Zašto nekada ne treba prevoditi nazive bendova sa engleskog jezika i kako to izgleda kada Rumuni odluče da to ipak urade? Sa druge strane,  po čemu se njihova publika razlikuje od domaće, otkrile su nam devojke iz sastava Replicunts nakon nastupa u Kruševcu. Iako je ovo samo jedan njihove priče, u  nastavku otkrijte zašto smo pričali i o Jools Hollandu. 


HC: Imala sam utisak kao da su se ljudi  večeras malo uplašili od vas?
Sanja: Mislim da se ljudi nisu uplašili od nas, već jednostavno nisu znali naše pesme, ne znam zašto bi se uplašili?
Kaća: Mada ima istine u tome, gledali su nas čudno.

HC: Mislim da su ljudi jedva čekali da vas vide na bini, ali da opet postoji neka vrsta predrasude kada se na sceni nađu samo devojke.
Barbara: Pa da, to jeste, to je nešto što se dešava često. Znaš ono, kada završimo svirku i neko priđe i kaže, jao super, svirate kao muškarci. Mislim, kao hvala, trudimo se. Možda na početku ljudi svašta nešto imaju u glavi, ali posle toga smo mi bend kao i svaki drugi i ja mislim da zaborave da smo žene. Prosto kome se sviđa on će skakati, kome se ne sviđa neće i ok.

HC: Trenutno se nalazite na mini turneji,  pa kakva su vaša iskustva sa iste?
Kaća: Turneju smo počele sa francuskim bendom Lunch u Subotici. Tamo je realno bilo mnogo manje ljudi nego večeras, mada atmosfera je bila tu i tamo ok. Onda su nas dočekali u  Rumuniji.

HC: Kako vas beše tamo zovu?
Kaća:  A, u Rumuniji pizde. Tamo nismo očekivali nešto drugačiju atmosferu u odnosu na publiku u Srbiji, kako smo jako blizu, međutim, jako je  drugačije. Tamo su ljudi, iako smo nepoznat bend, već bili pripremljeni i preslušali su ono malo materijala koga imamo na internetu. Svi su pevali, skakali,  bili su oduševljeni. Svi su bili bukvalno sa nama na bini, što je nama bilo onako, nismo navikli realno. U Srbiji ljudi obično stoje pozadi dok ih ne pozoveš, pa eventualno neko priđe. To je ono što si na početku pitala, tako deluje. Ne samo nama nego inače kada bendovi sviraju kao da se ljudi plaše, ne znam čega. Ali, inače, mi smo prvi put na turneji,  ja moram da kažem da je jako, jako teško. Ovo je četvrti dan. Spavamo po tri sata, non stop pričamo, pevamo, sviramo, iznosi opremu, unosi opremu, ali nikad bolje iskustvo i nikad lepši provod i večeras u Kruševcu, baš se dobro provodimo.
Brabara: Umorne smo i imamo napade histerije. Ja bar imam, od umora, počinjem da se smejem na sred bine, prosto  toliko je energije, toliko adrenalina. Naravno da je svakom bendu zabavno i značajno da odradi turneju van granica Srbije, ali meni lično, a verujem i mojim partenerkama u zločinu je jako bitno da prođemo Srbiju. Svirali smo u Beogradu sto hiljada puta, sreća pa često putujemo i po drugim gradovima, idemo na svirke i aktivne smo u publici isto, ali jako je bitno svirati u svojoj zemlji. Tako da, večeras je bilo stvarno sjajno.

HC: Vi ste sada prvi put na turneji, dok recimo, u poslednje vreme u Kruševcu imali smo priliku da poslušamo dosta bendova sa strane i ono što je kod njih evidentno je to da su oni uglavno stalno na nekim turnejama, što se ne može baš reći za srpske bendove. Bendovi odavde, osim nekolicine njih, retko kad idu na turneje, posebno van granica Srbije, zašto mislite da je to tako?
Kaća: Ja ću izneti svoje mišljenje, a verujem da će se one složiti. Mi jednostavno nemamo para za tuneju, iako ljudi misle da bendovi zarađuju na turneji, što je jako smešno. Mislim da se bendovi za turneju spremaju tako što štede pare, na žalost. I ne samo u Srbiji, verujem u većini zemalja, prosto više nema te kulture  posećivanja manjih svirki, druženja na svirkama, generalno je svugde problem.

HC: I uglavnom se ide na tu varijantu, koliko karata se proda?
Kaća: Tako, je obično je tako, koliko karata se proda,  toliko ćete dobiti. S tim što mi kada krenemo iz Srbije nama treba dosta, a dođe, na primer deset ljudi. Tako da je to generalno problem, zbog čega bendovi iz Srbije ne idu tako često na turneju.  Osim možda nekih bendova koji imaju sreću da ih neki veći bend pozove, jedino tako. Jako je teško u samostalnoj režiji otići.

