O tome kako je jedna neonka postala neizostavni deo njihovog novog spota, o novom početku i materijalu koji nam spremaju, ali i o cenzuri nekad i sad, razgovarali smo sa frontemenom grupe Dža ili Bu, Sabljarom nakon koncerta održanog u Kruševcu u klubu Zamajac 14. februara. 


HC: Večeras ste nakon nešto više od godinu dana nastupili u Kruševcu i čini se da je publika večeras bolje reagovala na stvari sa poslednjeg albuma “Kukovo leto”. 
Sabljar: Da, da, na te stvari da. Čini mi se da je večeras bila bolja atmosfera nego prošli put i mislim i da je bilo možda čak i malo manje ljudi tada. Uglavnom se dešava da sledeći put kad dođemo bude više ljudi. Mi smo izbacili u međuvremenu pet, šest spotova  sa “Kukovog Leta“. Poslednji koji je bio je za pesmu “Beskrajan Pad“. Takođe smo završili i spot za  pesmu “Baksuzan dan“ pre dosta vremena i taj spot ćemo uskoro izbaciti da malo dignemo tenziju pred koncert u Beogradu u Mikseru.
HC: Kada je spot za numeru “Baksuzan dan”  u pitanju pominjali ste da bi u istom trebao da se pojavi i jedan glumac, pa mozete li da otkrijete o kom glumcu je reč?
Sabljar: Pa trebalo je, međutim, nismo uspeli da dođemo do čoveka koga smo imali nameru da ubacimo u spot. Ne bih sad da otkrivam pošto ništa nije ispalo od te priče. Čovek je imao porodičnih problema i onda nismo hteli da ga snimamo. Spot će izaći ovako kako smo ga izmontirali u toj nekoj prvoj verziji. Intersantno je to da je čitav spot sniman u jednom liftu u mojoj zgradi. Ideja je nastala tako što je u liftu postojala neonka koja se pokvarila i gasila se i palila potpuno van ritma. Otprilike uđeš u lift, on je, onako,  dosta mali i to svetlo blinka i sve izgleda kao u horor filmovima. Svetlo se pali i gasi, potpuno ludački, van nekog ritma, fenomalno. Kad god sam se vozio tim liftom i ljudi koji su dolazili kod mene uvek su pitali ”šta je ovo” i tako je nastala  ideja da tu snimimo spot. Onda smo krenuli da snimao spot i skoro da ga završimo, dođu majstori  i poprave svetlo. I onda, bedak, ludilo, skidaj tu sijalicu, pa opet poveži ovu neonku koja je pokvarena. Da li će da bude opet pokvarena, ali uspeli smo nekako da izguramo do kraja snimanje. Biće super i onako,... dinamično je. Sve se dešava u jednom malom prostoru i puno ljudi prolazi kroz spot. Osim članova benda tu je još sigurno desetak ljudi  raznih profila, da tako kažem, koji se pojavljuju i voze se tim liftom. 

HC: Nakon vašeg povratka na scenu, koji ste vi zapravo nazvali vašim drugim početkom, u jednom od intervjua iz 2012. godine pomenuo si da u tom trenutku kada ste se vratili na scenu te neke mlađe generacije nisu zapravo znale ko je Dža ili Bu. Da li vas je u međuvremenu ta mlađa publika prihvatila i kako to izgleda sada, nekoliko godina potom?
Sabljar: Pa mislim da su se stvari dosta promenile obzirom da smo mi od neke 2012. god do danas bili jako koncertno aktivni. Mi smo na primer u roku od nekih godinu dana odsvirali devedeset koncerta. To nismo imali ni u najboljim vremenima, devedesetih godina kada smo bili baš puno na turnejama. Polako su stvari počele da se menjaju u smislu da ima puno mlađe publike i to je dobro, jednostavno to mora da se gradi. Ta neka pauza koju smo mi imali, mi smo tu puno izgubili i morali smo ponovo da krećemo, kao što sam tada rekao od neke nule. Sad smo došli do nečega idemo dalje i videćemo šta će biti. Biće valjda uvek bolje, ali je potrebno svirati. Potrebno je što više svirati da bi te što više ljudi čulo i išli smo na tu varijantu. Mislim, mi ne možemo da napunimo neku veliku halu od ne znam koliko hiljada ljudi i onda smo rekli, pa što ne bi svirali  puno koncerta, svirali gde god možemo pa i negde sa lošijim uslovima koje dobijemo ili dobrim i onda kada smo posle svih tih koncerata seli, nas je videlo dvadeset pet, trideset hiljada ljudi. Mi smo pisali koliko je bilo otprilike ljudi na svirkama  i to su dve pune Arene. Kad tako sabereš, sračunaš toliko te je realno ljudi videlo. Nismo mogli da radimo velike svirke, ali nadam se da ćemo jednog dana doći do toga da radimo neki veći prostor.
HC: Spremate i novi materijal i večeras smo imali prilku da čujemo i novu pesmu koja će se naći na novom albumu. 
Sabljar: Da nalazimo se u studiju, počeli smo snimanje negde u novembru mesecu prošle godine i do sada smo snimili bubanj, bas i deo ritam gitare, čak sam i ja nešto otpevao,  nalazio još gde ću šta i kako da snimim i tu smo na pola posla možda i jače. U pitanju je album za koji još uvek nemam ime i to me najviše muči, ali nadam se da će doći nešto. Ne bih voleo da to ime zaostaje za imenima kao što su “Kukovo Leto“, “Ultra Muk“, “Strašni sud“, to su imena koja su imala uvek neko značenje. Mogu da ga nazovem kako god, ali voleo bih da to oslika neku sliku ljudima. Uglavnom, album će imati četrnaest novih pesama i šest starih stvari, možda čak i sedam. Nešto ćemo raditi i na akustari, neke akustične verzije. Na primer i ova pesma koju smo večeras svirali, pesma “Zauvek“ ima dve verzije. Ima jednu jaku, punk rock verziju i ima neku down tempo verziju, skroz tihu, kakvu  niko nikad nije čuo od Dža ili Bu-a. Tako, malo smo se igrali. Videće ljudi, intersantno je. Od nekog totalnog rokanja i punka do uspavanke, znači ima taj raspon jako čudan. 

