Comics in Serbia: Komičnost strip scene u Srbiji 2014.
Helly Cherry
Strip nije zamro u Srbiji, leta Gospodnjeg 2014. i aleluja na tome. Ili “amin”.
Ako pripadate onima koji misle da strip izdavaštvo kod nas postoji samo zato što viđate Zagora ili Dilana na kioscima (a možda iste i kupujete, dok vas prodavačica sumnjičavo gleda preko okvira naočara, naročito kada vidi CENU izdanja), možda ste, ipak, samo navikli da se zadovoljavate malim stvarima. Ipak živite u Srbiji.
Ima, doduše, nekoliko izdavača kojima treba čestitati na entuzijazmu i dikensovski velikim iščekivanjima, jer štampaju luksuzna, ozbiljna, dakle, skupa izdanja strip albuma i grafičkih novela.
Izdavački poduhvat koji mi je najviše privukao pažnju ove godine bio je, svakako, “Rip Kirbi” u izdanju “Čarobne Knjige”. Kvalitetan povez, vrhunski propratni tekstovi stranih autora, i objedinjena dva toma prvih Ripovih avantura. Koliko sam bio pod utiskom viđenog i pročitanog, vidi se u tekstu koji sam posvetio ovom strip junaku na ovoj stranici.
Ali, ne želim da se u ovom tekstu bavim bilo kakvom reklamom, niti hvalospevima. Sviđa mi se, prosto, to što su se pojavili kvalitetni stripovi koji predstavljaju deo istorije ovog medija, i njegova najviša dostignuća. Kad se kuća sruši (videti:”posledice majskih poplava u Srbiji”), ne gradi se ponovo od potkrovlja, nego od temelja.
Tako i strip kulturu ovom narodu treba predstaviti postupno, od samih početaka iste. Kao da do pre par decenija nismo bili centar takve kulture za istočnu Evropu.
Bila je ove godine i izložba stripa u Domu omladine u Beogradu. Došao ja tamo, nigde nikog od izlagača ili posetilaca, samo čuvar koji kaže da dođem kasnije. Bolje nego na prošlogodišnjem salonu stripa u SKC-u (onom koji ima međunarodni značaj), kad mi je šanker rekao da “još nema nikog jer je sinoć bilo otvaranje pa su se svi verovatno negde zapili”. I reče mi da dođem posle, naravno.
Na OVOGODIŠNJEM, pak, salonu stripa, bilo je ljudi, pa čak se tamo našao i onaj iritantni lik srednjih godina koji melje kako ima valjda deset hiljada stripova, i stalno gleda potencijalne kupce u fazonu “aha, baš ćeš TI nešto da kupiš”. Pa, od tebe, savskog šarana, sigurno neću, ali zato ostavih kintu nekom Romu za izdanja “TeksaVilera” koja mi nisu ni bila potrebna. Završila su kasnije u kontejneru, ali samo sam hteo da ignorišem tog ljubitelja stripova koji trguje tim svojim hiljadama.
Mislim, ako “Pink Floyd” mogu da prodaju beskrajnu prevaru zvanu “Endless River” kao novi album, a čak i vrapci na granama ispred ekonomskog fakulteta u BG znaju da je to kintom inspirisana prevara, na moralnom nivou dešavanja na klupama u parku ispod njih, zvanog, eto, “Picin”, onda i nas izdavači mogu da lažu kako strip scena postoji. Pa, u odnosu na dinosauruse, svakako postoji.
Nisam negativan, jebena Nova godina će, i u tom duhu, u pravu je bio Momo Kapor kad je rekao da će “jedna stvar sigurno biti bolja 1. januara nove, nego 31. decembra prethodne godine – sarma, koja je uvek bolja kad malo odstoji”.
Želim vam bolju sarmu iduće godine.
Hiljadu li vam bubnjeva.
Milan Katić
Ako pripadate onima koji misle da strip izdavaštvo kod nas postoji samo zato što viđate Zagora ili Dilana na kioscima (a možda iste i kupujete, dok vas prodavačica sumnjičavo gleda preko okvira naočara, naročito kada vidi CENU izdanja), možda ste, ipak, samo navikli da se zadovoljavate malim stvarima. Ipak živite u Srbiji.
Ima, doduše, nekoliko izdavača kojima treba čestitati na entuzijazmu i dikensovski velikim iščekivanjima, jer štampaju luksuzna, ozbiljna, dakle, skupa izdanja strip albuma i grafičkih novela.
Izdavački poduhvat koji mi je najviše privukao pažnju ove godine bio je, svakako, “Rip Kirbi” u izdanju “Čarobne Knjige”. Kvalitetan povez, vrhunski propratni tekstovi stranih autora, i objedinjena dva toma prvih Ripovih avantura. Koliko sam bio pod utiskom viđenog i pročitanog, vidi se u tekstu koji sam posvetio ovom strip junaku na ovoj stranici.
Ali, ne želim da se u ovom tekstu bavim bilo kakvom reklamom, niti hvalospevima. Sviđa mi se, prosto, to što su se pojavili kvalitetni stripovi koji predstavljaju deo istorije ovog medija, i njegova najviša dostignuća. Kad se kuća sruši (videti:”posledice majskih poplava u Srbiji”), ne gradi se ponovo od potkrovlja, nego od temelja.
Tako i strip kulturu ovom narodu treba predstaviti postupno, od samih početaka iste. Kao da do pre par decenija nismo bili centar takve kulture za istočnu Evropu.
Bila je ove godine i izložba stripa u Domu omladine u Beogradu. Došao ja tamo, nigde nikog od izlagača ili posetilaca, samo čuvar koji kaže da dođem kasnije. Bolje nego na prošlogodišnjem salonu stripa u SKC-u (onom koji ima međunarodni značaj), kad mi je šanker rekao da “još nema nikog jer je sinoć bilo otvaranje pa su se svi verovatno negde zapili”. I reče mi da dođem posle, naravno.
Na OVOGODIŠNJEM, pak, salonu stripa, bilo je ljudi, pa čak se tamo našao i onaj iritantni lik srednjih godina koji melje kako ima valjda deset hiljada stripova, i stalno gleda potencijalne kupce u fazonu “aha, baš ćeš TI nešto da kupiš”. Pa, od tebe, savskog šarana, sigurno neću, ali zato ostavih kintu nekom Romu za izdanja “TeksaVilera” koja mi nisu ni bila potrebna. Završila su kasnije u kontejneru, ali samo sam hteo da ignorišem tog ljubitelja stripova koji trguje tim svojim hiljadama.
Mislim, ako “Pink Floyd” mogu da prodaju beskrajnu prevaru zvanu “Endless River” kao novi album, a čak i vrapci na granama ispred ekonomskog fakulteta u BG znaju da je to kintom inspirisana prevara, na moralnom nivou dešavanja na klupama u parku ispod njih, zvanog, eto, “Picin”, onda i nas izdavači mogu da lažu kako strip scena postoji. Pa, u odnosu na dinosauruse, svakako postoji.
Nisam negativan, jebena Nova godina će, i u tom duhu, u pravu je bio Momo Kapor kad je rekao da će “jedna stvar sigurno biti bolja 1. januara nove, nego 31. decembra prethodne godine – sarma, koja je uvek bolja kad malo odstoji”.
Želim vam bolju sarmu iduće godine.
Hiljadu li vam bubnjeva.
Milan Katić