HC: Ali, pomenule ste da je bilo drugačije kada ste svirale u Rumunijii?
Barbara: Ajde što je bilo drugačije  i što je bilo više ljudi, nego je bilo mladih ljudi. Ja mislim da je ono prva godina srednje škole, to su klinci.
Kaća: Da, šestenaest godina zapravo. Baš sam pitala.
Barbara: Oni su bukvalno pored tvog mikrofona. Pričali smo sa starijim kolegama iz jednog benda i ja sam rekla, na primer za Kraljevo da imaju dečurliju, ustvari mlade ljude koji skaču na svirkama, a da kao u smislu - deca su njima je sve zabavno. Ali osnova scene za mene su mladi ljudi, e to je ono što je uočljivo prvo u Rumuniji. Vidiš klince koji skaču od početka do kraja i pevaju, mislim ne znaju ni tekstove ali nešto otpevaju. Nije sad ni da je ovde toliko loše.

HC: Počele ste sa radom 2012. godine, ali čini mi se da je predhodna godina za vas bila udarna, u  smislu, da ste se probile malo u medije, intrenet medije naravno, kako su nam danas jedino oni dostupni. Singl koji ste objavile “You lie you die” proglašen je, od strane magazina Get On Stage, za pesmu meseca septembra, pa je postala i pesma godine.
Kaća: Naš najveći problem je što do sada, eto koliko dugo postojimo, a već je to dug period, obzirom da bendovi čim se oforme kreću sa snimanjem i tako dalje, je upravo to što nemamo nikakav snimak sem te jedne pesme, koju smo iskreno jedva snimile, a problem je uglavnom manje više novac. Za kvalitetan snimak svi znamo treba imati dosta para. Drugo, lične obaveze jednostavno nas koče da sve zajedno u isto vreme budemo slobodne i taj neko ko bi snimio, tako da kad smo snimile pesmu, videle smo taj proboj i da ljudi  zapravo očekuju materijal. Tako da, mi nakon ove truneje planiramo da snimimo sve naše pesme, a imamo ih već dosta.

HC: Možemo li očekivati neki album uskoro?
Kaća: Upravo to i planiramo i na tome i radimo, tako da će možda čak i 2015.,  ako je danas ta godina, biti možda još i uspešnija što se tiče i tog nekog interesovanja za bend uopšte.
Barbara: Zapravo, i zbog sebe jedva čekamo da snimimo pesme, zato što kad čuješ svoju pesmu snimljenu, to je potpuno drugačije. Često se dešava da promeniš neki aranžman, nešto se dogodi drugačije, tako da snimanje svakako i zbog publike i zbog nas, da vidimo gde smo. Tako da, nadam se da ćemo to uskoro da završimo.

HC: Ja mislim da morate.
Kaća: Da, da bi mogli ljudi da pevaju sa nama.


HC: Devojke, snimate i prvi spot, upravo za numeru “You lie you die”?
Kaća: Snimamo da, za tu jednu jedinu pesmu, ja mislim da je svima dosadila i nama onako, već malo. Snimamo, ozbiljniji spot pošto ono što je na intrenetu je tu čisto da bi propratilo pesmu, dok ne snimimo  spot. To je u toku, ali zbog turneje smo to malo pauzirale. Ostalo je jedno trideset posto spota da se snimi., tako da smo mi u stvari u fazonu, lepo si pomenula internet kao medij jedini na žalost gde može da se prati neki bend, mi smo u fazonu da svaka pesma bude propraćena nekim spotom.
Barbara: Mada, počela je neka nova emisija na RTS-u, kao Tri Boje Zvuka, i sad super je produkcija, vidi se da je uloženo i sad pitam se baš da li će dovesti neki bend.

HC: Mislim da se tu opet daje prostora nekim ljudima koji već imaju prostor.
Barbara: Jeste. Nego, zanimljivo je bilo, neko je iskomentarisao, pa da, ali oni neće dovesti neki punk ili noiz ili metal bend  koiji ima tu koncepciju, i onda se setiš Jools Hollanda koji je imao eto At The Drive In u jednoj emisiji. Oni su bili raštimovani, sve se raspadalo, ali toliko je bilo fenomenalno. Mislim Jools Holland. Tako da, drago mi je što se pojavila bilo kakva emisija na RTS-u, nadam se da će možda, dobro ne nas...
Kaća: Ima tu dosta bendova koji su kao i mi, nemaju mesta, niko nije čuo za njih tako da...
Barbara: Jer zašto smo mi devedesetih i dvehiljaditih imali na primer Gobline koji napune, dobro oni su sada veći bend, napune dan za danom veliku salu SKC-a u Beogradu. To sad ne može ne znam, da li Van Gogh. Zato što si imao Dodatno Ubrzanje, imao si i Studio B. Dobro sada imamo internet, ali on je toliko protočan...

