetalih i izubijanih palica. I to kako je gitarista lagodno ušao u zbijenu publiku, skoro do pola lokala, a onda mu se pridružio i basista pa su tako okruženi gužvom odsvirali nekoliko deonica, kriveći se jedan prema drugog i uvijajući se među ljudima koji su ih gledali sa nevericom.
Žao mi je što nemam nijednu fotografiju sa svirke, ali ne zbog sebe ili vas, već samo zbog urednika, jer niko više ne čita tekstove gde nema barem jedne fotografije da se predahe od silnog teksta. Žao mi je, ali trebalo je da dođete na svirku. I to ne mislim na ovu u Gornjem Milanovcu, u malenom Retru gde gostuju najveći alternativni bendovi na sceni; ovde je svirka bila rasprodata. Mislim na onu u Nišu, i na svaki nastup ovog benda koji ste propustili zato što vam se na „Jutjubu“ učinilo da oni i nisu toliko zanimljivi i vredni vašeg prisustva. Žao mi je, ali propustili ste mnogo.
Jer još nisu izmislili ha-de snimak koji prenosi taj udarni talas zvuka koji donose Miki i Bojsi. Tehnologija i dalje ne može da reprodukuje šok svakog čoveka u publici kada se suoči sa bubnjarevim načinom sviranja. Pomišljao sam kako je taj čovek do pred samu svirku bio okovan i utamničen, a onda su ga pustili na slobodu samo da bi svirao bubanj. To mi se činilo kao najlogičnije objašnjenje kako je moguće da neko sa toliko divljaštva udara, a da ipak to bude savršena svirka, tačna u svakom taktu, u skladu sa samim bendom. Oduševila me je i sama postavka bubnja – nije bilo ni jednog prelaza, ali su zato na kontri sve vreme stajale daire, a po prvi put sam uživo čuo kako neko koristi zvono. Ni basista nije ništa smireniji u svom davanju instrumentu. Njegov zvuk potpuno odgovara toj snazi u ritmu i deonice na basu donose tvrd gruv koji vuče kroz celu pesmu. Pomišljao sam kako me taj distorzirani prizvuk basa podseća na onu najbolju Disciplinu, ali neku potpuno novu, luđu, besniju. Pored ovakve pomahnitale ritam sekcije bilo bi naivno očekivati da je gitarista išta drugačiji u svom izrazu. Meni se posebno sviđa takav način sviranja gitare, taj prljavi zvuk u udaranju preko prigušenih žica i prividna nemarnost u tehnici. Njegove deonice su kružile od fanki melodija do teškog nojza, škripe i pištanja.
Žao mi je što nemam nijednu fotografiju sa svirke, ali ne zbog sebe ili vas, već samo zbog urednika, jer niko više ne čita tekstove gde nema barem jedne fotografije da se predahe od silnog teksta. Žao mi je, ali trebalo je da dođete na svirku. I to ne mislim na ovu u Gornjem Milanovcu, u malenom Retru gde gostuju najveći alternativni bendovi na sceni; ovde je svirka bila rasprodata. Mislim na onu u Nišu, i na svaki nastup ovog benda koji ste propustili zato što vam se na „Jutjubu“ učinilo da oni i nisu toliko zanimljivi i vredni vašeg prisustva. Žao mi je, ali propustili ste mnogo.
