Teorija svega - filmska priča o jednom od najvećih svetskih umova današnjice
Helly Cherry
Još jedan višestruko nominovan film na ovosezonskoj dodeli Oskara i još jedan biografski film, ovog puta o svetsko poznatom naučniku Stiven Hokingu, liku čija se zanimljiva životna priča pokazala kao savršena podloga za dobar film.
Rekao bih i odlična podloga za mladog glumca koji treba da se probije, između ostalog zbog Lu Geningove bolesti, čiji su simptomi služili kao materijal Edi Redmejnu da iskaže svoje glumačke mogućnosti. Tako, ne samo da je ovo uloga važne ličnosti, čije zasluge će se pamtiti daleko u budućnost, već i uloga sa progresivnom bolešću koja je omogućila Redmejnu da se iskaže. Ali i pored svega toga, najbolji utisak na mene je ostavila Felisiti Džons, u ulozi Hokigove žene, Džejn.
Film prepričava Hokingov život, zahvatajući skoro sve najbitnije tačke njegove biografije, ali se pre svega bavi načinom sa kojim su se suočavali sa tom opakom bolešću, on i njegova žena. S tim da je perspektiva tog problema i drame veoma dobro podeljena između njih dvoje, čak bih rekao da Džejnina priča češće preuzima primat u filmu. A kada sam video da je scenario rađen kao adaptacija biografske knjige Džejn Hoking, bilo mi je jasno zašto je to tako.
Međutim, moram da pohvalim reditelja, koji pored generalno odličnog obavljenog posla sa ovim filmom, uspeva, zajedno sa Redmejnom, da iskaže i Hokingovu perspektivu u ovom filmu. S tim rečeno, ovaj film nije mogao da psihološki uđe dublje u Hokingov lik, premda se trudio da to postigne. Priča se više vodila njegovom sudbinom, odnosom sa Džejn i borbom sa bolešću, i tek na momente je uspela da dublje zahvati Hokingovu psihu. Šteta, Hoking se čini kao izvor iz kog bi se mogla izvesti fenomenalna psihološka drama.
Edi Redmejn je bio zaista odličan, prodao je Hokinga i sva stanja njegove bolesti, u par trenutaka činilo mi se da gledam samog Hokinga. Međutim, mislim da su malo precenjena njegova dostignuća u ovom filmu i da su ljudi, pre svega, kupovali stanja Lu Geringove bolesti i odlične Redmejnove izraze simptoma te bolesti. Što ne podcenjujem, ali ovaj performans smatram slabijim u odnosu na performans Džejk Gilenhala u "Nightcrawler"-u, na primer.
Felisiti Džouns, sa druge strane, me je oduševila, i pored Rouzmand Pajk mi je bila favorit na dodeli Oskara. I premda sam već pomenuo odličnu režiju u ovom filmu, moram još jednom posebno da je naglasim, jer je Džejm Marš, uz odlične performanse, po meni najjača tačka ovog filma. Sa načinom na koji je vodio priču, Marš je učinio da se kod gledalaca razviju ponekad oprečna osećanja što se tiče nekih situacija i likova u filmu, komplikovane emocije i odnose nije predstavljao crno-belo i uprošćavao, i time je uspeo da odnos između Stivena i Džejn učini bogatim, što je bilo veoma važno, jer ih je učinio donekle tematskim čvorom ovog filma.
Čini mi se da je najveći problem ovog filma, to što je zahvaćen između dve vatre. I dok će većina očekivati zanimljiv psihološki i biografski film o Stiven Hokingu, sa njim kao potpuno centriranim likom u priči, ovaj film pada negde u ničiju zemlju njegovog odnosa sa ženom i problemom koji im je donela njegova bolest. Nisu me ubedili u autentičnost tih događaja i priča mi je delovala previše romantizovana, taman toliko da izgubi verodostojnost kod mene. Takođe mi deluje da se u toj igri između dve vatre zahvataju oba lika, taman toliko da ovo prestaje da bude film o Stiven Hokingu, već o njima i tom odnosu. Što ne mora nužno da bude loša stvar, ali mislim da će većina očekivati nešto više.
