Broj dela sedme umetnosti koja tretiraju lik i delo čuvenog londonskog istraživača natprirodnih pojava (ili su njime inspirisani) stigao je do broja koji odgovara broju prstiju jedne šake.
Šake drvoseče, doduše. Naime, niti su svi ti filmski pokušaji dogurali dalje od pokušaja, niti šake drvoseče raspolažu baš uvek svim prstima. Često liče na, recimo, šake metalaca na koncertima, kad drže onaj svoj prepoznatljiv “rogati” znak.
Ovoga puta, režiser Claudio Di Biagio i glumac i scenarista Luca Vecchi su rešili da snime inteligentan, duhovit (ne nužno parodirajući) film koji će se od strip originala razlikovati samo po mestu odigravanja radnje. Dakle, sorry, ili “scusate”, ali nema snimaka Big Bena u londonskoj noći. I to je jedino što bi se ovom pokušaju dalo zameriti, osim činjenice da Dilan više liči na mog bivšeg komšiju iz Ćuprije, Mladena, nego na Ruperta Everetta.
Što se ostalog tiče, pa, Dilan je nekako previše načitan po pitanju italijanske istorije, kao da je pobrkao lončiće sa svojim poznanikom preko bare, Martijem, koji je studirao, valjda, u Firenci.
Sve ostalo je tu – više nego uverljivi i adekvatno pričljivi Luca Vecchi kao Gručo, madam Trelkovski, inspektor Blok (ima bradu, hmmm), tajanstveni vlasnik starinarnice, Hamlin, urlajuće zvono na vratima Dilanovog stana, “buba” odgovarajuće registracije...Tu je i klarinet, iako Gručo u jednom momentu svom šefu donosi plastičnu gitaru za “Guitar Hero”, misleći da je krajnje vreme da mu se šef malo modernizuje. I opusti.
Nakon neuspelog duvanja u klarinet, on ipak uzima u ruke tu gitaru i – počinje da svira jednu od kultnih melodija mog omiljenog benda. I mene film “kupuje”.
Ne, ozbiljno, Dilan više nego očigledno NIKAD neće doživeti kvalitetno holivudsko izdanje, ali zato će gledaoci u Evropi čiji um nije ograničen na očekivanja da se crtež prenese bukvalno na celuloid (eno vam crtaći) moći da uživaju u intelektualno prijemčivom prikazu jedne papirne legende. Uz određenu distancu, naravno.
Vrhunac autoironije, ali i aluzije na nikad snimljenu PRAVU priču o Dilanu, autori filma iskazuju kroz Gručove reči, upućene njegovom šefu:” Za razliku od tebe, Šerlok Holms barem postoji za istoriju kinematografije”.
Ovo jeste Dilan. On to, takođe, nije. Ovo je Dilan u Italiji, eksperiment, filmska proba sa određenim vizuelnim rešenjima iz kojih ne izbijaju dolari, dolari i dolari već originalnost, evropski duh i atmosfera.
Drago mi je da sam ovo video, a ako ste Dilanov fan…pa, poslednja scena će vas već naterati da budete zadovoljni što ste pedeset minuta i trideset osam sekundi, koliko film traje, ipak odoleli snobovskom neprihvatanju razlika i pružili mu šansu.
Ili, možda, ne?


Milan Katić