Kakav je osećaj imati bend, koji baš i ne želi da sarađuje (očigledno), pa sa prijateljima uradiš ceo album, tako dobar da ti se mozak zavrti? Takav album je i "Blue Jard Hill", studijski uradak precizni alt-hard rock atrakcije Blue Jard Hill, sa veoma stilističnim upadima garažnog rock-a, blues-a, na momente i alt-metala. Na prvu loptu ceo koncept zvuči kao A Perfect Circle (tako kaže moja žena), iako ja nisam potpuno siguran kako definisati zvuk BJH-a, sem da mi se dopada toliko da bih svaki dan mogao da ga preslušam. Očigledno prijatno okruženje, produkcija na visokom nivou, odavanje pošte uzorima (hm, hm, Timothy Leary, zanimljivo) odaju utisak da je svaki ton i riff na svom mestu, iako mu (idejnom tvorcu projekta) zameraju na programiranim bubnjevima. Važan je duh, a ne tehničke karakteristike!

Počevši od prve numere, gromoglasne "Sleep Tight" do poslednje "Western Melody" (gde se uključuje i fusion/jazz legenda Vladan Vučković), gradacijski "žestina" opada, ali mnoštvo ideja, poigravanje sa ritmom i zadiranje u različite epohe (već pomenuti Leary, američka psihodelija + britanska psihoedlija šezdesetih), jedna obrada i dve pesme na srpskom - utisak je i više nego kompletan da se tu radi o ozbiljnom materijalu. Na momente me podsećaju na neki dobar garažni blues, ali i bendove kao što su Atomic Shelter (oni koji znaju o čemu pričam, svaka čast), rusku Alisu, možda i Soundgarden, iako su to zapravo samo lične snolike asocijacije... Nakon nekoliko preslušavanja, čini se kao da ovo zapravo nije srpski bend. Nadam se da će u skorijoj budućnosti ovo čuti i neko "sa strane", da ne ostane sve samo na "studijskom projektu" grupe entuzijasta.

Favoriti: ultra/grunge-rska "We are shit"; žestoka "Sleep Tight";

Desya Lovorov