Što se tiče biografskog materijala, koliko ja znam o Hokingu, ovaj film mu je dosta veran. Odlični performansi i tragična priča jednog od najvećih umova danšnjice, čini ovaj film vrednim gledanja.
Ocena: 7/10
Nikola Bočkor
Rekao bih i odlična podloga za mladog glumca koji treba da se probije, između ostalog zbog Lu Geningove bolesti, čiji su simptomi služili kao materijal Edi Redmejnu da iskaže svoje glumačke mogućnosti. Tako, ne samo da je ovo uloga važne ličnosti, čije zasluge će se pamtiti daleko u budućnost, već i uloga sa progresivnom bolešću koja je omogućila Redmejnu da se iskaže. Ali i pored svega toga, najbolji utisak na mene je ostavila Felisiti Džons, u ulozi Hokigove žene, Džejn.
Film prepričava Hokingov život, zahvatajući skoro sve najbitnije tačke njegove biografije, ali se pre svega bavi načinom sa kojim su se suočavali sa tom opakom bolešću, on i njegova žena. S tim da je perspektiva tog problema i drame veoma dobro podeljena između njih dvoje, čak bih rekao da Džejnina priča češće preuzima primat u filmu. A kada sam video da je scenario rađen kao adaptacija biografske knjige Džejn Hoking, bilo mi je jasno zašto je to tako.
Međutim, moram da pohvalim reditelja, koji pored generalno odličnog obavljenog posla sa ovim filmom, uspeva, zajedno sa Redmejnom, da iskaže i Hokingovu perspektivu u ovom filmu. S tim rečeno, ovaj film nije mogao da psihološki uđe dublje u Hokingov lik, premda se trudio da to postigne. Priča se više vodila njegovom sudbinom, odnosom sa Džejn i borbom sa bolešću, i tek na momente je uspela da dublje zahvati Hokingovu psihu. Šteta, Hoking se čini kao izvor iz kog bi se mogla izvesti fenomenalna psihološka drama.
Edi Redmejn je bio zaista odličan, prodao je Hokinga i sva stanja njegove bolesti, u par trenutaka činilo mi se da gledam samog Hokinga. Međutim, mislim da su malo precenjena njegova dostignuća u ovom filmu i da su ljudi, pre svega, kupovali stanja Lu Geringove bolesti i odlične Redmejnove izraze simptoma te bolesti. Što ne podcenjujem, ali ovaj performans smatram slabijim u odnosu na performans Džejk Gilenhala u "Nightcrawler"-u, na primer.
Felisiti Džouns, sa druge strane, me je oduševila, i pored Rouzmand Pajk mi je bila favorit na dodeli Oskara. I premda sam već pomenuo odličnu režiju u ovom filmu, moram još jednom posebno da je naglasim, jer je Džejm Marš, uz odlične performanse, po meni najjača tačka ovog filma. Sa načinom na koji je vodio priču, Marš je učinio da se kod gledalaca razviju ponekad oprečna osećanja što se tiče nekih situacija i likova u filmu, komplikovane emocije i odnose nije predstavljao crno-belo i uprošćavao, i time je uspeo da odnos između Stivena i Džejn učini bogatim, što je bilo veoma važno, jer ih je učinio donekle tematskim čvorom ovog filma.
Čini mi se da je najveći problem ovog filma, to što je zahvaćen između dve vatre. I dok će većina očekivati zanimljiv psihološki i biografski film o Stiven Hokingu, sa njim kao potpuno centriranim likom u priči, ovaj film pada negde u ničiju zemlju njegovog odnosa sa ženom i problemom koji im je donela njegova bolest. Nisu me ubedili u autentičnost tih događaja i priča mi je delovala previše romantizovana, taman toliko da izgubi verodostojnost kod mene. Takođe mi deluje da se u toj igri između dve vatre zahvataju oba lika, taman toliko da ovo prestaje da bude film o Stiven Hokingu, već o njima i tom odnosu. Što ne mora nužno da bude loša stvar, ali mislim da će većina očekivati nešto više.
Što se tiče biografskog materijala, koliko ja znam o Hokingu, ovaj film mu je dosta veran. Odlični performansi i tragična priča jednog od najvećih umova danšnjice, čini ovaj film vrednim gledanja.
Ocena: 7/10
Nikola Bočkor