HC: Moj neki prvi utisak, kada je stvar “Zauvek” u pitanju, jeste da ista dosta podseća na te neke vaše početke i prve radove. Osim, novina u zvuku koje si pomenuo, da li novi album ima dodirnih tačaka sa tim nekim vašim korenima?
Sabljar: Nekako mi deluje da je taj album logičan nastavak “Kukovog Leta” i “Strašnog suda”. Nastavlja se ta priča gde je dosta punk rocka, bluesa, postoji možda jedna stvar koja ide više ka nekom težem metalu kakav je bio album „Ultra Muk“. Da, rekao bih da je bliži tim nekim korenima i ovaj album. Jednostavno takvo nam je trenutno raspoloženje za pravljenje pesama i brzo smo ga napravili. Znaš kada sviraš toliko, kada imaš sto koncerta u godinu dana, ti si svakog vikenda, petak, subota, nedelja, u nekom drugom gradu i onda je bend stalno zajedno. Putujemo, spavamo, ustanemo ujutru i onda krećemo da  pravimo pesme i neverovatnom brzinom je izašao ovaj album. Mi smo još uvek bili na turneji Kukovog leta, a novi album nam je takoreći bio gotov i imamo još pesama koje nismo stigli da snimimo. Bili smo jako produktivni, a to je zato što smo bili puno zajedno. Onda uđeš u taj neki fazon  i onda dođe vikend kad ne sviraš, gde sediš kući i onda ne znaš šta da radiš, kao pališ tv, ali nije to to. Onda skapiraš da si se ti navuko na to da si svakog vikenda u nekom drugom gradu. 


HC: Dugo svirate i neke od stvari koje izvodite stalno se provlače kroz koncerte. Da li se nekad desilo da vam je dosadilo da izvodite te neke stvari? Da li je to zapravo moguće, da bendu dosadi sopstveni repertoar?
Sabljar:  Pa pazi, to sada zavisi od rekcije publike, ako imam dobar feedback od publike nema šanse da je meni nešto dosadno. Znači mogu da se smorim jedino ako je publika  smorena.
HC: Je li bilo takvih trenutaka?
Sabljar: Pa bilo je naravo. Znaš ono kad zalutaš na neko mesto gde jednostavno ne pripadaš. Odeš u neki klub ili kafić gde se sviraju coveri i onda ljudi ne znaju pesme. Misle da smo mi neki cover bend pa dolaze kod nas i traže da im sviramo nešto od Ekv-a, svirajte nam Azru i tu si ono zalutao na pogrešno mesto i to je publika koja ne zna realno tvoje pesme, možda zna dve pesme, ako je čula. I onda tu imaš tu neku malo down atmosferu i možeš da se i ti smoriš, ali ja se uvek trudim da držimo makar neki nivo svirke. Da ne padnemo u kvalitetu.
HC: Što se večerašnjeg nastupa tiče u početku je repertoar bio ispraćen tim nekim malo mirnijim numerama, dok,  kako je veče odmicalo krenulo je to  neko, takoreći gruvanje sa vaše strane. U skladu sa tim i publika je na početku bila malo mirnija, ali na kraju gotovo da nisu hteli da se koncert završi?
Sabljar: Svirali smo skoro pa dva sata čini mi se što je onako, dosta. Sada ja ne znam stvarno, mi sad imamo toliko i albuma i pesama  da više ne znam kakav spisak da napravimo. Ako bi ja sad hteo da ispunim sve želje, uvek će neko da se javi, ajde ovu pesmu, ja kad bi to uspeo mi bi morali četiri sata da sviramo. Svako ima nešto svoje, ali ti ne možeš sve želje da ispuniš, jer bi onda koncert trajao jako dugo. Za ovakvu svirku treba mnogo energije. Da ja sad sviram neku muziku, lupam sad, neki pop, Željka Joksimovića, pa to bi mogao dvadeset osam sati da sedim i da pevam. Bukvalno, a ovo ne možeš. Ovo posle sat, sat i po te iscrpi. Ti si non-stop na naponu te energije. Ja vičem, znači imam trenutke gde bukvalno vičem i to ne možeš da izdršiš više od dve čuke. Ako bi probao, puko bi mi glas kao da sam bio na utakmici. Gotovo. Nema sledećeg koncerta. I onda uvek moram da doziram tu energiju, jer ako imam tri, četri spojena grada, ako mi prsne glas, a dešavalo mi se. 

