Rodjen u automobilu
Helly Cherry
Rođen sam u automobilu. Prve uspomene su mi veliki crveni balon koji se približava prozoru i pokušava da se probije unutra i pad na patosnice, kada je otac naglo zakočio. Nisam se uplašio. Patosnice su bile mekane, a motor je lepo zagrejao pod ispod mene.
Brat je trupnuo na zadnje sedište. Gleadao sam kako, sa sve pupčanom vrpcom, leti preko prednjih sedišta i sleće do mene. Dernjao se užasno i nikako nije mogao da se smiri. To mi je veoma smetalo, ali sam ubrzo shvatio da se niko nama neće baviti. Propeo sam se i pritisnuo nosić uz prozor. Svet je promicao veoma brzo, boje su se stapale. Pokušao sam da razmaknem koprenu nejasnih oblika. Jedino što sam uspeo da prepoznam bio je stog sena; "To konj ruča". Rekao sam to, naravno, na bebećem jeziku.
Kola su se sve više zanosila, te nisam stigao da naučim mnogo o spoljnom svetu. Snažan udarac odbacio me je uvis. Gledao sam kako brat maše ručicama i nestaje u prtljažniku. Još jedan tresak otvorio je zadnja vrata i on je ispao.
"Iskačite!" viknuo je otac. Majka je već nestala, vrata s njene strane kloparala su dok se auto opasno zanosio. Nisam bio siguran ko je od njih dvoje prvi iskočio, tek našao sam se sam u kolima. Sećam se prevrtanja i da sam se dočekao na krov, mekan od tapacirunga. Nije mi se izlazilo iz automobila, ali kada je brat protrčao, pojurio sam za njim.
"Ka reci, ka reci!" vikao je otac, mašući rukama dok je trčao. Ličio mi je na vetrenjaču. Majka je stezala izletničku korpicu i dahćući pokušavala da što brže trči. Brat je jurio tamo-amo, valjda se trudeći da nađe pravi put.
"Skačite!" kriknuo je otac poslednju zapovest i bacio se u ponor. Majka se već tumbala nizbrdicom, ne ispuštajući korpicu iz zagrljaja. Brat se naglo zaustavio. Tako sam i uočio da je zemlja ustupila prostor vazduhu i da se nalazimo na ivici provalije. Na kraju strmine bile su udžerice, a nedaleko od njih betonirana obala reke.
Pogledao sam upitno brata. Želeo sam da ga pitam šta dalje da radimo, ali nisam umeo da govorim. Survao se niz liticu, pokušavajući da upravlja padom. Sačekao sam da vidim kuda će se povorka moje porodice uputiti, a zatim i sam - skočio.
Ranko Trifković
Brat je trupnuo na zadnje sedište. Gleadao sam kako, sa sve pupčanom vrpcom, leti preko prednjih sedišta i sleće do mene. Dernjao se užasno i nikako nije mogao da se smiri. To mi je veoma smetalo, ali sam ubrzo shvatio da se niko nama neće baviti. Propeo sam se i pritisnuo nosić uz prozor. Svet je promicao veoma brzo, boje su se stapale. Pokušao sam da razmaknem koprenu nejasnih oblika. Jedino što sam uspeo da prepoznam bio je stog sena; "To konj ruča". Rekao sam to, naravno, na bebećem jeziku.
Kola su se sve više zanosila, te nisam stigao da naučim mnogo o spoljnom svetu. Snažan udarac odbacio me je uvis. Gledao sam kako brat maše ručicama i nestaje u prtljažniku. Još jedan tresak otvorio je zadnja vrata i on je ispao.
"Iskačite!" viknuo je otac. Majka je već nestala, vrata s njene strane kloparala su dok se auto opasno zanosio. Nisam bio siguran ko je od njih dvoje prvi iskočio, tek našao sam se sam u kolima. Sećam se prevrtanja i da sam se dočekao na krov, mekan od tapacirunga. Nije mi se izlazilo iz automobila, ali kada je brat protrčao, pojurio sam za njim.
"Ka reci, ka reci!" vikao je otac, mašući rukama dok je trčao. Ličio mi je na vetrenjaču. Majka je stezala izletničku korpicu i dahćući pokušavala da što brže trči. Brat je jurio tamo-amo, valjda se trudeći da nađe pravi put.
"Skačite!" kriknuo je otac poslednju zapovest i bacio se u ponor. Majka se već tumbala nizbrdicom, ne ispuštajući korpicu iz zagrljaja. Brat se naglo zaustavio. Tako sam i uočio da je zemlja ustupila prostor vazduhu i da se nalazimo na ivici provalije. Na kraju strmine bile su udžerice, a nedaleko od njih betonirana obala reke.
Pogledao sam upitno brata. Želeo sam da ga pitam šta dalje da radimo, ali nisam umeo da govorim. Survao se niz liticu, pokušavajući da upravlja padom. Sačekao sam da vidim kuda će se povorka moje porodice uputiti, a zatim i sam - skočio.
Ranko Trifković