Pripovesti proročke snage: „Slutnja androida“ Bobana Kneževića
Helly Cherry
Boban Knežević, „Slutnja androida“ (zbirka priča), Biblioteka „Trifid“; knj. 2, Knjižara „Alan Ford“, Beograd, 2003; uređivanje i propratna studija: Zoran Stefanović
Susret sa starim pričama — onima koje ste već jednom pročitali u životu — je poput susreta sa starim prijateljima. Znate im mane, znate im vrline, ali ih svejedno volite. Znate kad će da vas razgale i kako, znate kako će da vas nasmeju, a gde razočaraju, ali ih opet držite bliskima — jer su vaše. Kad ih čitate, u stanju ste da ih iščitate i po nekoliko puta, neke čak i uzastopce. Upravo su takve kratke priče i novele Bobana Kneževića sabrane u zbirci Slutnja androida: fantazmagorije: priče nastale u periodu 1975-1997.
Jedan sam od pisaca koji se bavi kratkom pričom. Pišem ih, čitam ih, pišem o njima, kupujem samo zbirke kratkih priča. Tokom godina razvila sam čak i poseban ukus: kupujem pretežno zbirke različitih autora, ne zbirke jednog autora — taj mora baš da vredi da bih ga kupila. Takav je slučaj sa Kneževićevom zbirkom. U mojoj je biblioteci zato što vredi.
Prava je šteta što se ova zbirka, svojevremeno štampana u mikrotiražu, nije u knjižarama masovnije pojavila onda kada je trebalo, nego do nje tek sada dolazimo, jer bi njen prijem imao drugačiji značaj nego što ga ima danas. Neke su priče, kako kaže autor studije na kraju zbirke Zoran Stefanović, (bile) proročke, pa bi zbirka, da je bila šire dostupna kada je trebalo, bila nezaobilazno štivo ljubitelja (naučne) fantastike i horora. Verujem da bi stekla kultni status, što i sada vrlo lako može da joj se desi.
Čitajući priče, ponovo sam se prisetila zašto uvek dajem prednost kratkoj formi (iako rado čitam i dužu) – zato što je rečenica britkija, jasnija, oštrija u kratkoj priči nego što je to slučaj sa romanom. Daleko je teže postići isti poduhvat na 350 i na 30 strana. Slike, scene su takođe jače, zgusnute na malom prostoru, što doprinosi jačem utisku, koji duže i jasnije ostaje, silovitije odzvanja u nama nakon čitanja. Znali smo da Knežević krije kečeve u rukavu, to nikad nije bila strogo čuvana tajna, uvek je o tome javno govorio, ali da ih krije ovoliko... nismo znali.
Primeri sjajnih, maestralno napisanih priča su: „Igra vetra“, jedna od najkraćih i najmračnijih priča u zbirci, fantastično smišljena ideja o postanku života na Zemlji; „Ritam straha“, čiji me početak neodoljivo podseća na „Loš dan u Blek Roku“ (Bad day at Black Rock), jedan od najgrandioznijih, što se kamere i kadriranja tiče, i najupečatljivijih početaka u američkoj kinematografiji, sa fenomenalnim Spenserom Trejsijem u glavnoj ulozi, 1955, Džon Sturdž; „Taar Nepobedivi“, najbolje oslikani glavni likovi i najbolje prikazana borba između dobra i zla, koja se dešava na našim prostorima; „Naselje Sunca“, druga priča čija je radnja smeštena na naše, izmenjene, doduše, ali ipak prepoznatljive prostore, slika društva koje ne preza ni od čega, koje je spremno da plati i najvišu cenu, zarad prividnog mira; „Onaj koji nema dušu“, sjajna humoreska o demonima, skupljačima ljudskih duša; „Ubica bez milosti“, šaljiva, drugačije ispisana istorija Divljeg Zapada, ili „Prosjak i kockar“ (usud – može li mu se pobeći?)...
Za kraj, moram da se osvrnem i na propratnu studiju Zorana Stefanovića „Slobodan, i pomalo otpadnik: Boban Knežević u svom vremenu i opusu“. Minuciozno i znalački napisan rad, sa toliko osvrta, primera i detalja iz privatnog i javnog Kneževićevog života, na kojem mogu da mu pozavide i oni u čijoj je senci stasavao, ali i mnoge mlađe kolege. Esej je svakako nešto što, i te kako, fali na našoj (fantastičnoj) književnoj sceni: detaljan uvid, osvrt na stvaralački rad jednog pisca. Očekujem iz Stefanovićevog pera isto tako iscrpne i kvalitetne radove, kao što je ovaj.
Knežević je zaista slobodan i pomalo otpadnik, kakvi smo zapravo i svi mi koji se bavimo pisanjem (naučne) fantastike i horora. Sjajan je i težak taj put kojim hodimo, visoka je cena koju plaćamo da bismo na njemu i ostali, ali ne bismo nikad pristali na manje.