HC: Više puta su vas pitali i pričali ste puno o nekadašnjem vremenu i svemu onome što je u istom bilo bolje u odnosu na ono što nam se danas dešava. Međutim, šta je to danas bolje nego nekad, kada ste počinjali da svirate?
Sabljar: Pa uslovi sviranja. Imamo mnogo bolju opremu, imamo svoj studio, gledam to sad iz neke naše persepektive. Gde god da se pojaviš, u nekom klubu imaš iole dobar razglas, iole dobru opremu, ranije je bilo ono ubi me bože. Dođeš, neko pojačalo raspadnuto, razglas pola strane ne radi, mikrofoni crkli, kablovi ne rade. Sad je ipak taj nivo zvuka doveden na neki nivo kvaliteta koji je devedesetih, krajem osamdesetih kad smo počinjali da sviramo bilo potpuno nemoguće ostvariti. To je dobro i ta komunikacija preko intreneta. Kažem da je to dobra stvar, jer opet imaš neki proboj u medije i kontakt sa ljudima, a sa druge strane to je samo nadoknadilo nedostatak tebe u medijima kojih sada nema. 


HC: Stare numere “Slika” i “Crveno” bile su u to vreme prve antirežimske pesme zbog kojih ste bili privođeni na informativne razgovore. Danas se puno govori upravo o cenzuri, koju neki negiraju,pa kako je to izgledalo nekad i kakvo je vaše mišljenje o današnjoj situaciji po tom pitanju?
Sabljar: Ja mislim da je cenzura postojala i nekad i pre devedesetih i za vreme devedesetih i za vreme dvehiljaditih i sada. Znači cenzura uvek postoji, u smislu da ako ti upadneš u neke teme koje dotiču nešto što se vlasti, koja god to vlast bila ne dopada, mora doći do cenzure. To je uvek bilo, to će uvek biti, ne verujem da će se tu nešto promeniti. Vlast će se uvek truditi da cenzuriše ono što njoj smeta i to je logično.  Mislim da ljudi moraju da se pomire sa tim da je cenzura postojala i postojaće. Ne postoji društvo ili država ili sistem u kojima nema cenzure. Šta kao u Americi nema cenzure, u Evropi nema censure, u Rusiji nema cenzure? Ima naravno, ali prema nekom drugom političkom određenju.
HC: Šta je sa tim informativnim razgovorima na koje ste išli nekada davno?
Sabljar: Pa to su bila pitanja ta- o čemu je to, zašto crvena, čija je to Slika, pošto je ona bila posvećena Titovim slikama koje si mogao da vidiš otprilike u frizerskom salonu, svugde osamdesetih. To je bila neka prva antikomunistička pesma ovde.
HC: Pored novog materijala, spota, koncerta u Beogradu u MIkser Housu koji je zakazan za 13. mart, kakvi su dalji planovi, šta Dža ili Bu radi u narednom periodu?
Sabljar: Malo smo sad smanjili intenzitet sa koncertima, jer jako puno vremena provodimo u Studiju. Evo, ovog meseca smo imali tri, četri koncerta, sledećg meseca u martu imamo dva, tri, ne znam tačno. Mislim da ćemo malo da smanjimo tenziju sa svirkama i da se bacimo na to da završimo što pre album i da nađemo izdavača. Nadamo se da će to da bude opet PGP i onda nadam od jeseni ponovo kreću svirke... 

Intervju pripremila Ivana Grujić