19.3.2015., CK13, Novi Sad
 
Na ovu svirku sam otišao nepripremljen i iznenada. Svirka je zakazana za 21 čas, i tad je i počela. Prvi je nastupio novosadski HiQulus, koji je nedavno nastupio u Novom Sadu sa bendovima Paydo Komma i There. Ova alternativna petorka svojim zvukom podseća na kombinaciju bendova 3 Doors Down i Guano Apes. U Crnoj kući je bilo nešto više od tridesetak ljudi, što je i sam pevač pohvalio uz reči da nas ima više od petoro. Iako je taj komentar fino nasmejao publiku, zapravo svedoči da je publika i dalje svilena i želi sve na tacni, bez imalo sopstvenog truda. Slušaoci i dalje ne shvataju da u svetu muzike nije sve na muzičarima, a pogotovo ne da vam sve sažvaću i da se prilagode svačijem prefinjenom ukusu. Nakon svirke, a na moj komentar pevaču da je publike bilo malo, reče mi da je problem što je četvrtak, a isto je pomenuo i gitarista narednog benda. Obojici rekoh da nije problem u četvrtku, jer onaj koji želi da čuje nešto novo, a pre svega i kvalitetno, u šta sam se večeras i uverio, neće brinuti da li svirka pada na četvrtak, petak, subotu ili bilo koji drugi dan. HiQulus je nagrađen solidnim aplauzima, a kroz skoro jednosatnu svirku su vrlo energično izveli pesme sa EP-a Water above, kao i ostatak pesama iz svog portfolia. Zvuk je na početku bio loše izbalansiran, pa je doboš žestoko nadglašavao pevanje, ali je vremenom sve dovedeno u red. Iznenadili su me, jer sam očekivao nešto mnogo mekše i šarenije, a njihova je svirka bila sušta suprotnost tome.
 
HHE, izvor: FB stranica benda
Odmah nakon njih, na binu su se popela četiri momka obučena mahom u crno, koji čine instrumentalni sastav Holographic Human Element. Odmah su započeli svirku, bez mnogo gubljenja okolo. Na prvi mah su zazvučali kao poznati Explosions in the Sky, ali su ubrzo pokazali da imaju svoj tok i sopstveni pristup muzici. Zvuk im je dosta ozbiljan i prisutan, nasuprot prethodnicima koje karakteriše širina i agresija, što u kompletnoj slici daje jedan sjajan kontrast i širok izbor za slušaoca. Nakon svake pesme, gitarista bi se zahvalio i opisao narednu. Pre jedne od kompozicija, upitao je svakoga od nas kada smo poslednji put nekoga usrećili i kada smo bili srećni. Moram priznati da me je pošteno zamislilo njegovo pitanje, a verujem da nisam bio jedini. Često bi gitarista, a i basista sišli u publiku, i zajedno sa publikom skakali uz izvođenje numere. Pred sam kraj, najavili su numeru bez imena, a svako raspoložen je na parčetu papira mogao da predloži naziv za nju. Ako sam uspeo dobro da vidim, svega nas je troje predložilo naziv. Za svega sat vremena, izveli su jednu dosta emotivnu, možda čak i povremeno bolnu svirku, tokom koje možda baš i nije bilo preporučljivo skakati, nego samo uživati i razmišljati.

Svirka se završila negde oko 23 časa, jer do tad valjda mora bilo kakav skup da se završi, a buka utiša, a meni se to lično svidelo. Za dva sata, nastupila su dva vrlo neobična i više nego odlična benda. Publike nije bilo dovoljno, ali gledajmo vedriju stranu toga, vladala je intimnija atmosfera, nije bilo gužve, niti je bilo pretoplo kao što ume da bude. Ako bih morao jednom malo drugačijom rečju da opišem ovu svirku, bez mnogo razmišljanja bih rekao da je iznad svega bila kulturna. A nakon toga bi sledilo još bezbroj pohvalnih reči, ali mislim da je ova navedena sasvim dovoljna.

Tihomir Škara