Tamara Lujak
Susret sa starim pričama — onima koje ste već jednom pročitali u životu — je poput susreta sa starim prijateljima. Znate im mane, znate im vrline, ali ih svejedno volite. Znate kad će da vas razgale i kako, znate kako će da vas nasmeju, a gde razočaraju, ali ih opet držite bliskima — jer su vaše. Kad ih čitate, u stanju ste da ih iščitate i po nekoliko puta, neke čak i uzastopce. Upravo su takve kratke priče i novele Bobana Kneževića sabrane u zbirci Slutnja androida: fantazmagorije: priče nastale u periodu 1975-1997.
Jedan sam od pisaca koji se bavi kratkom pričom. Pišem ih, čitam ih, pišem o njima, kupujem samo zbirke kratkih priča. Tokom godina razvila sam čak i poseban ukus: kupujem pretežno zbirke različitih autora, ne zbirke jednog autora — taj mora baš da vredi da bih ga kupila. Takav je slučaj sa Kneževićevom zbirkom. U mojoj je biblioteci zato što vredi.
Prava je šteta što se ova zbirka, svojevremeno štampana u mikrotiražu, nije u knjižarama masovnije pojavila onda kada je trebalo, nego do nje tek sada dolazimo, jer bi njen prijem imao drugačiji značaj nego što ga ima danas. Neke su priče, kako kaže autor studije na kraju zbirke Zoran Stefanović, (bile) proročke, pa bi zbirka, da je bila šire dostupna kada je trebalo, bila nezaobilazno štivo ljubitelja (naučne) fantastike i horora. Verujem da bi stekla kultni status, što i sada vrlo lako može da joj se desi.
Čitajući priče, ponovo sam se prisetila zašto uvek dajem prednost kratkoj formi (iako rado čitam i dužu) – zato što je rečenica britkija, jasnija, oštrija u kratkoj priči nego što je to slučaj sa romanom. Daleko je teže postići isti poduhvat na 350 i na 30 strana. Slike, scene su takođe jače, zgusnute na malom prostoru, što doprinosi jačem utisku, koji duže i jasnije ostaje, silovitije odzvanja u nama nakon čitanja. Znali smo da Knežević krije kečeve u rukavu, to nikad nije bila strogo čuvana tajna, uvek je o tome javno govorio, ali da ih krije ovoliko... nismo znali.
Primeri sjajnih, maestralno napisanih priča su: „Igra vetra“, jedna od najkraćih i najmračnijih priča u zbirci, fantastično smišljena ideja o postanku života na Zemlji; „Ritam straha“, čiji me početak neodoljivo podseća na „Loš dan u Blek Roku“ (Bad day at Black Rock), jedan od najgrandioznijih, što se kamere i kadriranja tiče, i najupečatljivijih početaka u američkoj kinematografiji, sa fenomenalnim Spenserom Trejsijem u glavnoj ulozi, 1955, Džon Sturdž; „Taar Nepobedivi“, najbolje oslikani glavni likovi i najbolje prikazana borba između dobra i zla, koja se dešava na našim prostorima; „Naselje Sunca“, druga priča čija je radnja smeštena na naše, izmenjene, doduše, ali ipak prepoznatljive prostore, slika društva koje ne preza ni od čega, koje je spremno da plati i najvišu cenu, zarad prividnog mira; „Onaj koji nema dušu“, sjajna humoreska o demonima, skupljačima ljudskih duša; „Ubica bez milosti“, šaljiva, drugačije ispisana istorija Divljeg Zapada, ili „Prosjak i kockar“ (usud – može li mu se pobeći?)...
Za kraj, moram da se osvrnem i na propratnu studiju Zorana Stefanovića „Slobodan, i pomalo otpadnik: Boban Knežević u svom vremenu i opusu“. Minuciozno i znalački napisan rad, sa toliko osvrta, primera i detalja iz privatnog i javnog Kneževićevog života, na kojem mogu da mu pozavide i oni u čijoj je senci stasavao, ali i mnoge mlađe kolege. Esej je svakako nešto što, i te kako, fali na našoj (fantastičnoj) književnoj sceni: detaljan uvid, osvrt na stvaralački rad jednog pisca. Očekujem iz Stefanovićevog pera isto tako iscrpne i kvalitetne radove, kao što je ovaj.
Knežević je zaista slobodan i pomalo otpadnik, kakvi smo zapravo i svi mi koji se bavimo pisanjem (naučne) fantastike i horora. Sjajan je i težak taj put kojim hodimo, visoka je cena koju plaćamo da bismo na njemu i ostali, ali ne bismo nikad pristali na manje.
Tamara Lujak