Waverly Lies North - A Soul In The Void
Helly Cherry
Dugo sam odlagao pisanje ove recenzije, jer sam stalno menjao mišljenje o ovom bendu teško pamtljivog imena koji nam dolazi iz Francuske, a čiji je prvi album, “A Soul in the Void”, ugledao svetlost dana još 2013. godine, pod okriljem “Brennus Music”-a, čiji je rad isključivo vezan za bendove iz Francuske. Medjutim, ovaj album je ponovo snimljen i objavljen nekoliko meseci kasnije, početkom 2014., verovatno zbog promena u postavi benda, i upravo sam tu novu verziju albuma i dobio.
Iako ovaj bend svoju muziku karakteriše kao “power metal”, ja bih rekao da je ovo malo više od toga, ili bar malo ozbiljnije od većine sladunjavih “power” bendova, koji su nas obasipali jednoličnim, i bespotrebnim albumima poslednjih 15-ak godina. Album otvara pesma “ The Curse” i već od samog starta postaje jasno da je ovo jedna ozbiljna skupina muzičara koji i te kako imaju šta da kažu, a ja bih posebno pohvalio pevača, koji opušteno može da preuzme glavnu reč i u mnogo poznatijim bendovima slične orjentacije. Za njom sledi pesma po kojoj je album i dobio ime “A Soul in the Void”, i na njoj se najbolje čuje da ovaj bend ima da ponudi mnogo više od pukog “poweraškog” mediokriteta. Ono što je meni zasmetalo je konstantno nametanje klavijatura, koje bespotrebno bacaju u drugi plan odlične rifove, i koje dominiraju tokom celog albuma. To se najviše primećuje u pesmi “Cherish no Hope” gde muzička podloga za strofu zvuči kao soundtrack iz neke jeftine igrice iz 80-ih. E upravo su ti detalji doprineli tome, da jednostavno ne znam šta da mislim o ovom albumu. Na prvu loptu ovo je odličan album koji bi, verovatno, većina iskrenih fanova ovakvog zvuka redovno slušala kući, ali onda se tu pojave bespotrebni detalji na klavijaturama, i prenaglašeni “epic” momenti, pa se sve svede na to da je ovo jedan sasvim solidan album, ali ništa više od toga. Pesme kao što su “Aria Nocturna” i “Follow the River” su definitivno biseri ovog žanra, dok u pesmi “Gilded Faith” eto za promenu mogu da pohvalim temu na klavijaturama na samom početku pesme, ali se opet već posle strofe klavijatura ubacuje bespotrebno i pokriva jedan fenomenalan rif. Moj savet ovim momcima je da klavijature i generalno te “sympho” momente ubace samo onde gde su neophodni i tada će im album biti pun pogodak.
Svakako ću pratiti rad ovog benda, i nadam se da će već na sledećem izdanju napraviti još veći uspeh, a svim ljubiteljima ovog zvuka toplo preporučujem ovaj album, jer i pored navedenih mana, iskreno verujem da će ove pesme naći put do slušalaca.
Ocena 7,5
Miloš Stošić
Iako ovaj bend svoju muziku karakteriše kao “power metal”, ja bih rekao da je ovo malo više od toga, ili bar malo ozbiljnije od većine sladunjavih “power” bendova, koji su nas obasipali jednoličnim, i bespotrebnim albumima poslednjih 15-ak godina. Album otvara pesma “ The Curse” i već od samog starta postaje jasno da je ovo jedna ozbiljna skupina muzičara koji i te kako imaju šta da kažu, a ja bih posebno pohvalio pevača, koji opušteno može da preuzme glavnu reč i u mnogo poznatijim bendovima slične orjentacije. Za njom sledi pesma po kojoj je album i dobio ime “A Soul in the Void”, i na njoj se najbolje čuje da ovaj bend ima da ponudi mnogo više od pukog “poweraškog” mediokriteta. Ono što je meni zasmetalo je konstantno nametanje klavijatura, koje bespotrebno bacaju u drugi plan odlične rifove, i koje dominiraju tokom celog albuma. To se najviše primećuje u pesmi “Cherish no Hope” gde muzička podloga za strofu zvuči kao soundtrack iz neke jeftine igrice iz 80-ih. E upravo su ti detalji doprineli tome, da jednostavno ne znam šta da mislim o ovom albumu. Na prvu loptu ovo je odličan album koji bi, verovatno, većina iskrenih fanova ovakvog zvuka redovno slušala kući, ali onda se tu pojave bespotrebni detalji na klavijaturama, i prenaglašeni “epic” momenti, pa se sve svede na to da je ovo jedan sasvim solidan album, ali ništa više od toga. Pesme kao što su “Aria Nocturna” i “Follow the River” su definitivno biseri ovog žanra, dok u pesmi “Gilded Faith” eto za promenu mogu da pohvalim temu na klavijaturama na samom početku pesme, ali se opet već posle strofe klavijatura ubacuje bespotrebno i pokriva jedan fenomenalan rif. Moj savet ovim momcima je da klavijature i generalno te “sympho” momente ubace samo onde gde su neophodni i tada će im album biti pun pogodak.
Svakako ću pratiti rad ovog benda, i nadam se da će već na sledećem izdanju napraviti još veći uspeh, a svim ljubiteljima ovog zvuka toplo preporučujem ovaj album, jer i pored navedenih mana, iskreno verujem da će ove pesme naći put do slušalaca.
Ocena 7,5
Miloš Stošić