Nas i Iraca 300 miliona
Helly Cherry
I tako je sa nekoliko koncerata bend „Ortodox Celts“ ponovo prošarao Srbijom na turneji povodom Saint Patrick manije.
Sa dva koncerta u Nišu u četvrtak i petak, jer nemamo mesto dovoljno veliko da odjednom primi sve fanove, preneli su duh Irske na jug Srbije. Posetila sam ih u petak i čekao se red ispred ulaza, a dole je već bilo puno. Bez mnogo razvlačenja krenuli su koncert, vođeni prstima Nikole Vranjkovića za miks-pultom i masa je poludela. Šutka kao da sviraju Pistolsi, uključujući i devojčice, mahanje irskom zastavom, pevanje mornarskih poskočica i cupkanje sa flašama u ruci. Aca je čak i prepoznavao iste face od prethodne večeri, što bi značilo da imaju stvarno tru fanove. Možda i zbog toga Kelti su odlučili da ne sviraju oba dana isti repertoar čak su i fanovima dali da biraju neke pesme koje žele da čuju. Veselo, poletno, vruće, samo što nisu mladice počele sa plafona da listaju. Mada nisu studijski preterano aktivni, što im praksa i pokazuje sa terena da nije neki manjak, koncertno su veoma dobri i zabavni. Kvalitetnih dva sata đuske i svirke.
E, sad. Pošto ispada da uvek imam neko „e, sad“.
Ono što mene fascinira je zanimanje publike za irsku muziku. Od kad Kelti sviraju, a to je dugo, uvek zamislim irski bend koji svira „Niška Banja Topla Voda“ i 100 poludelih Iraca koji sa viskijem u jednoj a pivom u drugoj ruci vrckaju trbušni ples. Pa mi to nezamislivo. Zašto bi vrckali kad imaju svoju irsku muziku, jelte ako im je do vrckanja ili cupkanja? Onda se pitam zašto se svi ti fanovi irske muzike vrckaju uz pesme o mornanrskoj tuzi za ostavljenom dragom na doku, a neće da se vrckaju uz domaće sevdalinke? Zašto se poistovete sa pesmama kao što su „Kelti udaraju ponovo“ a naše patriotske su im bljak? Gledala sam recimo neke Japance koji sviraju naše folk pesme i to veoma dobro i evo sad se pitam na kakav bi odziv kod publike naišli da dođu u Feedback da sviraju. Ili kako smo se oduševili kad smo gledali crnca kako peva Tomu Zdravkovića. Bojim se da bi to bio fijasko. Što da gledamo Japance kako sviraju Nišku Banju kad je imamo na svakom ćošku u kafani. Ali sa Ircima smo se poistovetili. Kao i sa bluzom, mada nikad nismo bili znojavi robovi. Pa i sa blek metalom, mada nismo satanisti i ne koljemo jarce i žrtvujemo device. Da li svi oni ljudi zaista vole Irsku kulturu i muziku ili je samo pitanje fenseraja, popularnosti ili nečeg trećeg. Nisam fan Kelta, mada sam dugo bila emotivno atačovana za jednog pa eto si dajem za pravo da se udubim. Irci i mi nemamo nikakve veze. Ni u iskonskim ni u stečenim navikama. Skandinavci i mi nemamo nikakve veze isto. Brazilci isto. Pa sam slobodna da zaključim da je na kraju samo stvar ličnog izbora. O kome nema diskusije.
Druga mi je fascinacija bila materijalni momenat, jer karta nije bila ni blizu jeftine, a dva dana napuniti Feedback za mnoge je nemoguće. Pa moram da primetim još jedan aspekt, a to je da u praksi naših koncertnih aktivnosti nema milosti i razumevanja. Za te iste ljude koji su platili kartu za Kelte čak i dva puta, mnogo je da plate 100 ili 200 dinara za niški bend sa kojim se gle čuda ne poistovećuju. Ili bend koji gostuje iz Beograda, Novog Sada, Kruševca, dobar ali ne previše popularan. Neće mu dati ni šansu, mada svira svoje sopstvene kreacije, a ne kopira tamo neke tuđe narodnjake. Svira nešto što je baš blisko onome što publika isto sluša na YT samo iz neke druge zemlje. Jer ako je domaće to mora da nije dobro. Pitam se da li Ortodoksni Kelti „žive“ tu muziku o kojoj pevaju, jer pouzdano znam mnoge koji svoju muziku zaista „žive“ svaki dan iskreno. A surova publika to ne priznaje. I ne prepoznaje.
Sledeća fascinacija mi je da je na koncertu bilo najmanje mojih kolega, znači prava publika. Kolege, izvinite, nije da vas ne smatram publikom, ali znamo da svi mi idemo jedni drugima na koncerte podrške radi. Pa se evo sa one strane bine pitam: kako se dopire do vas, publiko? Čime? Pomozite nam. Želim i ja da 50 ljudi peva sa mnom u Feedbacku u glas. Da li moja muzika nije dovoljno dobra, ne razumete o čemu pevam, šta mi nedostaje? Svi mi znamo da nećemo nikada stići do Vemblija, ali evo skromna sam. Otvorena. Pljusnite istinu svima nama kreativnima u lice. Da ne gubim vreme više sa new waveom, alternativom i popom, nego da se bacam na skandinavsku mitologiju što pre.
