Metal sam počeo da slušam kasno, ali zato nisam zakasnio da takoreći prestanem sa slušanjem

Učili smo rečcu “verovatno” u osnovnjaku, i svako od nas je trebalo da ga upotrebi u rečenici; moja je bila: U našem pametnom odeljenju verovatno niko ne sluša Iron Maiden. Kao i mnoge moje rečenice, ta je bila dvosmislena – osim tipa koga sam gađao, stvarno niko nije slušao IM, i smatrao sam ih pametnim/glupim zbog toga. Tada. Sada bih ih smatrao isključivo pametnim.

Najbliže što sam kao osnovac prišao metalu bila je “Stairway To Heaven” na nekoj kompilaciji, i isecanje Led Zeppelin iz novina. (Rekao bih da je bila još neka pesma, dopisaću ako se setim.) Da, znam da je kao teški metal koji pada s neba prva opisana muzika Džimija Hendriksa – pobogu, pa njegov poster je visio na boku regala mog oca za kratko vreme koje je moja majka provela s njim uoči mog rođenja. Ali, na očev muzički uticaj čekao sam do 1999. (Majka je furala U škripcu!!!)

Početkom veka, sredinom gimnazije, kasnim s kupovinom cede plejera. Prvi diskovi bili su mi Whitesnake “Restless Heart” i Korn “Issues”, ali prvi pravi metal – a nije Metallica – koji je ušao u moju sobu bio je Cradle of Filth “Cruelty and the Beast”, i na njemu pesma “Hallowed Be Thy Name”. I ne znajući da je u pitanju obrada Mejdena – inače nikad ne bih – upao sam u crni metal.

Ikonografija Mejdena, i u manjoj meri Filta, otpočetka mi je bila klinačka. To ne znači da nisam potrčao u Barutanu da se poklonim Polu Di Anu, možda čak i u trampljenoj teksas jakni “Killers”. Mislim da mu je predgrupa bio Alister, bend u kom je moj dobar prijatelj svirao klavijature. Prethodno smo prijatelj i ja pešice išli u Ćupriju (i nazad, 20+ km) da ih slušamo sa Simargalom….

Na godišnjicu oslobođenja Jagodine u WWII, 17. oktobra 2003, slušali smo Dimmu Borgir i Hypocrisy u Budimpešti. Prijateljsko čavrljanje uz pivo, tokom kog je obznanjeno da smatram kako je (blek)metalisanje jedno obično pozerisanje, završio sam u španskoj kragni prominentnog beogradskog blekmetal pevača, koji je moje smatranje retroaktivno shvatio kao lično vređanje. I tada mi je puklo koliko sam sve vreme bio u pravu, i koliko sam se u stvari trudio da iz metala izdvojim samo ono važno – muziku i poneki tužni tekst – a zanemarim sve ostalo, koje i nije malo.

A zašto bih se trudio kad postoji toliko bolje muzike i tužnijih tekstova, pritom bez bagaža? Što ne znači da sam svoju jedva punoletnu, spontanu “odluku” odmah sproveo u delo. Drugog januara 2004. na istom mestu slušamo moj omiljeni Moonspell, moju omiljenu Lacunu Coil, te Charon i Passenger. Proleća iste godine Mayhem. Iduće dve godine tu su Katatonia, Anathema…

Na Type O Negative sam krenuo i vratio se s autobuske; na Tiamat, The 69 Eyes i Satyricon nisam ni kretao, na Paradise Lost sam stigao. Probio sam se u prve redove kad je počeo HIM. Ali verujem da sam finu tačku stavio s My Dying Bride 2009; dopali su se i tadašnjoj curi nemetalki.

Ono što možete primetiti jeste da su se skoro svi ovi bendovi emancipovali od metala – a onda mahom i zatvorili krug, nažalost, ili se u boljem slučaju razišli – i da je svaka ta promena bila upečatljiva i ukusno izvedena, što je i očekivano budući da su im i metal počeci bili atipični. A s obzirom na to da se evolucija te generacije bendova pretežno odvijala krajem devedesetih, volim da je zovem trip hop efektom, bilo da su mu bili geografski bliski, kao MDB/P. Lost, bilo da je proradio “efekat leptira”, pa je svoj tako naslovljeni album Moonspell snimio u Londonu 1999.

E sad, da li važi jednom metalac – uvek metalac, pa zato zatvaraju krug, ili znaju da im publika zauvek ostaje u svojim dvadesetim, pa prevladava poslovni interes, neka kaže neko analitičniji. Meni ostaje da žalim što nisam video The Gathering s Anneke, ni Theatre of Tragedy s Liv. Ni Emperor.

Petar Cvetković, šumetalac