HC: Tu je gomila informacija, muzika se nekako sluša usput i kao što su već pominjali, danas se retko sluša čitav album, slušaju se neke pojedinačne stvari i tako dalje. Nego, možete li nam otkriti nešto više o samom spotu, koja priča će pratiti isti?
Barbara: Pa ne znam da li da otkrivamo?
Kaća: Pa mislim, toliko je pesma popularna, samo se o njoj priča. Ja ne bih otkrivala.
Barbara: Jako će biti kontraverzno, biće malo više devojaka nego muškaraca. Ja zapravo nisam ni videla kako izgleda spot. Pošto sam bila zauzeta pa su mi  putem Whats up-a slali kadrove i fotke. To je još jedna stvar kod nas što apsolutno verujemo jedna drugoj, šta god da jedna  odluči.
Kaća: To je recimo teško, mnogi bendovi se raspadaju preko noći upravo zbog tog neslaganja i ideologije. Jako je teško imati bend, iako ljudi misle da mogu tek tako da se skupe i sviraju, jako je teško imati bend koji se trudi i aktivan je i tako dalje. Mi smo sreću imali pa smo se snašle i našle i eto funkcionišemo.
Barbara: I jako smo različite u principu.
Kaća: Poptuno smo drugačije ovako, ali na bini ...

HC: Nastupile ste predhodne godine na To Be Punk festivalu. Imate li u planu da i ove  godine posetite neki festival?
Kaća: Sviramo na Exitu ove godine na eksplozivu.

HC:Večeras je ugovoren i Skate i fest?
Kaća: A jeste?

HC: Pa ti si pomenula na bini?
Kaća: Ja  sam pomenula čisto promocije radi, ali što da ne, ali mislim da je taj skate fest već organizovan. Čisto sam pomenula da podržim ljude. Kad si već pomenula, moram da pohvalim to dešavanje, jer ipak se nešto radi, neko se trudi i dokle god ima i pojedinaca ja ću biti zadovoljna. Pošto svi tipuju na taj Beograd, ali mislim da je sada trenutna situacija takva da je u unutrašnjosti mnogo bolja scena, mislim mnogo bolji provod. Možda sam se ja zasitila Beograda. Dosta puta smo svirali  tamo i bilo je dobrih svirki, a i loših, ali mislim da je publika  ovde više željna nekih bendova i drugačije prihvataju, zato mi je drago kada čujem da se nešto dešava. Da nije sve u Beogradu.

HC: Za kraj, šta biste savetovale devojkama koje razmišljaju o tome da se prihvate nekog instrumenta i same krenu sa radom?
Barbara: Ne bih da zvučim pogrešno, ali preovlađuju muški bendovi i sigurno tu ima pritiska  nekog i čini mi se, na primer moj muž je muzičar i imamo zajednički bend, on je jako fin, ali kada treba da mi objasni nešto jako je naporan, kao da od mene očekuje mnogo više nego od nekog drugara. Možda  to negde očekuju da budemo bolje od njih. Mada, nema tu, ako odlučiš da hoćeš da imaš bend. Znaš kako mi nismo krenuli da sviramo niti nam je bilo u planu da budemo Led Zeppelin, prosto imali smo ideje, nismo  savršeni muzičari ali naravno da želimo da budemo homogeni, da to zvuči dobro ali nije to toliko  bitno. Niko neće gledati da li si pogrešio neki  rif. Prosto samo treba da presečeš, evo kao i mi, da kažeš, želim da to da radim, ok treba truda, treba rada.
Kaća:  Eto bili smo svedoci dosta ženskih  bendova, za koje mnogi i ne znaju, a zašto? Pre svega, zato što te devojke koje su svirale odustajale  su jako lako. Mi nismo uopšte mlade, iako ljudi konstantno, gde god da se pojavimo viču ajde devojčice ovamo, kako ste devojčice i tako dalje. Hoću da kažem, da sviramo jako dugo, od sedmog razreda, od osnove škole znači i nije nas pustilo. Još nas drži i tek će da nas drži. Mislim da nema to veze da li je neko žensko ili muško, ko ima volju ili želju prosto sviraće ili neće.  I ne moraš ti da sviraš ili šta god, dovoljno je da podržavaš scenu, da si tu, da pratiš. Prosto bend čini i publika, tako da bitno je da ima mladih ljudi, da li su dečaci ili devojčice nije važno, ne pravim razliku, kao što ne pravim razliku između zenskih i muških bednova. Relano ima ih manje, ali mislim zašto ih ne bi bilo. Pa evo podrška za sve cure koje planiraju da sviraju, da se bave na bilo koj način muzikom. Nije teško.


Na kraju Barbara je preporučila da poslušate još jedan od all girl bendova Erase Errata.

Intervju pripremila Ivana Grujić