Jer još nisu izmislili ha-de snimak koji prenosi taj udarni talas zvuka koji donose Miki i Bojsi. Tehnologija i dalje ne može da reprodukuje šok svakog čoveka u publici kada se suoči sa bubnjarevim načinom sviranja. Pomišljao sam kako je taj čovek do pred samu svirku bio okovan i utamničen, a onda su ga pustili na slobodu samo da bi svirao bubanj. To mi se činilo kao najlogičnije objašnjenje kako je moguće da neko sa toliko divljaštva udara, a da ipak to bude savršena svirka, tačna u svakom taktu, u skladu sa samim bendom. Oduševila me je i sama postavka bubnja – nije bilo ni jednog prelaza, ali su zato na kontri sve vreme stajale daire, a po prvi put sam uživo čuo kako neko koristi zvono. Ni basista nije ništa smireniji u svom davanju instrumentu. Njegov zvuk potpuno odgovara toj snazi u ritmu i deonice na basu donose tvrd gruv koji vuče kroz celu pesmu. Pomišljao sam kako me taj distorzirani prizvuk basa podseća na onu najbolju Disciplinu, ali neku potpuno novu, luđu, besniju. Pored ovakve pomahnitale ritam sekcije bilo bi naivno očekivati da je gitarista išta drugačiji u svom izrazu. Meni se posebno sviđa takav način sviranja gitare, taj prljavi zvuk u udaranju preko prigušenih žica i prividna nemarnost u tehnici. Njegove deonice su kružile od fanki melodija do teškog nojza, škripe i pištanja.
 |
| foto: Ana Bačanin, HC arhiv |
Muzika koju prave na svojim instrumentima bila bi sasvim dovoljan razlog da kažem da odavno nisam čuo i video takav bend. Ali kada se u sav taj haos i muzičko ludilo upletu i vokali, mogu sa sigurnošću da tvrdim da takav bend nigde više neću ni videti ni čuti. Svaki od članova benda je i pevač, što celom sastavu daje zaokruženost u ulogama, svako je podjednako važan i ne postoji pravi frontmen, iako ime benda upućuje na takvu podelu. Svaki član benda ima svoj način pevanja i pojedine pesme u kojima je njegov vokal zastupljeniji. Varijacije u njihovim vokalima mogu najbolje da se primete u onim pesmama gde se prepliću sva tri glasa. Takva je pesma „Lakši“ u kojoj između dve ujednačene linije pevanja uleće bubnjarev vokal koji kao da podvriskuje svoj tekst. Na svirci je to zbunjujuće, jer vi vidite dvojicu kako sviraju pomereni od mikrofona, a tek onda primetite da je treći, i to bubnjar, taj koji peva, dok i dalje gura celu vožnju u bitu. Njihovi vokali se u nekim pesmama prepliću i nadovezuju, negde ujednačeno prate istu nit, a u pojedinim deonicama glasovima prave samo zvučne efekte, uzdaha ili vriska, koji se melodijski uklapaju u celinu pesme. Tako se i u stihovima, odnosno načinom njihovog plasiranja, ostvaruje muzička forma koju donose. Njihovi tekstovi nisu metafizičke rasprave o smislu života, ali u njima postoji odraz besmisla i predstavljaju dobro verbalizovanu haotičnost koja postoji u njihovom zvuku. Ima i stihova koje ne zaboravljam zbog nadrealnosti u obliku i značenju: „Hipotetički ti srastam za kožu, a prijam za srce“ (iz pesme „Fantastične misli“).
