Fluid Underground - Amanet
Helly Cherry
Ako se već nakon prve pesme sa ovog albuma ne navučete i na bend i na ovaj album, savetujem vam da proverite sluh kod lekara. Album ima jednocifren broj pesama, i to je odlična stvar, jer ne stvara dosadu, ne žvaću se isti motivi i rifovi, i nema bespotrebnog rastezanja radi čistog popunjavanja prosečne dužine albuma.
Sve zvuči kao stoner rock prilagođen našim slušalačkim prostorima, gde se traži nešto zanimljivo, povremeno agresivno, jasno, ali pre svega brzo svarljivo. Pesme imaju prostu kompoziciju, koja se šablonski razvija i prati tok, što znači da nema mnogo eksperimentisanja ni progresivnih momenata, tako da je svaka pesme potpuno slušljiva i melodična, brzo ulazi u uši, a teško se od nje odvaja. Tekstovi su i više nego dobri, bend je zaista potkovan na tom području. U stanju su da pevaju o čemu god zamisle, a da to kroz tekst ne pomenu ni jednom, ali slušalac ubrzo shvata šta su želeli reći. Tekstualno bi se album mogao možda podeliti u dva dela. Prvi deo čine pesme o jednokratnim zadovoljstvima, pa presek pravi instrumentalna numera, koja potencira formu umesto melodičnosti, a drugi deo peva o prolaznosti i zaboravu čoveka posle čoveka. Ne primetim ponavljanje ili pozajmljivanje nekih često otpevanih motiva, čak naprotiv, ovde se javljaju neke čvrste reči i snažni motivi koji će možda biti prepevani. Zapravo, ako neki bend već poteže ka korišćenju i adaptiranju postojećih tekstova, onda neka makar to čini koristeći kvalitetne reference. Ono što kod vokala zameram je prevelika unificiranost, ili narodski rečeno – uštogljenost kod pevanja. Sve vokalne melodije u pesmi su slične na mestima ponavljanja, nema ničega što te uzdrma, ukrasi su slabi, već strofe nose jednu vokalnu melodiju, refren drugu, i na tome se priča završava. Nadam se da je na živim nastupima vokal dosta življi i da dosta više manevriše sa nekim zanimljivim sitnicama i ukrasima.
Gitare su solidne, nose grubost i sasvim dovoljno „režu“ da se stekne utisak širine zvuka, pa nije potrebna nikakva dodatna ili pokrivajuća gitara, niti bilo kakav synth. Povremeno distorzije postanu dosadne i pomalo mutne, pa se uši usresrede na bubanj i bas koji dobijaju ulogu da izvuku priču dok se gitare ne „pokupe“ i vrate u svoj kolosek. To se dešava jako retko, na pojedinim prelazima između dve deonice, ali ne uzimam im za zlo jer drže zvuk prirodnim.
Odmah na prvo slušanje sam se (pro)dao ovom albumu, jer ovakav album zaista nema potrebu nikoga da kupuje. Više je razloga – bend se poigrava sa više žanrova, i od svakog uzima ono najbolje i publici najdraže, tekstovi su prisutni i dosta jaki, nisu isprazni i vazdušasti i nedefinisani. Produkcija odaje utisak živog albuma, pa je i sam zvuk otvoren, širok i prirodan, jednom rečju - neiskvaren. Omot je zanimljiv i primamljiv, što je takođe veliki plus. Ima jedna humoristička scena u muzičkom filmu „This is Spinal tap“ kada Nigel (gitarista imaginarnog benda Spinal tap) pokazuje novinaru kako njegovo pojačalo može da se odvrne do 11, iako se skala na potenciometru kreće od 1 do 10. Ako bih morao da ocenim ovaj album ocenom do desetke, da, dao bih mu jedanaest!
Tihomir Škara
Sve zvuči kao stoner rock prilagođen našim slušalačkim prostorima, gde se traži nešto zanimljivo, povremeno agresivno, jasno, ali pre svega brzo svarljivo. Pesme imaju prostu kompoziciju, koja se šablonski razvija i prati tok, što znači da nema mnogo eksperimentisanja ni progresivnih momenata, tako da je svaka pesme potpuno slušljiva i melodična, brzo ulazi u uši, a teško se od nje odvaja. Tekstovi su i više nego dobri, bend je zaista potkovan na tom području. U stanju su da pevaju o čemu god zamisle, a da to kroz tekst ne pomenu ni jednom, ali slušalac ubrzo shvata šta su želeli reći. Tekstualno bi se album mogao možda podeliti u dva dela. Prvi deo čine pesme o jednokratnim zadovoljstvima, pa presek pravi instrumentalna numera, koja potencira formu umesto melodičnosti, a drugi deo peva o prolaznosti i zaboravu čoveka posle čoveka. Ne primetim ponavljanje ili pozajmljivanje nekih često otpevanih motiva, čak naprotiv, ovde se javljaju neke čvrste reči i snažni motivi koji će možda biti prepevani. Zapravo, ako neki bend već poteže ka korišćenju i adaptiranju postojećih tekstova, onda neka makar to čini koristeći kvalitetne reference. Ono što kod vokala zameram je prevelika unificiranost, ili narodski rečeno – uštogljenost kod pevanja. Sve vokalne melodije u pesmi su slične na mestima ponavljanja, nema ničega što te uzdrma, ukrasi su slabi, već strofe nose jednu vokalnu melodiju, refren drugu, i na tome se priča završava. Nadam se da je na živim nastupima vokal dosta življi i da dosta više manevriše sa nekim zanimljivim sitnicama i ukrasima.
Gitare su solidne, nose grubost i sasvim dovoljno „režu“ da se stekne utisak širine zvuka, pa nije potrebna nikakva dodatna ili pokrivajuća gitara, niti bilo kakav synth. Povremeno distorzije postanu dosadne i pomalo mutne, pa se uši usresrede na bubanj i bas koji dobijaju ulogu da izvuku priču dok se gitare ne „pokupe“ i vrate u svoj kolosek. To se dešava jako retko, na pojedinim prelazima između dve deonice, ali ne uzimam im za zlo jer drže zvuk prirodnim.
Odmah na prvo slušanje sam se (pro)dao ovom albumu, jer ovakav album zaista nema potrebu nikoga da kupuje. Više je razloga – bend se poigrava sa više žanrova, i od svakog uzima ono najbolje i publici najdraže, tekstovi su prisutni i dosta jaki, nisu isprazni i vazdušasti i nedefinisani. Produkcija odaje utisak živog albuma, pa je i sam zvuk otvoren, širok i prirodan, jednom rečju - neiskvaren. Omot je zanimljiv i primamljiv, što je takođe veliki plus. Ima jedna humoristička scena u muzičkom filmu „This is Spinal tap“ kada Nigel (gitarista imaginarnog benda Spinal tap) pokazuje novinaru kako njegovo pojačalo može da se odvrne do 11, iako se skala na potenciometru kreće od 1 do 10. Ako bih morao da ocenim ovaj album ocenom do desetke, da, dao bih mu jedanaest!
Tihomir Škara