Spiridon - Krik
Helly Cherry
Slušaj Najglasnije, 2014.
Ne znam da li je u pitanju neka nova ili stara moda da komšijski bendovi imaju uglavnom tri člana, a da pritom takvi sastavi zvuče sjajno. Po ko zna koji put slušam neku trojku iz Zagreba, čiji zvuk vuče na staru školu domaćeg rokenrola, koji se i dan danas čvrsto drži na nogama, i već na početku mogu reći da mi se zaista iskreno dopada to što čujem, iako se nikada nisam previše prepuštao pomenutom zvuku.
Album „Krik“ je izdat kod prvog nezavisnog izdavača na našem području, kod čoveka poznatijeg kao čika Zdena – Zdenka Franjića. Na prvo slušanje sve me je podsetilo na Disciplinu kičme, a na svako dodatno slušanje, utisak se samo još više izgrađivao, pa tekstualno album povremeno podseti na Partibrejkerse.
Nakon nekoliko slušanja i nakon formiranja „kostura“ recenzije, uspeo sam da nađem jednu recenziju ovog albuma, a u njoj pročitao da su oba gore navedena benda pomenuta kao bendovi na čiju muziku Spiridon podseća. Iako različite uši pominju iste uticaje, bend niti kopira niti slepo sledi ni jedan od bendova, već vešto iznosi nov i svež zvuk sa duhom prošlosti.
Ovo je album od petnaest pesama, kratko traje i a još brže prolazi, a ranije sam pominjao polusatne albume koji stvaraju osećaj beskonačnosti tokom njihovog slušanja. Krik nije jedan od takvih albuma, ne obiluje kompleksnom muzikom, fuzz i overdrive gitara je uvek tu, prosti i zanimljivi rifovi prepliću se sa minimalističkim bass tonovima, a bubnjevi vode neprekidni groove, koji bukvalno može da se zamisli i vidi, i možda je baš on glavni „krivac“ za zanimljivost albuma. Tekstovi su uglavnom o ovom prokletom, drskom i koristoljubivom 21. veku koji se i brzo i sigurno kreće nizvodno niz spiralu. Cela priča se može jednostavno sumirati jednim stihom iz pesme „Čovjek iz sjene“ – čovek koji to i nije. Ima tu i egzistencijalističkih tema i strepnji, i konačno nema ni jednog opšteg mesta, nema zalaska u banalnosti, nema prežvakanih i ustaljenih motiva, što samo dodatno osvežava kompletan materijal.
Opet, po ko zna koji put, zamerka se upućuje za nedostatak tekstova na bandcamp stranici, što izgleda postaje rak rana većine bendova. Kad naiđem na manjak ili krupan nedostatak informacija o bendu, sve mi to pokvari krajnji utisak, jer u vremenu digitalne distribucije muzike prosto je neoprostivo deliti muzički materijal bez dodatnih informacija i tekstova. Ukratko, slušati ažuran bend koji svoje izdanje oplemeni informacijama o tome gde je i kako je realizovan album, tekstovima, povremeno i nekim zanimljivim informacijama, pruža osećaj kao da slušalac drži disk u ruci sa takozvanim booklet-om, dok slušanje ovakvih bendova daje utisak držanja u ruci običnog narezanog diska bez ikakvog omota ili natpisa. Kako god, ako izostavim ovih par poslednjih rečenica, Krik je odličan album prvenac koji sluti veoma dobru i bogatu muzičku karijeru ovog novorođenog benda.
Tihomir Škara
Ne znam da li je u pitanju neka nova ili stara moda da komšijski bendovi imaju uglavnom tri člana, a da pritom takvi sastavi zvuče sjajno. Po ko zna koji put slušam neku trojku iz Zagreba, čiji zvuk vuče na staru školu domaćeg rokenrola, koji se i dan danas čvrsto drži na nogama, i već na početku mogu reći da mi se zaista iskreno dopada to što čujem, iako se nikada nisam previše prepuštao pomenutom zvuku.
Album „Krik“ je izdat kod prvog nezavisnog izdavača na našem području, kod čoveka poznatijeg kao čika Zdena – Zdenka Franjića. Na prvo slušanje sve me je podsetilo na Disciplinu kičme, a na svako dodatno slušanje, utisak se samo još više izgrađivao, pa tekstualno album povremeno podseti na Partibrejkerse.
Nakon nekoliko slušanja i nakon formiranja „kostura“ recenzije, uspeo sam da nađem jednu recenziju ovog albuma, a u njoj pročitao da su oba gore navedena benda pomenuta kao bendovi na čiju muziku Spiridon podseća. Iako različite uši pominju iste uticaje, bend niti kopira niti slepo sledi ni jedan od bendova, već vešto iznosi nov i svež zvuk sa duhom prošlosti.
Ovo je album od petnaest pesama, kratko traje i a još brže prolazi, a ranije sam pominjao polusatne albume koji stvaraju osećaj beskonačnosti tokom njihovog slušanja. Krik nije jedan od takvih albuma, ne obiluje kompleksnom muzikom, fuzz i overdrive gitara je uvek tu, prosti i zanimljivi rifovi prepliću se sa minimalističkim bass tonovima, a bubnjevi vode neprekidni groove, koji bukvalno može da se zamisli i vidi, i možda je baš on glavni „krivac“ za zanimljivost albuma. Tekstovi su uglavnom o ovom prokletom, drskom i koristoljubivom 21. veku koji se i brzo i sigurno kreće nizvodno niz spiralu. Cela priča se može jednostavno sumirati jednim stihom iz pesme „Čovjek iz sjene“ – čovek koji to i nije. Ima tu i egzistencijalističkih tema i strepnji, i konačno nema ni jednog opšteg mesta, nema zalaska u banalnosti, nema prežvakanih i ustaljenih motiva, što samo dodatno osvežava kompletan materijal.
Opet, po ko zna koji put, zamerka se upućuje za nedostatak tekstova na bandcamp stranici, što izgleda postaje rak rana većine bendova. Kad naiđem na manjak ili krupan nedostatak informacija o bendu, sve mi to pokvari krajnji utisak, jer u vremenu digitalne distribucije muzike prosto je neoprostivo deliti muzički materijal bez dodatnih informacija i tekstova. Ukratko, slušati ažuran bend koji svoje izdanje oplemeni informacijama o tome gde je i kako je realizovan album, tekstovima, povremeno i nekim zanimljivim informacijama, pruža osećaj kao da slušalac drži disk u ruci sa takozvanim booklet-om, dok slušanje ovakvih bendova daje utisak držanja u ruci običnog narezanog diska bez ikakvog omota ili natpisa. Kako god, ako izostavim ovih par poslednjih rečenica, Krik je odličan album prvenac koji sluti veoma dobru i bogatu muzičku karijeru ovog novorođenog benda.
Tihomir Škara