Čini se da je njihova svirka kao neka džemka koja se otrgla kontroli. Ali ta rasturenost i ludilo u zvuku nije slučajnost, niti neplanira prateća nuspojava. Strejt Miki i Bojsi namenski prave takvu muziku, to je suština njihovog zvuka. Dok mi u publici ne verujemo čemu prisustvujemo, oni u svakom trenutku znaju gde su i kuda pesma ide. Mi smo zbunjeni jer nemamo pojma gde će sledeći prelaz da odvede, dinamika je toliko nepredvidiva, ali oni su precizni, savršeno vladaju tim projektovanim haosom. Najbolji dokaz za to je bila situacija kada su u nekoj od završnih pesama otišli u totalnu mahnitost: bubnjar je ustao sa stolice, zgrabio kontru pod jednu ruku, pružio palice bubnjaru Štrebersa („The Schtrebers“), koji je stajao u publici, i, dok je bubnjar iz publike tresao po dobošu, a drugi fan iz publike pivskom flašom udarao po kontri uperenom ka publici kao koplje, on se slobodnom rukom okomio na činele i ostale delove svog instrumenta. I kada sam pomislio da će se pesma završiti nekim lomljenjem ili makar probijenom kožom, njih trojica se, kao po komandi, iz tog potpunog haosa vraćaju u gruv i nastavljaju pesmu koju su i svirali, sve sa gitaristinim pevanjem. Pre ove krajnje eksplozije suštine benda bilo je više momenata u kojima sam bio ubeđen da nešto mora da pregori, neki osigurač mora da otkaže, nemoguće je da ti ljudi imaju toliko snažan i agresivan zvuk, da toliko prže, a da sve ostane na svom mestu. Zato je ova završnica došla kao logičan kraj celog nastupa koji se gradacijski peo do tog svemirskog haosa. To je dokaz da ceo njihov nastup nije amatersko drndanje, nego odabran muzički izraz koji ne strepi da se prepusti improvizaciji, ali sa jasnim pravcem gde ide cela pesma, sam bend i čitava svirka.
Osim ovih snimaka iz glave, nemam nijedan drugi dokaz da potkrepim svoju priču. Morate da mi verujete na reč. Ali ako pas laže, svirka ne laže. Sledeći put kada vidite ime ovog benda, nemojte da dozvolite sebi da propustite njihov nastup. Da, to je „bend koji se mora videti uživo“, da, to je muzika.
Andrea Kane
Čini se da je njihova svirka kao neka džemka koja se otrgla kontroli. Ali ta rasturenost i ludilo u zvuku nije slučajnost, niti neplanira prateća nuspojava. Strejt Miki i Bojsi namenski prave takvu muziku, to je suština njihovog zvuka. Dok mi u publici ne verujemo čemu prisustvujemo, oni u svakom trenutku znaju gde su i kuda pesma ide. Mi smo zbunjeni jer nemamo pojma gde će sledeći prelaz da odvede, dinamika je toliko nepredvidiva, ali oni su precizni, savršeno vladaju tim projektovanim haosom. Najbolji dokaz za to je bila situacija kada su u nekoj od završnih pesama otišli u totalnu mahnitost: bubnjar je ustao sa stolice, zgrabio kontru pod jednu ruku, pružio palice bubnjaru Štrebersa („The Schtrebers“), koji je stajao u publici, i, dok je bubnjar iz publike tresao po dobošu, a drugi fan iz publike pivskom flašom udarao po kontri uperenom ka publici kao koplje, on se slobodnom rukom okomio na činele i ostale delove svog instrumenta. I kada sam pomislio da će se pesma završiti nekim lomljenjem ili makar probijenom kožom, njih trojica se, kao po komandi, iz tog potpunog haosa vraćaju u gruv i nastavljaju pesmu koju su i svirali, sve sa gitaristinim pevanjem. Pre ove krajnje eksplozije suštine benda bilo je više momenata u kojima sam bio ubeđen da nešto mora da pregori, neki osigurač mora da otkaže, nemoguće je da ti ljudi imaju toliko snažan i agresivan zvuk, da toliko prže, a da sve ostane na svom mestu. Zato je ova završnica došla kao logičan kraj celog nastupa koji se gradacijski peo do tog svemirskog haosa. To je dokaz da ceo njihov nastup nije amatersko drndanje, nego odabran muzički izraz koji ne strepi da se prepusti improvizaciji, ali sa jasnim pravcem gde ide cela pesma, sam bend i čitava svirka.
Osim ovih snimaka iz glave, nemam nijedan drugi dokaz da potkrepim svoju priču. Morate da mi verujete na reč. Ali ako pas laže, svirka ne laže. Sledeći put kada vidite ime ovog benda, nemojte da dozvolite sebi da propustite njihov nastup. Da, to je „bend koji se mora videti uživo“, da, to je muzika.
Andrea Kane