Trebalo mi je dobrih deset godina da se nateram da sednem i pročitam Vidojkovićeve “Kandže”. Za čitanje romana od korice do korice trebalo mi je malo više od jednog dana.
Evo zaključaka do kojih sam došao čitajući:

Kao prvo, bio sam snob kada sam odbijao da pročitam ovaj roman samo zato što su ga, u jednom trenutku, čitali ama baš svi. Sećam se da sam (čini mi se) 2004. ili možda 2005. proveo ulazeći u kuće ljudi koji su od knjiga pročitali samo “Bukvar”, Koeljovog “Alhemičara” i “Da Vinčijev Kod” Dena Brauna – i svakom od njih je na stočiću u dnevnoj sobi stajao primerak “Kandži”. Iz nekog razloga, mislio sam da ono što je za svakog nije i za mene.
Drugi razlog, takođe klimav, bio je taj što sam mislio da Vidojković koristi talas polako opadajuće euforije posle petooktobarskih političkih promena, ne bi li postiogao uspeh na račun aktuelnosti svog štiva.
Vremenska distanca od čitave decenije omogućila mi je da, hladne i trezne glave, procenim ovo delo koje je nedavno doživelo i svoj nastavak. “Kandžama 2” se, ipak, ovde neću baviti jer su mi nepoznata teritorija.
Glavni junak romana je beogradski luzer, student prava praznog stomaka, koji živi za proteste, “travu” i seks. Od svega toga, zajedno, više voli ideju skidanja Miloševića sa vlasti, i nabijanja istog na zastavu fakulteta, koju na smenu nosaju sa sobom na protest njegovi prijatelji i on.
Stil kojim je napisan ovaj roman je baziran na uličnom žargonu, dakle psovke kao glavno izražajno sredstvo a scene (da se poslužimo filmskom terminologijom) eksplicitne do te mere da su ih mnoge čitateljke proglasile degutantnim. Ja taj problem nemam, ali imam problem sa onim što bi ultraseksi Ketrin Tremel iz “Niskih Strasti” (deo prvi, logično) nazvala “suspension of disbelief”,  ili “suzbijanje neverice”. Taj termin je, zapravo, u književnost uveo Samuel Taylor Coleridge.
Dakle, imam problem da poverujem da pomenuti gladni student, večito “navaren”, ima seks u trajanju od devet i po sati, i to sa nekoliko zgodnih cica u romanu, na smenu.  Nisam ljubomoran na literarnog antiheroja ovog dela, realan sam. Takve trivijalnosti ne bi trebalo da skreću pažnju sa bitnijih elemenata u romanu kao što je radnja  ili ideja, koje ima, ali po sistemu bljesak-ništa-bljesak.
Energije u romanu ima na pretek, kao i bunta, jer se Vidojković nije odrekao svog punk nasleđa čak ni kada je pristao da bude glavni urednik “Playboy”-a za Serbiju.
Ima duhovitosti, na momente sam se glasno smejao u gradskom prevozu dok sam čitao roman, i izazvao ne malo neodobravajućih pogleda ljudi koji su, iz svoje lične nesigurnosti, mislili da se smejem njima.
Magičnost ovom romanu, koji ima u sebi čak i previše prljavog asfalta nekadašnjeg velegrada, daje pojava misteriozne Nade. Nada glavnom liku u romanu daje, pa, nadu. Pored ozbiljne količine seksa, naravno.
Ona zna sve o svakome, pojavljuje se i nestaje, i vi prosto znate da do kraja romana ona neće ostati ništa više nego senka, marihuanom i konfuznim načinom života naratora izazvana prikaza. Ali, ona je i više od toga. Nova životna dimenzija, snoviđenje koje daje smisao besmislu takvog života...
Nada?
Tih godina, o kojima piše Vidojković, nada je bila jedino što je ljudima i trebalo. I delovali su, puni nade. Lupanjem u šerpe, protestnim šetnjama, bacanjem kamenja na  zgradu RTS-a, makljanjem sa neuporedivo jačim, bolje organizovanim i opremljenim jedinicama policije. Izborna krađa? Ma, povod je bio nedostatak nepodnošljive lakoće postojanja, ako mogu da parafraziram još jednog čuvenog pisca.
Bilo je, potom, vreme kad su napušeni večiti studenti plakali od sreće kad su članovi “Otpora” dobijali “Free Your Mind” MTV nagradu za borbu protiv represivnog režima bankara iz Požarevca.
Sećam se toga kao da je juče bilo. Jean Reno aplaudira i ponavlja “never again, never again” sa simpatičnim francuskim kotrljajućim “r”, dok na video bimu iza njega idu snimci policijske brutalnosti i premlaćivanja studenata i slučajnih prolaznika na ulicama Beograda. Isti taj momak koji je, sa onoliko poleta, pričao najpre malo na engleskom pa onda na srpskom, da ga ceo svet i narod kod kuće razumeju, nedavno je bio na tv-u, povodom razočaravajućih tekovina te borbe, gledano iz današnje perspektive.
Neke stvari baš mogu da ostave gorak ukus u ustima. Iznevereni snovi, ponajviše.
Jesmo li postali bolje društvo? Je li odlazak Miloševića zaista predstavljao svetlo na kraju tunela?
Da li se raskrstilo sa političkim kukoljem iz tog vremena? Ili nam on danas vodi državu?
Gde je Nada, danas? Gvirnuo sam na “google” da vidim o čemu je drugi deo “Kandži”, i nisam se iznenadio kad sam pročitao da je nekadašnji student prava sada diler droge. Ionako ga na kraju prvog dela sa fakulteta “oduva” neki novi upravni odbor saveza studenata, sastavljen od nekih novih klinaca, koji na protestima nisu ni učestvovali. Neki novi klinci koji gaze preko leševa, ako treba, pa i preko svojih starijih kolega, koje su vodili ideali pogodni samo u datom momentu. Ti, neki novi klinci, vodiće nam danas-sutra državu, a neki od njih već to rade.
Sećam se nekog lika iz malog pomoravskog grada, delinkventa, koji je upisao defektologiju preko veze, i učestvovao kao “JUL”-jugend jurišnik na demonstrante devedesetih. Posle je odjednom bio student za primer, a šta je bilo sa njim po dolasku “žutih”, ne znam i zabole me. Mnogi od pomenutih napušenih studenata koji suze radosnice roniše kad “Otpor” MTV nagradu dobijaše, sad dupe svoje u opštinske odbore uvališe.
A protiv ovih na vlasti nekad protestvovaše.
Vidojković je to na vreme shvatio, i roman nema u sebi samo revanšističku negativnu energiju prema pokojnom Slobi – on je i opomena o vremenu koje tek dolazi.
Budimo realni, kod nas se ništa ne menja. Nikad.
Samo postajemo stariji i sve više nas hvata apatija. Postajemo ovce, kojima je lako upravljati.
BEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEE.....
Zašto sve to znamo, i ostajemo i dalje ovde? Pa, zato što, na žalost, u svima nama ima malo od glavnog anti-junaka “Kandži”. Svi je mi i dalje, tupavo, nepokolebljivo, sanjamo i čekamo.
Kako “koga”, bre?
Pa, Nadu.

Milan Katić