Pa da pevamo svi u glas: viiiiii driiiikkeeeer blooood!
Olja Wagner
Sa dva koncerta u Nišu u četvrtak i petak, jer nemamo mesto dovoljno veliko da odjednom primi sve fanove, preneli su duh Irske na jug Srbije. Posetila sam ih u petak i čekao se red ispred ulaza, a dole je već bilo puno. Bez mnogo razvlačenja krenuli su koncert, vođeni prstima Nikole Vranjkovića za miks-pultom i masa je poludela. Šutka kao da sviraju Pistolsi, uključujući i devojčice, mahanje irskom zastavom, pevanje mornarskih poskočica i cupkanje sa flašama u ruci. Aca je čak i prepoznavao iste face od prethodne večeri, što bi značilo da imaju stvarno tru fanove. Možda i zbog toga Kelti su odlučili da ne sviraju oba dana isti repertoar čak su i fanovima dali da biraju neke pesme koje žele da čuju. Veselo, poletno, vruće, samo što nisu mladice počele sa plafona da listaju. Mada nisu studijski preterano aktivni, što im praksa i pokazuje sa terena da nije neki manjak, koncertno su veoma dobri i zabavni. Kvalitetnih dva sata đuske i svirke.
E, sad. Pošto ispada da uvek imam neko „e, sad“.
Ono što mene fascinira je zanimanje publike za irsku muziku. Od kad Kelti sviraju, a to je dugo, uvek zamislim irski bend koji svira „Niška Banja Topla Voda“ i 100 poludelih Iraca koji sa viskijem u jednoj a pivom u drugoj ruci vrckaju trbušni ples. Pa mi to nezamislivo. Zašto bi vrckali kad imaju svoju irsku muziku, jelte ako im je do vrckanja ili cupkanja? Onda se pitam zašto se svi ti fanovi irske muzike vrckaju uz pesme o mornanrskoj tuzi za ostavljenom dragom na doku, a neće da se vrckaju uz domaće sevdalinke? Zašto se poistovete sa pesmama kao što su „Kelti udaraju ponovo“ a naše patriotske su im bljak? Gledala sam recimo neke Japance koji sviraju naše folk pesme i to veoma dobro i evo sad se pitam na kakav bi odziv kod publike naišli da dođu u Feedback da sviraju. Ili kako smo se oduševili kad smo gledali crnca kako peva Tomu Zdravkovića. Bojim se da bi to bio fijasko. Što da gledamo Japance kako sviraju Nišku Banju kad je imamo na svakom ćošku u kafani. Ali sa Ircima smo se poistovetili. Kao i sa bluzom, mada nikad nismo bili znojavi robovi. Pa i sa blek metalom, mada nismo satanisti i ne koljemo jarce i žrtvujemo device. Da li svi oni ljudi zaista vole Irsku kulturu i muziku ili je samo pitanje fenseraja, popularnosti ili nečeg trećeg. Nisam fan Kelta, mada sam dugo bila emotivno atačovana za jednog pa eto si dajem za pravo da se udubim. Irci i mi nemamo nikakve veze. Ni u iskonskim ni u stečenim navikama. Skandinavci i mi nemamo nikakve veze isto. Brazilci isto. Pa sam slobodna da zaključim da je na kraju samo stvar ličnog izbora. O kome nema diskusije.
Druga mi je fascinacija bila materijalni momenat, jer karta nije bila ni blizu jeftine, a dva dana napuniti Feedback za mnoge je nemoguće. Pa moram da primetim još jedan aspekt, a to je da u praksi naših koncertnih aktivnosti nema milosti i razumevanja. Za te iste ljude koji su platili kartu za Kelte čak i dva puta, mnogo je da plate 100 ili 200 dinara za niški bend sa kojim se gle čuda ne poistovećuju. Ili bend koji gostuje iz Beograda, Novog Sada, Kruševca, dobar ali ne previše popularan. Neće mu dati ni šansu, mada svira svoje sopstvene kreacije, a ne kopira tamo neke tuđe narodnjake. Svira nešto što je baš blisko onome što publika isto sluša na YT samo iz neke druge zemlje. Jer ako je domaće to mora da nije dobro. Pitam se da li Ortodoksni Kelti „žive“ tu muziku o kojoj pevaju, jer pouzdano znam mnoge koji svoju muziku zaista „žive“ svaki dan iskreno. A surova publika to ne priznaje. I ne prepoznaje.
Sledeća fascinacija mi je da je na koncertu bilo najmanje mojih kolega, znači prava publika. Kolege, izvinite, nije da vas ne smatram publikom, ali znamo da svi mi idemo jedni drugima na koncerte podrške radi. Pa se evo sa one strane bine pitam: kako se dopire do vas, publiko? Čime? Pomozite nam. Želim i ja da 50 ljudi peva sa mnom u Feedbacku u glas. Da li moja muzika nije dovoljno dobra, ne razumete o čemu pevam, šta mi nedostaje? Svi mi znamo da nećemo nikada stići do Vemblija, ali evo skromna sam. Otvorena. Pljusnite istinu svima nama kreativnima u lice. Da ne gubim vreme više sa new waveom, alternativom i popom, nego da se bacam na skandinavsku mitologiju što pre.
Pa da pevamo svi u glas: viiiiii driiiikkeeeer blooood!
Olja Wagner